ANA JE U KALIFORNIJI (Wouldn’t It Be Nice?)

PIŠE: Nenad BARAKOVIĆ – BARA
FOTO: Kalegin Michail /Unsplash

To kako su njene oči ubijale u pojam sve prisutne pored okeana pisci bi sigurno bolje opisali od mene. Ne razumem se baš u to, niti sam čitao klasike književnosti pa nemam bogat fond reči. Ja sam sa druge strane grada.

Ana je Ležala okupana suncem na jednoj od plaža na Zapadnoj obali. Telo joj je postajalo sve tamnije i pogubnije za sve gladne kerove koji su bez treptanja buljili u nju kao da im je to poslednji prizor pred smrt.

Smrt? Smrt je iluzija i ne postoji. Strah od smrti je već drugi par rukavica. Dva velika učitelja, treba ih poštovati.

Hrabriji su joj prilazili i smarali je; nudili brojeve telefona, zvali na piće, pokušavali da budu isforsirano zabavni ali ona nije pušila te fore.

Oni drugi, po rođenju poznati kao gubitnici su samo gledali i pomišljali kako su ovi prvi idioti što su uopšte bilo šta i pokušavali. Ali hej, na hrabrima je da pokušaju, zar ne? Nije marila. Ignorisala ih je kao da su nevidljivi, što zapravo i jesu bili.

Ana je pobegla iz karantina, čoveče. Ana je pobegla iz besmisla gde se svi poznaju, a kobajagi ne znaju. Pobegla je iz grada u kojoj je svaka ulica imala bar jednog boljeg tenisera od Đokovića, bar jednog trenera fudbalske reprezentacije i bar jednog stručnjaka koji je poznavao sve teorije zavere i koji je u džepu imao rešenja za sve svetske probleme.

Ana je pobegla iz karantina, iz besmisla gde se svi poznaju.
Pobegla je iz grada u kojoj je svaka ulica imala
bar jednog boljeg tenisera od Đokovića,
bar jednog trenera fudbalske reprezentacije 

Jebalo joj se za sve to. Ana je bila u Kaliforniji. Znaš konačno joj se ostvarilo to da joj se komplet ekipa iz Bič Bojsa potpiše na njenu gitaru koju je godinama bezobrazno čuvala i sanjala o tome kako će joj se Brajan Vilson potpisati na đitru, koju još nije naučila da svira, ali ako. Ne mari, naučiće.

Na trenutak je pomislila da sanja i probala onu foru da se uštine za obraz kako bi se probudila. Koja glupoost.

“Moja potpisana gitara”, napisala je komentar uz fotku sa sve smajlijem i podelila na društvenim mrežama. Neka vide svi. Neka vide svi oni koji šire strah i paniku, mater im jebem. Neka vide svi oni šupci koji nisu verovali u nju kada je prkosno tvrdila kako će ostvariti sve svoje snove. Sve do jednog, kao da su obični klikeri u pesku.

Pomerila je kosu iza uva, stavila slušalice u uši i pustila mjuz. Sa slušalica je tukla pesma
” Wouldn’t it be nice”. Prizor kao iz holivudskih filmova; ali ne ovih novih, već oni pravih iz sedamdesetih i osamdesetih.

Pesmu je prekinuo dodir ruke na njenom ramenu. Trgla se, izvukla slušalice i pogledala u lika. Bio je retard; naivno se smejao i sa buljavim očima gledao u nju; ne one napaljene oči, već one željne znanja, istine i konačne spoznaje.

“Ovo je tvoja gitara, a?”, znatiželjno je upitao. Toliko znatiželjno da si u njegovom glasu mogao osetiti svu naivnost i glupost ovog sveta.

“Aha”, odgovorila mu je zainteresovano, “Ako hoćeš…”, ali jok. Već je uzeo gitaru i počeo da drlja po njoj.

Dobro je svirao, ali je loše pevao, rekli bi kritičari. Trebao bi mu pevač u bendu i blistava karijera bi bila pred njim.

Ono što je zapravo bilo čudno je to što je lik pričao na njenom jeziku i svirao pesme koje su se vrtele na njenom omiljenom radiju Luzergrad na 97.8. mghz. Radiju koje je volelo uši publike.

Posmatrala ga je. Posmatrala je kako kida glasne žice dok pokušava da otpeva pesmu iz e mola i uspevalo mu je. Bio je lud, to joj se dopalo.

“Hej, a ko si…?”, pokušala je da ga pita dok su oblaci polako krenuli da siluju nebo i spremaju gadnu oluju nad obalom.

“Ja sam tvoj superheroj, Ana”, rekao je kroz osmeh koji nije mogao da se zaustavi.

“Ti znaš kako se zovem?”, upitala ga je, sada već pomalo zabrinuto, jer, kako čoveče?

“Mhm. Nismo se nikada videli ali te odlično poznajem. Znam tvoje snove, znam tvoje pokrete, tvoje želje. Znam kako dišeš, bre”, pogledi su im se sudarili u trenutku kada je prva munja rascepala nebo na dva dela. Trgla se.

“Bojim se. Hvata me panika”, rekla mu je nervozno.

“Nemaš čega da se bojiš. U krevetu si, ti sanjaš. Kao Doroti, samo pronađi cipelice i…”

“Ma daj ne zajebavaj me čoveče, lepo te…”, rečenicu je prekinuo udar groma na plaži.

Ljudi su počeli da se pakuju i da beže sa obale. Za par sekundi od rajskog kadra, nastao je armagedon.

“Nije bitno gde si. Sebe uvek nosiš sa sobom”, muškarac joj je rekao i nestao u okeanu. Onda ga je opičio grom i napravio razdeljak na frizuri.

Ništa joj nije bilo jasno. Na trenutak je pomislila da sanja i probala onu foru da se uštine za obraz kako bi se probudila. Koja glupost.

Ležala je u sobi. Trgla se panično, okupana u znoju. Mrak je prekidalo svetlo sa lap-topa koji ju je poput prokletstva podsećao da prevod još uvek nije gotov. Gitara je bila nepotpisana, u uglu sobe, a sa radija “Luzergrad” je svirala “Wouldn’t it be nice” od Bič Bojsa.