10 GODINA BEZ KAPORA, A ON JE JOŠ UVEK TU

 

Postoje ljudi za koje shvatiš koliko su veliki dok su još živi. Postoje i oni koji pokažu svoju veličinu tek kad ih nema. U svetu umetnosti bezbroj je takvih primera. Postoje ljudi koji su voljeni dok su živi. I oni koje svi naprečac zavole posle njihove smrti.

Momo Kapor je bio voljen i velik za života. Iako to o sebi nije govorio.

Umeo je mnogo puta da kaže da ono što on piše ili slika nije ništa za šta se tek sprema.

U utorak je, u svečanoj sali Opštine Vračar održano veče posvećeno – iskreno možemo reći – besmrtnom Momi. Sarajliji koji je svoje mesto pod suncem upravo našao na Vračaru, na kom je proveo veći deo svog života.

Sala opštine bila je toliko krcata, da se sa sigurnošću može reći kako Momo nije znao sve te ljude. Ali su oni znali njega. Njegove slike, koje su krasile hol Opštine, i njegove knjige, njegov šeretski osmeh i njegovu boemštinu.

U utorak je najpre u Muzeju Pošte Srbije predstavljena serija poštanskih markica posvećenih slikama Mome Kapora. A onda je naveče, u sali Opštine, predstavljena i Momina nova knjiga – Najlepše priče.

Momo je, kažu, najlepše pričao o običnim stvarima. U tome je bila njegova veličina.

Kako se samo osećao dobri duh Mome Kapora dok se na platnu u sali Opštine prikazivao dokumentarac Tanje Peternek, “Živeti kao sav običan svet” posvećen velikanu pera i četkice.

Čule su se priče o skromnosti, o dobrim komšijama, o tome zašto treba sebe hvaliti, o tome zašto su političari budale i lopovi, kako ih je Kapor nazivao… Čule su se mudrosti o ljudskosti, o potrebi za sopstvenim skrivenim mestima, priče o kuvanju pasulja, o… O životu, zapravo.

Deset godina je prošlo otkako je Momo Kapor zauvek otišao. A opet, tu je. Među nama. I biće ga još više: u Karađorđevom parku će biti smeštena Zadužbina ovog velikana, koju predvodi njegova supruga, Ljiljana. Barem tako su (ponovo) obećale gradske vlasti. One su u julu prošle godine najavile da će Zadužbinu smestiti do obeležavanja desete godišnjice Kaporove smrti u Karađorđev park.

Nažalost – to se nije desilo: na večeri posvećenoj uspomeni na najboljeg pisca među slikarima i najboljeg slikara među piscima – čulo se da je (tek) baš tog dana potpisana odluka da se Gradsko zelenilo iseli iz objekta u Karađorđevom parku i da se u njega, posle renoviranja – smesti Zadužbina.

Nadajmo se da nećemo morati da čekamo još neku godišnjicu da bi se ovo obećanje ispunilo. Moma nije zaslužio da mu odajemo počast u izbornim danima, nego svakog dana.