ANA, CRTEŽ NA PESKU I DEČKO SA KAČKETOM (XIX)

PIŠE: Nenad BARAKOVIĆ – BARA

Krenulo je da sviće. Odložila je šahovsku tablu, promrmljala Oče naš i otišla do razbijenog prozora. Praznina. Nije osećala ništa. Ništa ponekad ume da bude teško kao planina; pogotovo ako si Ana.

Zapljusnula se hladnom vodom i steturala niz ulicu. Sunce je počelo da prži i opet se javio onaj trip derealizacije; pritisak u glavi, i osećaj da nešto nije u redu, i ako je zapravo sve u redu.

Konačno nema ljudi na ulicama, konačno je sama. Pa ona je uvek volela samoću. Ha, a sada odjednom; gde su ljudi?

Skontala je da joj fali ekipa sa kojom je blejala, koncerti na koje je išla i to. Obične stvari koje su činile dnevnu rutinu kako bi se sedmica zaokružila u jednu svrsishodnu celinu.

Sa slušalica je svirala… zajebavam se. Nije ništa sviralo. Crkle su joj slušalice, a prodavnica nije radila, pa nije mogla da kupi nove. A i počelo je da joj ponestaje love koju je uštekala; zajebana je situacija.

“Ovi kinezi čega god se uhvate sjebu. Ne mogu ni obične slušalice da naprave”, bila je politički nekorektna u ovim teškim vremenima za čitavo čovečanstvo.

I zaista bilo je. Najviše su posla imali ljudi koji dresiraju pse. Morali su da ih uče da pišaju na wc-šolji i da posle toga puste vodu. I ruke da operu, obavezno. Pre i posle jela.

“Ostani kod kuće, ostani kod kuće. Koji im je đavo više? Zašto niko ne kaže “Ostanite hrabri” ili tako nešto?”, pokušavala je da složi puzlu ali bezuspešno.

Šetala je mostom. Aha, onim mostom kojim bi ranije projurila bajsom i nikada ne bi obratila pažnju na reku, osim kada bi je fotkala za društvene mreže. Reka je bila bistrija nego inače. Mogao si se ogledati u njoj ako si imao narcisoidan poremećaj ličnosti; ali jok, ona nije bila takva. Ona je u reci videla kamenje, ribe koje su jurile po njoj i novi život koji se rađa uprkos tome što se gomila života baš u tom trenutku gasila.

Stepenicama se spustila pored reke i uzela štap koji je našla na obali. Pažljivo je krenula da crta znak mira na pesku.

“Nek svuda vlada mir”, rekla je i završila crtež. Nije baš ličio na znak mira.

Reka je bila bistrija nego inače.
Mogao si se ogledati u njoj ako si imao
narcisoidan poremećaj ličnosti;
ali jok, ona nije bila takva. Ona je u reci videla kamenje i ribe

“Što si nacrtala kurac na pesku?”, zapištao je neki glasić. Okrenula se, i ugledala dečaka sa kačketom i majicom benda Ramonsi.

“Ne psuj. Nije to kurac nego znak mira”.

“Meni ipak više liči na kurac”.

“Ne psuj. Nemoj da izgovaraš kurac. I to što nosiš je bend, nije marka majice .

“Ti ćeš da me učiš”.

“Da, ja ću da te učim”.

“Bolje nauči da je nepristojno crtati kurčeve po plaži”.

“Nisu kurčevi, nego je samo jedan.”

“Aha, znači ipak si priznala da nije znak mira”, mali nije posustajao. Bio je bezobrazan i dobro se držao. Nije ga zanimalo što je prelepa i što je ono ipak bio znak mira, a ne ona ružna reč koju neću spomenuti jer mi je neprijatno psovati.

“HEJ, ŠTA RADITE VAS DVOJE TU”?, glas iz žbuna je zagrmeo, a onda se pojavila prikaza debelog policajaca, umazanog odela od silnog prežderavanja i lelemudanja po čitave bogovetne dane.

“Ništa, svađamo se da li je ovo znak mira ili kurac”, dečkonja je bio bezobrazan

“Šta si rekao mali, nemoj da te ja… pa ne smeš psovati. Sad je policijski čas, mogu da te uhapsim, odvedem u zatvor i osudim na tri godine iz sprdnje. A da vidiš kako vole vas sa crnim majicama u zatvoru…A i ti devojčice, kako smeš”… približio se i pogledao u crtež na pesku.

” Pa to nije ni znak mira, a ni ono drugo… to je viršla. NACRTALA SI VIRŠLU, JEBEM TE BOŽE. PA TI SI UMETNICA, TI SI NOVA MONA LIZA.  UMETNICA BRE”, policajac nije mogao da sakrije svoje oduševljenje i glupost koliko god da je to pokušavao. Počeo je ritualno da skače oko crteža kao mali majmun i da obleće u krug oko istog.

“Viršla, viršla…”, pevao je neku glupavu pesmu dok je nespretno skakutao po plaži. Ana i dečkonja sa kačketom su se smejali kao blesavi, ali ovaj nije mario. Probudilo se dete u njemu. Najvažnije je zadržati dete u sebi, kenjaju moderni psiholozi, pa onda pričati sa njim i te gluposti. Ne razumem se u to.

“ŽIVOTE, JEBEM TI MAJKU KAKO JE DOBRO NACRTALA… “, nije stigao da završi rečenicu jer se sapleo preko kamena i zveknuo u pesak.

Ana i dečak su prasnuli u smeh.

“ŠTA JE SMEŠNO? IMA DA SE ZNA KO JE OVDE GLAVNI. HOĆETE DA VAS POHAPSIM SADA, A”?, pandur je počeo nesnosno da urliče. I ako je bio prilično daleko od njih, oboje su osetili da mu smrdi iz usta.

“Nemojte. Evo idemo oboje odavde”, u klincu se odjednom probudio glas razuma.

“TAKO, TAKO. I DA VAS NE VIDIM VIŠE OVDE”, bio je ponosan na sebe što je oterao dvoje mladih ljudi. Konačno je uspeo da obavi svoju dužnost onako kako ustav nalaže i da služi državi. Bio je ponosan na sebe, i svoj smrad iz usta.

Ana i dečkonja su krenuli sa obale. Opet je shvatila zašto ipak nije volela ljude, i zašto je ipak volela da ostane u svojoj sobi i koliko je zapravo nemoćna da se izbori sa ljudskom glupošću.

“Hej, a znao sam da je ono znak mira, samo sam se sprdao”, dečkonja je skinuo kačket, pogledao je u oči. Bile su to najblesavije oči koje je video u životu.

“Omiljena pesma od Ramonsa?”, upitala ga je.

“I wanna live”.

“Ana, drago mi je”, nasmešila se.

“Džoni iz Luzergrada”, uzvratio je.

“KROFNE, KROFNE… “, idiotska pesma policajca je još uvek odjekivala njihovim ušima.