AMFITEATAR

PIŠE: Mila MARČETA

Profesor Lj. je teatralno ušao u najveći amfiteatar na Fakultetu životnih veština gde je predavao predmet “Ljubavna izuzetnost”.

Kao i obično, amfiteatar je bio pun.

Profesor Lj. je ležernim pogledom prošetao po publici, tek da se uveri da ima apsolutnu pažnju prisutnih.

Primetio je, zatim, da su među studentkinjama mnoge od njegovih bivših i sadašnjih ljubavnica.

Na Fakultetu životnih veština emotivne veze između studentkinja i profesora su bile ne samo dozvoljene, već i uobičajene. Dovoljno je bilo samo da provuče ruku kroz kosu, pa da se čuje čežnjivo “ahhhhh”, bivših, sadašnjih i očekivanih budućih ljubavnica.

Oblak obožavanja je vitlao po amfiteatru dok je profesor Lj. izlagao svoje stoto pravilo za postizanje ljubavne izuzetnosti. Profesor je neograničeno uživao u statusu polubožanstva ljubavnih veština koji je zaslužio na ovaj ili onaj način. Bilo je i arogantnosti u njegovom držanju dok se kretao od jednog do drugog kraja katedre.

Govorio je jasno i razgovetno, sa mudro osmišljenim pauzama pre nego što bi poentirao izgovarajući neku visokoumnu frazu podižući bradu u vis.

Zvuk njegove poslednje izgovorene mudrosti ostao bi da lebdi u vazduhu nekoliko sekundi, a zatim bi se pri spuštanju na pod mešao sa uzdasima oduševljenja zanetih studentkinja.

Na Fakultetu životnih veština emotivne veze između
studentkinja i profesora su bile ne samo dozvoljene, već i uobičajene. Dovoljno je bilo samo da provuče ruku kroz kosu, pa da se čuje čežnjivo “ahhhhh”, bivših, sadašnjih i očekivanih budućih ljubavnica

U jednom trenutku, primetio je da je krajnja leva stolica u poslednjem redu, skroz na vrhu amfiteatra, prazna. Na svim prethodnim predavanjima, tu je sedela jedna žena. Starija od ostalih, skromnog izgleda i za razlikuod ostalih u publici, nije pokazivala ni najmanji znak opčinjenosti profesorom Lj. Pažljivo je pratila predavanja i marljivo beležila njegove reči. Sedela je uvek sama, uredna i ozbiljna.

Nije mu bila interesantna. Po izgledu, nije se mogla meriti sa mladim, lepim i za njega spremnim studentkinjama, koje su sedele u prvim redovima amfiteatra i nametljivo se borile za njegovu pažnju. Neko je rekao da ona nije studentkinja, već profesorka na katedri na kojoj se predavao predmet “Iskrenost”. Taj nepotreban podatak je čuo i odmah zaboravio. Zaista nije imao nikakvu želju da zna bilo šta o njoj.

Bio je, otprilike, na pola predavanja kad je ušao domar i doneo mu cedulju sa porukom.

“Od dekana. Hitno je”, rekao je domar servilno.

Strogim, pravilnim rukopisom pisalo je: “Odmah dođi u moj kabinet.”

“O čemu se …”, nije stigao da završi pitanje ulazeći u dekanov kabinet, kad mu je ovaj pružio papir na kome je u naslovu velikim masnim slovima pisalo “Rešenje o raskidu radnog odnosa”.

Profesor Lj. je osetio da mu se grlo osušilo i srce tuklo negde u predelu abdomena.

“Zašto?”, prošaputao je, još uvek ne verujući u ono što čita.

“Zbog nedoličnog ponašanja”, strogo je odgovorio dekan.

“Molim? Kako to misliš? Ovo je neka greška”, povišenim tonom je rekao profesor Lj. kome je samopouzdanje počelo da vraća sa slabom nadom da je sve zapravo samo nesporazum.

“Imao si neprilične veze sa studentkinjama”, odgovorio je dekan.

“A, ne, ne. To mi ne možeš prebaciti. Kad si me zaposlio, jasno si mi rekao da su veze sa studentkinjama dozvoljene.”

“Da, ali….Jasno, doduše sitnim slovima, piše da su veze dozvoljene pod uslovom da je veza zasnovana na čistoj ljubavi. A prema onome što su studentkinje sa kojima si bio u vezi rekle, ti ni jednu od njih nisi voleo. Bojim se, dragi moj profesore Lj, da ti ne umeš da voliš. Dakle, predaješ ljubavnu izuzetnost, a ponašaš se potpuno suprotno. E, to je neprilično ponašanje i zbog toga si dobio otkaz”, završio je dekan i okrenuo se ka svom laptopu, dajući mu jasan znak da je za njega razgovor okončan.

