ANA I DŽONI NA BAJSEVIMA (XXXV)

PIŠE: Nenad BARAKOVIĆ – BARA 

Jurili su ulicama Luzergrada sa bajsevima. Sunce je pičilo iz sve snage, bistro i vedro kao da mu je poslednji put, ali ne mari, nije. Bio je april, proleće je tek počelo i ništa neće zaustaviti dolazak leta; sa nama ili bez nas, ono će se desiti.

Ulice su bile potpuno prazne, kao da je neka pokvarena crvotočina progutala čitavo čovečanstvo, ali nije. Svi su se posakrivali.

Dokone babuskare su ih gledale sa prozora i bile ljubomorne kao psi jer one nisu mogle da ispadnu na ulicu, ali nisu bili ni mlad kao oni. Nisu više imali želje, strepnje, strahove i to. Sve emocije su im se učvarile na prozoru dok su čekale svoju penziju ili smrt da im pokuca za vrata i odvede u raj, ili pakao; po zasluzi.

“Luda djeco, kuš. Bjež’te sa ulice! ‘Oćete li svi da izginemo zbog vas? Niste čuli šta je gradonačelnik reka na Pimku?”, ružna baba je pištala sa jednog od luzergradskih prozora.

Osećala je strah od smrti. Bilo joj je malo 83 godine i htela je još. Pohlepa. U Džoniju i Ani je videla hodajuće trupove koji prenose smrt i ništa više. Mrzela ih je.

“Khm, khm”, Ana se zakašljala prema njenom prozoru a baba je panično ustuknula i zatvorila prozor. Pretila je prstom prema njoj. Čitava ruka joj se tresla.

“Čoveče, kao da smo jahači apokalispe”, Ana je prokomentarisala.

“Tja. Ceo život me tako posmatraju, sa ili bez virusa”, Džoni se zajebavao, pa krenuo da zapitkuje.

“A što si sa njim?”

“Odjebi”.

“Aj budemo zajedno”?

“Smaraš”.

“Naučiću te da sviraš”.

“Imaš dobro dupe”, oboje su prasnuli u smeh, a zatim se ulična džukela zaletela na Džonijev bajs. Danima nije ništa jeo. Bio je opasno nadrkan. U točkovima od bajsa video je dvoglave aždaje koje se besmisleno vrte u krug i bljuju vatru. Lajao je i zaletao se na bicikl kao kamikaza. Džoni je pokušavao da ga izbegne, pokušavajući da ga šutne, ali mu nije uspevalo.

Ulice su bile potpuno prazne,
kao da je neka pokvarena crvotočina
progutala čitavo čovečanstvo, ali nije.
Svi su se posakrivali.

“Beži budalo, koji ti je?”, pokušavao je da stupi u dijalog sa psom, ali mu nije polazilo za rukom , uprkos tome što je gledao film “Gospodar zveri” i izučavao svu neophodnu taktiku. U jednom momentu je osetio pseće zube na njegovim skejterkama kako ga vuku prema tlu.

BAAAAM!!! Čulo se kao u crtanim filmovima, bajs je odleteo u tri, a Džoni u deset pizdi materina. Shvativši da je napravio pičvajz, pas je odmah pobegao sa mesta zločina, tražeći neke druge dvoglave aždaje.

Ana je isprepadano zakočila prednjom, nagnula se prema kormanu, a Džoni je sa asfalta uspeo da joj snimi dupe. Malo se ugruvao, ali mu nije bilo ništa.

“Jaooo! Jaooooo!”, prenemagao se kao devojka na času kada ne nauči lekciju, pa se vadi na menstruaciju.

“Da li si dobro? Da li si slomio nešto?”, Ana ga je panično ispitivala dok je sedela pored njega.

“Ne znam… Nije mi dobro… Mislim da ću umreti! Vrti mi se u glavi”, nastavio je sa glumom.

“Ma nećeš bre. Nije ti ništa. Videćeš”, Ana je bila preplašena na smrt.

“Hehe. Al sam je zajebao. Glupo žensko. Misli da sam povređen. Gle’ kako se isprepadala. Pa ona nema pojma da sam godinama blejao u pozorištu”.

“Šta te boli?”, nastavila je da frkiše

“Sveee. Srce, duša, tijelo moje bijelooooo”, a onda je udario u smeh. Nije više mogao izdržati. Smeh mu je prekinuo udarac nogom u rame. Doziran, baš onako kakav treba da bude ortački udarac.

“Pederu. Mene si našao da zajebavaš. Ti hoćeš da umrem od straha?”

“Umriii! I trebaaaa! To ti je karma. Plašila si babu sa prozora pa ti se sada zlo istim opancima vratilo!”

“Kakvi opanci, šta pričaš ti?”, nastala je tišina.

Pružila mu je ruku, podigao se sa betona, otresao prašinu sa dupeta i otišao do svog bicikla. Od njega nije ostalo ništa.

“Maksimalna šteta. Kao svinje da su ga pojele”, dao je stručnu procenu.

“Ma bitno da si dobro. Jebeš BMX. Imam ja kod kuće još jedan. Pozajmiću ti ga”, Ana je ispala ortak.

“Ma ne treba”, pravio se lažno pristojan.

“Ajde. Pičimo nazad. Uskoro će policijski. Sedamo na moj, pa idemo zajedno nazad”, otišli su do Aninog bajsa.

Džoni je upravljao sa njim, a Ana se skupila između njega i kormana dok su im se noge s vremena na vreme sudarale dok je Džoni motao pedale; kao u onim američkim tinejdž filmovima iz osamdesetih.

“A što si sa njim”?

“Odjebi”.

“Aj budemo zajedno”?

“Smaraš”.

“Naučiću te da sviraš”.

Nastavili su raspravu dok ih je isti onaj pas posmatrao ležeći na asfaltu. Gledao je u točkove, ali nije imao snage da ih napadne ovaj put. Točkovi su mu prkosili.

FOTO: Waldemar Brandt / Unsplash