ANA I BICIKL

PIŠE: Nenad Baraković Bara 

Kada se probudila, Ana je imala vrlo jednostavan zadatak; trebalo je da iz jednog grada otputuje u drugi na faks.

Te stvari su već postale rutina; sesti na bajs, preskočiti oblake na nebu, proći pored duge, mahnuti suncu, spustiti se na tlo i tamo je; okružena bezveznim ljudima kojima je po stoti put davala šansu misleći da je problem u njoj, ni za trenutak ne pomišljajući da je greška zapravo u ljudima oko nje? Jok.

Opet je gledala film Ostrvo i mnogo se potresla. Znaš, ona slatka strepnja kada te uhvati za ruke, pa se za trenutak pretvori u noćnu moru satkanu od crnih misli koje te uvuku u vrtlog kao ringišpil decu na seoskom vašaru i ne pušta te. Ali hej, deca na ringišpilu su nasmejana i radosna; ona se nije smejala.

Ana je bila zabrinuta.

Pomisli, pomisli i amper hladnih pomisli; kako je glupa, kako nije dovoljno dobra, kako život ponekad baš ume da bude bezveze ako ne pratiš one znakove koje ti nebo prosipa u toku tvog putovanja.

Nesigurni ljudi ne mogu biti glupi.
Oni sigurni, koji sve znaju i koji su
najpametniji – takvi su problem

Nije kapirala da je pobednica; sama je popravila bajs, bez ičije pomoći je uspela da zameni gumu, namesti lanac i sa svojom raketom opet poletela u novi dan. Objektivom je hvatala nove kadrove reke i šume koja bi uvek odlepila kada bi prošla kroz nju. Jes, šuma je bila ljubomorna zbog njene dobrote i neiskvarenosti; ali Ana to nije kapirala.

Okretala je pedale i izgovarala neke molitve koje su joj, ruku na srce zaista pomagale. Udoevale su da utišaju disonantne tonove koji su joj jurcale kroz vijuge i nastajao bih potpuni mir.

Od nekud je dopirala muzika; čula je gitaru i usnu harmoniku. Volela je tu pesmu. Krenula je za zvukom koji je postajao sve jasniji i bistriji.

“Postaje stvarnost zaboravljena bol…”, pa solo na usnoj.

Nasmejala se. Bio je to najlepši osmeh koji si mogao videti na planeti Zemlji, ako si ikada obraćao pažnju na to kako se devojke smeju; ja se u to ne razumem, ali su mi drugi pričali o tim stvarima.

“Zašto si sam ovde?”, upitala ga je pomalo začuđeno jer je svirao baš tu pesmu. Odložio je gitaru i krenuo sa filozofijom

“Nisam sam, vidiš da si ti tu”, odgovorio joj je dok je palio cigaru i pokušavao da izgleda kao neki od njegovih idola iz Holivuda. Taj idiotski potez je opet na lice izvukao najlepši osmeh; njen osmeh.

“Mi smo se već negde sreli?”, zainteresovao ju je.

“Jok. Ne upoznajem se sa devojkama koje voze bicikli. Samo ove koje furaju četiri točka”, uspeo je da je isprovocira. Htela je da ga pljune u lice, ali se zve završilo na ironiji, kako to obično i biva kod nje.

“Bila sam sigurna da sam te videla kako prosiš na ulici. Svirao si gitaru a ja sam ti ubacila…” i upalila joj je fora.

“To nije prošenje, to je umetnost. A i šta imaš protiv prosjaka. Prosjacima se svi klanjaju. O tome nisi nikad razmišljala?”, njen novi drugar je bio izrevoltiran njenom šalom koja je definitivno upalila.

“Ma nisam mislila…”

“Ma mislila si. Ti uvek misliš. Ti previše misliš, i to ti stvara nesigurnost. Nesigurni ljudi ne mogu biti glupi. Oni sigurni, koji sve znaju i koji su najpametniji- takvi su problem. Ti nisi”, prosjak sa gitarom je izgovorio a zatim nestao.

Istripovala je da je sve sanjala pa je protrljala oči; ali jok. I dalje je bila u šumi, na bajsu, samo prosjaka nigde nije bilo. Čudno. Ranije joj se ovakve stvari i nisu baš često dešavale. Zapravo, nikada se nisu dešavale. Nasmejala se i poletela sa svojim biciklom prema faksu. Nisu joj smetale gužve po ulicama, zastoj u saobraćaju i to; ovaj put je bila odlučna.

Naslonila je svoj privatni spejs šatl na zgradu filozofskog i rešila je da nema više ironije.

Od danas će svima pljunuti u facu, obećala je sama sebi. Zvuk usne harmonike i gitare je dopirao negde u blizini; opet ona pesma. Kraičkom oka je uspela da uhvati kadar. Bio je to gitarista i prosjak iz šume. Nasmejala se i potrčala prema njemu.

“Hej, pa mi smo danas već razgovarali?”, ushićeno ga je upitala.

“Jok. Ne pričam sa devojkama koje voze bajs…”, njena pesnica u njegovim zubima ga je prekinula na pola rečenice.

Prosjak je nešto mrmljao i psovao ali ona nije obraćala pažnju na to. Žustro se okrenula se i odskakutala na predavanja. Bila je srećna.