Vratio se u amfiteatar, sporim korakom otišao do kraja katedre gde je ranije ostavio torbu, bez reči spakovao svoje penkalo i naočare i, ne pogledavši auditorijum, pognute glave izašao iz amfiteatra, a zatim i iz zgrade fakulteta.

Prema onome što su studentkinje sa kojima si
bio u vezi rekle, ti ni jednu od njih nisi voleo. Bojim se,
dragi moj profesore Lj, da ti ne umeš da voliš

Njegova garsonjera na Petlovom brdu izgledala je još sumornije nego inače. Isto kao i on. Nije bio pripremljen za ovaj iznenadni gubitak posla, novca, a najviše – popularnosti.

Već dan posle napuštanja fakulteta, te iste zaslepljene i zaljubljene studentkinje su odbijale sve njegove pozive. Niko ga nije zvao ni posetio, čak ni poštar.

Dani su bili predugi, noći još duže. Prvi put u ko zna koliko godina, spavao je u svom krevetu sam. Pružao je ruke sa jedne na drugu stranu kreveta i sa užasom otkrivao da nema nikoga. Sva ta mlada jedra tela koja je halapljivo gutao svake noći, postala su bleda sećanja.

Profesor Lj. nije znao kako se živi običan život kad si sam. Sedmog dana od otkaza i onoga što je profesor Lj. doživeo kao potpuni krah svog života, poštar mu je doneo paket.

U paketu je bila ukoričena skripta “100 ljubavnih saveta profesora Lj.” Pročitao je naslov, skinuo naošare, protrljao je oči, ponovo stavio naočare za čitanje na nos, ponovo pročitao naslov i i dalje nije razumeo šta se to dešava. Siguran je da nikada nije napisao ni tu, a ni sličnu skriptu. Otvorio je prvu stranicu i pročitao napomenu. “Saveti izneti u ovoj knjizi nisu potvrđeni, zato ih primenjujte oprezno i na sopstvenu odgovornost.” Pogledao je sadržaj – bio je to spisak svih sto predavanja koje je održao, uključujući i poslednje, koje je prekinuto kad je dobio otkaz. Tema tog poslednjeg predavanja je bila kako iskoristiti frazu “Ti si potpuno drugačija od ostalih žena koje su oko mene. I zato si mi vrlo ineresantna.” I ta lekcija je do kraja bila zapisana u skripti, a on kraj nije ispričao.

“Šta se ovo, dođavola, dešava? Ko me to zajebava?”, mrmljao je sebi u bradu, još uvek u neverici i bez jasne odluke šta da misli i šta da radi. Još jednom je okrenuo skriptu u ruci, i tada je iz skripte ispao papir sa nekom porukom. Prefinjeni ženski rukopis, odmah je primetio.

“Poštovani kolega, U prilogu se nalazi skripta sa beleškama sa vaših predavanja. Iako smatram da je sadržaj iznet na vašim predavanjima šarlatanstvo, nadam se da će vas ovako sakupljen i sistematizovan materijal navesti na ozbiljnije bavljenje temom koja je izuzetno važna za razvoj naših studenata, temom iskrene ljubavi. S poštovanjem, prof. dr Draga I”

Ispod potpisa napisala je broj telefona i adresu.

Bes je proključao u njemu. “Kako se samo usuđuje? Ko je ona da sudi o mom znanju?” Ruke su mu drhtale od uznemirenja dok je pozivao broj telefona koji mu je dala. Posle trećeg zvona, javila se i pre nego što je profesor Lj. išta rekao, potpuno smireno, kao da je to najnormalnija stvar na svetu, rekla: “Dođi. Čekam te.”

Vozeći se taksijem do njenog stana, još uvek besan, razmišljao je kako mora biti da je prof.dr. Draga I usedelica, verovatno i nevina, jer zašto bi i jedan muškarac osetio bilo kakvu želju prema njoj. “Em nije lepa, nije ni privlačna, a još je arogantna i hladna”, nabrajao je u sebi sve razloge zbog kojih, zapravo, ne bi trebalo da sad bude u taksiju na putu ka njenom stanu.

Zazvonio je na dugme interfona pored njenog imena.

“Uđi. Drugi sprat.”

