ANA I DRUGA PRIČA O BICIKLU. I KARANTINU

PIŠE: Nenad Baraković Bara 

Uvek je volela svoju sobu, boju zidova, način na koja su sijalice ispaljivala svetla i raspored stvari koje su bile razbacane po njoj.

Raspored, a razbacane? Mhm, kontrolisani haos – kao prvi album od Šarla Akrobate.

Prevrtala bi se po krevetu, skrolovala telefon, gledala smešne klipove, filmove, čitala knjige i napisala po koji stih, onako, samo za sebe. Ne zbog sebičnosti već zbog nesigurnosti u kvalitet onoga što je napisala. A kad su to pa inteligentni bili sigurni u sebe i to što rade?

A vidiš, sada kada ne sme da izađe iz te iste sobe; postala joj je tesna, smeta joj, drma je klaustrofobija, knjige joj stvaraju nervozu, smešnih klipova na netu nema, ili joj više nisu smešni a filmovi joj se ne gledaju.

“Zbog čega kupuju toliko WC papira? Zar stvarno toliko puno mogu da kenjaju? Paranoici”, prošaputala je, kako se psovke ne bi čule, ugasila fon i skoknula do prozora.

Prstima je prošla kroz spuštene roletne. Ispred nje se stvorila još jedna noć, ona noć, vedra, topla, kada duva onaj kul vetar koji ne znam kako se zove i kada ne možeš da izbrojiš sve zvezde na nebu, a ona je volela da ih broji. Nikada nije uspela da ih izbroji baš sve; a nije da nije pokušavala.

“Ostanite kod kuće. Ne idite nigde ako ne morate”, spikerka je kreštala sa TV-a.

“Lepa devojka. Šteta što joj život prolazi čitajući vesti. Mogla je i nešto pametnije da radi. Naprimer, da studira francuski ili popravlja biciklove pa bude biciklomehaničarka”, samu sebe je pokušavala da nasmeje, i zaista bi joj to kad-kad upalilo i pošlo za rukom.

Ispred nje se stvorila još jedna noć, ona noć, vedra, topla, kada duva onaj kul vetar koji ne znam kako se zove i kada ne možeš da izbrojiš sve zvezde na nebu, a ona je volela da ih broji

Ugasila je retardiranu spravu i počela nervozno da šeta po sobi; napred-nazad, napred-nazad i tako par puta dok nije popizdela.

“Nisam prevela tekst za faks. Sranje, taj predmet će mi doći glave”, opet psovka ali opet tiho da slučajno neko ne bi čuo.

Otvorila je knjigu i započela sa prevodom. Tri sekunde. Zatvorila je knjigu, bacila je u vis i dočekala na volej.

“U jebem ti”, opet tiho, da niko ne čuje dok je posmatrala knjigu kako se kvarno kreće prema prozoru sa namerom da ga razbije.

“Nemoj, nemoj, nemoj. Molim te Bože, ako se ne razbije prozor ja ću…”, a onda zvuk stakla kako se rabije na komade, jedno glasno “A u pičku materinu”, pa smeh. Najblesaviji smeh koji si ikada mogao čuti, ako si obraćao pažnju nekada kako se ljudi smeju. Oni koji nisu zaboravili da se smeju.

Mesec je kao reflektor raspalio po njenoj sobi, a onaj vetar koji ne znam kako se zove je krenuo da joj plete kosu.

“Ne smeš napolje, ne smeš napolje, ne smeš napolje…”, pokušavala je da zaistavi sebe dok je jurila niz stepenište ka ulaznim vratima.

Paf, eto je na drugoj strani neba. Sloboda. Još samo dva, tri koraka do bajsa, ukucati šifru “32-956” i to je to.

Opet u letu. Za njenim bajsom je jurcao neki blesavi pas i lajao na točkove kao da su aždaje sa sedam glava a ne gume koje se vrte u krug. Pokušavala je da ga šutne nogom, više da bi ga uplašila nego da bi ga zaista šutnula.

Ipak, levica joj se otkačila. Džukac je zacvileo, a onda počeo da laprda.

Uvek je volela svoju sobu, boju zidova, način na koja su sijalice ispaljivala svetla i raspored stvari koje su bile razbacane po njoj. Raspored, a razbacane? Mhm, kontrolisani haos – kao prvi album od Šarla Akrobate.

“Nisi morala da me šutneš. Koji ti je Ana?”, pas je progovorio.

“Ha, pas priča. Pa ja sanjam, nema šta drugo…”

“Ne sanjaš, nego si me šutnula u bubreg. Vijao sam te jer ne smeš da ideš prema gradu; tamo je policija. Neko sranje ste vi ljudi napravili opet. Šta znam, ja sam samo pas”, izgovorio je njen neočekivani spasilac.

“Aha. Znači ne sanjam i ti stvarno pričaš?”

“Ne sanjaš, evo gledaj”, pas je izustio, a onda se zaleteo i skočio na nju.

“Ne sanjaš, ne sanjaš, ne sanjaš. Vanredno je stanje i ne smeš da voziš ludi bicikli, luda devojko jer će te uhapsiti. Beži kući, evo ih. Najebaćemo oboje”, rekao joj je i otrčao u šumu.

Brzo je podigla bicikli, čuka joj je lupala kao dosadni komšija kada popravlja stvari. Ruke su joj drhtale i jedva je uspela da izbalansira kormilo i otplovi do svoje sobe.

Uvek je volela svoju sobu, boju zidova, način na koja su sijalice ispaljivala svetla i raspored stvari koje su bile razbacane po njoj.

Raspored, a razbacane? Mhm, kontrolisani haos – kao prvi album od Šarla Akrobate.

Prišla je prozoru koji je bio razbijen i pogledala kroz njega. Policija se kretala po njenom susedstvu, kao da su nešto tražili. Za njima je išao i onaj pas. Pogledi su im se susreli. Namignuo joj je, davajući znak da je bezbedna.

“Okej, luda noć. Treba da prevedem tekst”, upalila je lap-top i otvorila knjigu.