ANA BEŽI IZ KARANTINA (dan VIII)

PIŠE: Nenad BARAKOVIĆ 

Novo jutro je otpočelo sa kišom i vetrom, bez nade da će ikada biti drugačije.

Ljudi sa belim maskama su kružili oko supermarketa poput izgladnelog čopora hijena kada ugledaju kralja džungle na samrti. Odvratno čoveče, odvratno. Podaviće se od toliko brašna i toalet papira. Ljudi su vucarali tone koječega do kuće, a onda bi tako premoreni jurcali do bolnice u strahu da su zaraženi.

“Oni su kreteni. Svi su zdravi. Kako ne pomisle da su se umorili od tone prevučenog brašna preko leđa i da su samo umorni, a ne bolesni? Usrali su se od straha. Pa da, zato i kupuju toliko papira”, zarežala je kroz zube, sada već vidno iznervirana zbog bezgranične ljudske stupidnosti.

Smučilo joj se sve što se dešavalo ovde prethodnih par meseci. Nije više mogla da gleda ove ljude. Mogla je, jebeš ljude.

Nego onaj odvratni lap-top i onaj nezavršeni prevod koji je iz ugla sobe buljio u nju kao negativac iz horor filmova.

“Ma zajebi, bre”, presekla je, ovaj put zaista.

Rekla je dosta besmislu koje se dešavaju oko nje, dočepala se ranca sa stvarima i džeparca koji je skupljala za svoju galeriju slika, izletela na ulicu i zaletela se bajsom na aerodorom.

Sada ili nikad. Ana je rešila da pobegne u Kaliforniju.

“Zbogom smarači sa faksa, zbogom umišljene devojke, odjebite “Ćao, šta ima” likovi i ljudi zatvorenog uma koji misle da je zemlja ravna ploča, a da je Bog lik sa bradom koji sedi na oblaku”, vikala je uz osmeh dok se približavala aerodrumu. Šalim se, aerodromu.

Sunce je ponovo vratilo onaj sjaj koje je imalo pre par godina; kada je bila mlađa. Ovaj suludi plan joj je doneo novi pogled na svet i širu percepciju stvari, na koje je od svog ludila u praznom hodu izgubila.

Bicikli je jurio po ulici kao Sonik. Točkovi su se usijali od vrelog asfalta, valjda od prevelike biciklove želje da konačno njena vlasnica pobegne odavde.

Aerodrum, šalim se, aerodrom je bio sve bliži i postajao je sve veći i veći.

Za trenutak se uplašila. Kroz glavu su joj prošli dragi ljudi, ali takvih hvala Bogu nema puno pa su joj brzo isparili iz glave kao nebitna pesma sa radija. Znaš, one nebitne pesme od ovih hipsterskih bendova iz glavnog grada? Ne znaš? I bolje, veruj mi.

“32-956”, zaključala je sa lancom bajs, pozdravila se sa njim kao da je živo biće i krenula prema aerodromu kako bi se dočepala avionske karte u jednom pravcu.

Znoj je počeo da joj obliva čelo, srce joj je lupalo sve jače, pokušavala je da stavi ruke na grudi kako joj čuka ne bi izletela iz tela, ali džabe; BPM je bio prejak. Kao bubnjar u nekom pank-rok bendu.

Zvukovi aviona koji su odletali i sletali na pistu su samo dodatno pojačavali adrenalin i strah od nepoznatog smera kojim se uputila. Koraci su joj postajali sve teži, a tih 15 koraka do šaltera su se činili kao kilometri.

“Dobar dan, izvoli. Šta hoćeš?”, neljubazna, crvenokosa, dokona šalteruša je bila vidno uzrujana jer je bila prekinuta u ispijanju svoje desete kafe od jutros.

“Avionska karta za Kaliforniju. U jednom pravcu”, skinula je zaštitnu masku sa lica, a svojim glasom i smehom pogodila sujetnu šalterušu kao iz tomanhavka.

Bila je blizu. Samo jedan let preko okeana i to je to. Bila je srećna. Bila je hrabra.