ADIO, MASSIMO, ADIO MAESTRO

Bio sam srednjoškolac kada je u naš stan tokom raspusta moja sestra donela novi LP i stavila na gramofon: posle čudnog, svedenog gitarskog intra, svojstvenog za tadašnje bendove bivše Jugoslavije koji su obilato eksperimentisali sa synth efektima, prvi put sam čuo glas Masima Savića.

Neobičan, tehnički izrazito interesantan. Fantastično je plivao iz punog volumena u falset, pa onda nazad, uz puno emocija i time nadomeštao ne preveliki raspon.

Na naslovnoj strani albuma, stripovski dorađena fotografija članova benda, zahvaljujući kojoj sam shvatio i bez daljeg slušanja da je u pitanju art-rock. Bio sam oduševljen, ali nažalost nisam s kim imao da podelim priču o sjajnoj muzici, jer su tih dana svi čekali na početka Zimskih olimpijskih igara u Sarajevu…

“Šta je ovo”, upitao sam.

“Dorian Gray. Oni su sada veliki hit”, odgovorila je sestra koja me je pre toga “zarazila” muzikom Franka Zappe, pesmama Doorsa, Emerson, Lake and Palmera, Janis Joplin, potpuno različitim od onoga što je odzvanjao u našoj sobi.

Dve godine kasnije, kada sam prolazeći kroz centar mog rodnog grada video u izlogu lokalne prodavnice ploča album “Samo za tvoje oči”, ponovo potpisan sa Dorian Gray, stuštio sam se do kuće po novac, a onda se vratio i kupio ga. Još zadovoljniji onim što sam čuo…

I to je bilo sve.

Bend kao da je potrošio svu svoju kreativnost nakon tog albuma, kao da je spoznao sve užase slike Doriana Graya, koje je tako dobro opisao Oscar Wild. Postoji priča da je njihov treći album (nakon kog su se raspali), sniman u inostranstvu, bio toliko papreno skup, da su članovi benda morali da odrade skoro 50 koncerata kako bi pokrili dugove prema Jugotonu.

Mnogo vremena je prošlo dok se ponovo nisam sreo sa Masimom. Radio je on mnogo toga, ali zbog svih ludila koja su oborile moju bivšu zemlju, ništa do mene nije dospelo, osim pesme Stranac u noći i kasnije par sladunjavih pesmica koje je otpevao sa Bebi Dol.

A onda sam ga video. Ovaj put uživo. Ponovo u Sarajevu. Bila je 2003 godina. Prolazio sam niz Titovu ulicu i video ga kako  u izlogu jednog kafića daje intervju tamošnjoj televizijskoj ekipi. Promovisao je svoj novi, potpuno drugačiji, a opet baš isti kao on, album. Ubrzo drugi, treći… A koncerti? Nizali su se jedan za drugim. I uvek su bili besprekorno uvežbani…

Massimo Savić me više nije toliko privlačio svojim pesmama. Neosporo, bile su fantastično otpevane, maksimalno dobro isproducirane, muzički zrele… Ali nisu bile Dorian Gray. Već – Masimo.

Iskreno, nadao sam se da je ciklus loših vesti završen pre dva dana, kada je Srbija ostala bez “dobrog dečka iz kraja”, arhitekte, prevodioca i pisca Dejana Tiaga Stankovića. Nažalost, Kosač je u samom finišu odneo još jedan život. Masimov.

Čovek uz čije pesme sam rastao umro je u 61. godini života, nakon kratkotrajne borbe sa rakom pluća.