Zazvonio je na zvono na ulaznim vratima gde je, takođe, pisalo njeno ime. Otvorila je vrata. Puštene kose, bez naočara, u farmerkama i džemperu na V izrez. Nije mogao da ne primeti da izgleda neverovatno i da je ono što se naslućuje ispod džempera zbunjujuće privlačno. Poslednje čega se jasno seća kao događaja u realnom vremenu i prostoru je da su se ljubili u hodniku i da su ulazna vrata ostala otvorena, dok ih ona jednim žustrim pokretom noge nije zatvorila uz tresak. I zatim… ne zna. Nakon tog treska ulaznih vrata, sve što je sledilo je bilo vanvremensko, u nekoj drugoj dimenziji, u nekom prostoru u kome je ljubav čulna i nefizička, strasna toliko da nemogućnost da se žeđ utaži izaziva bol, dah koji traje beskonačno dugo, onoliko koliko je potrebno da se pluća sjedine u jedna, dodir koji je toliko nežan da je gotovo neosetan i jak toliko da kroz njega tela transcediraju negde izvan kreveta u njenoj spavaćoj sobi.

Za profesora Lj. intimnost je dobila potpuno novo značenje i smisao. Predavanje se nije završavalo sa otvorenošću tela. Predavala mu je sebe, celu, na način na koji to nikad ni jedna žena nije učinila. I on je otkrio da tačno zna šta će sa tom njom celom. Samo je dozvolio da ona postane on. I on je postao mi.

Iako smatram da je sadržaj iznet na vašim predavanjima
šarlatanstvo, nadam se da će vas ovako sakupljen
i sistematizovan materijal navesti na ozbiljnije bavljenje
temom koja je izuzetno važna za razvoj
naših studenata, temom iskrene ljubavi

Jutro je zateklo neobičan prizor na krevetu. Da nije bilo četiri noge i četiri ruke, sunce bi bilo sigurno da tu spava samo jedno telo. Profesor Lj. je otvorio oči i, za čudo, nije bio ni najmanje zapitan gde je i šta će on u nepoznatom krevetu. Bilo mu je potpuno prirodno da bude baš tu, na levoj strani kreveta. I da je ona tu, sa glavom u udubljenju između njegove kjučne kosti i ramena. Bili su goli, dodrivali su se celom površinom kože, njena leva noga je bila prebačena preko njegove desne noge, njena ruka je grlila njegova bedra, njegova desna ruka je zaklonila njenu desnu bradavicu, i sve je bilo tako obično i prirodno i očekivano, kao da je oduvek bilo baš tako. I jutarnji poljupci su bili baš onakvi kakve on voli – kao dodir leptirovih krila. Bez besne strasti. Bili su nežni i najljubavniji.

“Izvini, moram nešto da te pitam”, lagano je izgovorio gledajući je preko ivice šolje kafe.

“Naravno, zar zaista misliš da postoji išta što me ne možeš pitati?”, odgovorila je mazno i protegla bosu nogu da ga dodirne.

“Skripta koju si mi poslala”

“Da, šta sa njom?”

“Zapisana je i stota lekcija. Cela. A ja je nisam završio, jer sam pre kraja izlaganja dobio otkaz. Kako si znala šta je sadržaj te lekcije?”

“To je jedina tvoja lekcija koju si isprobao u praksi. Na meni. Pre 20 godina. Iza rečenice “Ti si potpuno drugačija od ostalih žena koje su oko mene. I zato si mi vrlo ineresantna.”, ide ceo repertoar laži, dokle god ti “objekat” ne dosadi. Onda nestaješ. I pronalaziš novu drugačiju ženu.”

“Nemoguće. Zašto ništa nisi rekla? Nisi ni pokušala da mi se približiš, a bila si prisutna na svakom od 99 predavanja.”

“Ja sam realna žena. Moje telo odavno ne može da se poredi sa telima koja tražiš i nalaziš u drugim ženama. NIje postojala ni najmanja šansa da me primetiš. A ja samo još tada, pre 20 godina, znala ono što si ti saznao prošle noći. I samo sam te pustila da mi dođeš. U neko tvoje vreme.”

“Zar se nisi plašila da ti nikada neću doći?”

“Ne. Znala sam da hoćeš. U nekom životu, u nekoj dimenziji. Zato što svaka duša teži tome da bude cela. A deo tvoje duše je u meni. Oduvek je tu bio. I čekao je. Da ti dođe vreme.”

Sto prvog dana od tog jutra, na oglasnoj tabli Fakulteta životnih veština osvanulo je obaveštenje:

“Od ponedeljka, profesor Lj. počinje novi ciklus predavanja iz predmete “LJubavna izuzetnost”, po novom programu. Prateću skriptu “100 proverenih saveta profesora LJ.” možete kupiti u skriptarnici fakulteta. Sav prihod od prodaje skripte profesor LJ. će pokloniti klubu Pravi muškarci iskreno vole”.