ANA, KRALJ & ŠAH (XII)

PIŠE: Nenad BARAKOVIĆ – BARA

Otvorila je šahovsku tablu, stavila je na stočić i počela da slaže figure; jednu po jednu. Ovaj put je imala najopasnijeg protivnika u partiji, nikada nije igrala sa nekim koga toliko malo poznaje.

“Ha, pijuni. Uvek ih kralj pusti da prvi izginu. Kada će se već odazvati pameti? Botovi”, razgovarala je sama sa sobom dok je postavljala figure na polja.

“Konj? Ha, moj bivši frajer.”, ovaj put je iskreno uspela samu sebe da nasmeje. He, osmeh od milion dolara, osmeh koji nema cenu.

Svaka figurica bi je podsetila na nekoga iz svog života. Znaš, život je zapravo partija šaha i ta sranja i isprazne filozofije za mudre ljude. O da, one mudre koji jedini razumeju onaj beogradski bend, ne znam kako se zove.

“Ti njih ne razumeš, nisi dovoljno inteligentan. On ima duboke stihove, bla, bla, bla”, ludirala se i imitirala zaluđenike i fanove tog benda.

Aha, a onda je pogledala u crnog kralja. Pojavila su mu se ogromna crvena usta koja su ličila na… da ne lajem, znaš i sam.

Kralj je bio go i počeo je da galami na nju:

“Ana, ostani kod kuće. Ostani kod kuće još, nedelju, dve najviše tri a ja ću…”, začepila mu je usta rukom i počela da se smeje.

“Hahahaha, pa ti pričaš?”, pustila je ruku sa njegovih usta.

“Da, evo ti 100e samo ne…”, opet mu je začepila usta. Smejala se. Kralj je postajao sve manji, sitniji i nebitniji na tabli. Obrazi su mu postajali crveni, bio je besan.

“Pff me, nmoj da ti…”, pokušavao je da progovori kroz njenu šaku ali jok. Bilo je smešno gledati kralja kako je nemoćan, a dugo je prosipao muda za bubrege.

“Mnogo si bre dosadna figura. Ne može šahovska figura da priča, bre”, izbacila ga je kroz prozor i uzela novu figuricu, normalniju, koja ne priča i ne galami.

Figurice su bile poslagane i sve je bilo spremno za novu partiju sa svojim najvećim rivalom i protivnikom. Pogledala ju je u oči.

“Bele ili crne?

“Ti biraj.”

“Ne, ti.”

“Okej, bele.”

“Ha, zajebala sam te.”

“Crkni kravo”, svađale su se dok je partija uveliko počela. Udarac figure od tablu prekidao je monolog između nje… njih dve.

“Nisi završila prevod, glupačo”.

“Ćuti molim te, ne znaš šta hoćeš od svog života”

“G4. Glupa si; ne valja ti ovaj, ne valja ti onaj”.

“Ma ti sve znaš, najpametnija si. Kuš tamo”

“Šah. Ne znaš šta će biti posle ovoga. Uplašila si se?”

“Ha, evo tebi šah. Zbog čega bi se plašila? Nisam ja dete kao ti”.

“Možda nisi dete kao ja, ali si veća kukavica od mene. Baš jer više nisi dete. ŠAH!”

Svađa je postajala sve žustrija i intenzivnija. Njena soba je postala pravo bojno polje za misli i partiju koja se odvijala između njih dve.

“Ne piješ u društvu, nisi dovoljno kul”.

“A ti kada se ubiješ ko svinja, prelepa si”?

“Uvek sam lepša od tebe, bar nemam tu bubiljicu na čelu”

“Imaš.”

“Nemam.”

“Imaš”.

“Nemam. Šah-mat. Jebi se Ana”, a onda je šahovska tabla odletela i razbila još jedan prozor u njenoj sobi. Rat se sa table preselio na čitavu sobu, dok su pesnice su zamenile šahovske, filozofske i mudroserske poteze”.

“Bog ne postoji”.

“Postoji.”

“Nisi se pričestila”.

“Postoji.”

“Zauvek ćeš ostati sama sa mačkama u sobi”.

“Postoji.”

“I ovaj sada će da te ostavi kad skonta da…”

“Postoji.”

“I nikada nećeš pronaći…”

“UMUKNI!”, a onda tajac. Tišina. Gledale su jedne u drugu i nasmejale se kao nikada pre. Toliko toga su imale zajedničkog, a tek sada su to ukapirale kada su bile zaključane u jednoj prostoriji.

“Obožavam te”.

“Ma i ja tebe”, prišle su jednoj drugoj i zagrlile se. Sa prozora se izmigoljila opet onaj crni kralj sa velikim ustima.

“A, dve vas je ovde. Onda 200e ako…”

“ODJEBI, BRE!”, u isto vreme su se proderale, a onda su se pogledale u oči. Bile su to najlepše oči koje si mogao videti.