ANA I DŽONI U KREVETU (XXX)

PIŠE: Nenad BARAKOVIĆ – BARA 

Nastavili su sa druženjem i upoznavanjem tokom karantina. Ana ga je pre policijskog časa odvukla u sobu kako bi mu pokazala ploče koje je imala jer su slušali istu muziku, gledali iste filmove i to. Konačno je našla nekoga sa kim može razgovarati o bitnim stvarima u životu.

Znaš, muzika je bitna, film i knjige takođe. Ne možeš biti sa nekim ko je seljak samo trenja radi. Jebeš trenje.

Džoni je nezainteresovano vrljao po pločama, praveći se da ga interesuju više nego što jesu, a zapravo ga je zanimala samo Ana u toj sobi.

Ana koja je imala već dečka duže vreme, ali nije mogla sa njim da nađe zajednički jezik oko najvažnijih stvari na svetu.

“Kako možeš biti sa nekim ko sluša sranje muziku?”, bio je iskren.

“Odjebi”, bila je još iskrenija.

“Lep?”

“Odjebi”.

“Uspešan, pa se hvališ pred drugaricama?”

“Odjebi”.

“Zašto ti je ovaj prozor razbijen?”

“Smaraš.”

Džoni je nizao pitanja ne kapirajući da uvek pogodi tamo gde ne treba, ili treba.

“Mnogo glup dečko”, pomislila je. Šteta što imam dečka, ovakav komad budale se retko kada upozna. Skontaj kakav pogled ima , kao da će pojesti čitav svet oko sebe.

“Ladno imaš gitaru?”, iznenadio se kada je usmerio fokus ka uglu sobe.

“Aha”, nasmejala se.

“Znaš da sviraš?”

“Ma jok. Nešto malo, ali…”

“Naučim te ja?”

“Može bre.”

“Ha, pa kul je mali. Iskoristiću ga bar da me nauči par pesama, a ja ću biti dovoljno kul da mu pustim par zagrljana i svi srećni”, pomislila je.

“To bre, zaljubila se! Ostaviće onog majmuna zbog mene. Posle idete zajedno na koncerte. A ti se tamo kurčiš, kao poznaješ ih, rukuješ se sa svima, pokazuješ joj tvoje članke i intervjue iz novina. Pa da, ti si jebena zvezda Luzergrada”, bio je siguran u sebe.

“Znaš, a možda je ipak bolje da ne…”

“Ne, ne. Nemoj lupetati. Moraš me naučiti da sviram. Ili ti, ili niko drugi.”

“Stvarno?”

“Aha.”

“Što?”

“Zato što jako dobro sviraš i jer si jako pametan. Mnogo si bre kul lik, a imaš i polupan pogled.”

“Dobroo, ali ja nemam običaj…”

“Hahahha, ‘ladno je pao na tri komplimenta. To bre Ana, ubila si ga u pojam”. Bila je sigurna da je na dobitku, isto kao i on.

“Pa ova je gotova, čoveče. Bravo Džoni, slamaču ženskih srca. Konačno si preskočio frend zonu i slušanja tužnih priča o tome kako nju niko ne razume, kako te voli kao drugara i to. Pobeda!”

“Bitlsi ili Stonsi?”

“Bitlsi.”

“Pistolsi ili Kleš?”

“Kleš.”

“Azra ili EKV?”

“Azra.”

Dala mu je sve tačne odgovore i dodatno ga ubacila u trans. Nije znao da ga je slagala za ovo poslednje i da ipak više voli Ekatarinu Veliku. Nije ni mario. Postao je glup i srećan.

“Da li voliš da putuješ?”, krenula je sa pitanjima.

“Aha, obožavam. Svakog dana idem busom od kuće do faksa i nazad. Ja sam čovek koji živi za putovanja.”

“Daj bre, pitala sam te ozbiljno.”

“Pa ja ti ozbiljno odgovaram.”

Pocrvenela je u licu. Nije volela kada krenu nju da zajebavaju, uglavnom je ona bila ta koja prosipa u lice istinu na bolan, ali duhovit način. Počela je da je nervira. Nije očekivala da će se to desiti.

“A, da ti pališ malo odavde kad si tako frajer?”, okrenula je ploču.

“Okej. Idem. Neka te dečko uči da sviraš gitaru onda. Čujemo se. I sranje su ti ploče”, Džoni je ustao sa kreveta i ispao iz kuće.

“Ovaj lik nije normalan”, pomislila je i nasmejala se kao nikada pre. Otvorila je lap-top i konačno završila jebeni prevod za faks. Nije prestajala sa glasnim osmehom. Sa zvučnika su tukli Descedentsi i pesma “Silly Girl”.