ANA svira GITARU

PIŠE: Nenad BARAKOVIĆ 

Noć je prošla relativno mirno; osim onog razbijenog prozora i nedovršenog prevoda na lap-topu pored kojeg je zaspala od umora i ludila koje se dešavalo oko nje.

Nije joj baš bilo najjasnije kako se u roku od dva dana može promeniti čitav svet koji je poznavala do tada. Samo pre par dana ulice su bile pune, održavali su se neki protesti, ljudi su odlazili u crkve, molili se Bogu, pokušavali da sklope neki dil sa njim a zauzvrat mu obećavali da će biti dobri, da će postiti nedeljom i ga nikada više neće psovati.

A sada; muk. Nigde nikoga. Pust grad, puste ulice i pusti snovi. Internet serveri su se zasijali kao pasja muda, pa su i društvene mreže dosta sporije.

Otišla je do kupatila, odvrnula česmu, pustila vodu za trenutak da poteče i da postane hladna kao led. Rukama je zgrabila mlaz, umila se, smrzla od zime, a zatim pogledala u ogledalo.

“Ne možeš više ovako, jednostavno ne možeš Ana. Pa jebem mu Bo… ovaj, miša moraš završiti taj prevod”, govorila je gledajući svoj lik u ogledalu.

Sve je bilo na mestu; osmeh, zubi, kosa, lice. Osim jedne stvari.

“ZAŠTO? Zašto mi se bubuljica uvek pojavi na čelu kada je neki bitan datum ili kada treba da idem u izlazak? Ovo nije moguće. Sa mnom se neko opasno sprda”, nasmejala se i zalupila vrata od kupatila.

U kuhinji je čuvala zalihe brašna i klope; za svaki slučaj, tek onako, ne kao ostali paranoici koji su kupili brašna za narednih 10 godina i WC papira kao da im je guzica trokrolni šifonjer a ne samo guzica. Obična guzica; koja služi da sediš na njoj i za ono drugo. Nekima i za ono treće.

U uglu sobe ju je posmatrala gitara koju je davno dobila na poklon u nadi da će je naučiti svirati ali obaveze, stalno neke obaveze. A i kada kreneš da sviraš taman naučiš jedan akord, pa drugi i onda zaboraviš prvi. A prstići bole li bole. Da, zna ona da treba proći tri nedelje kako bi se prsti navikli na žice, ali ko danas još na planeti trpi bol i žrtvu radi nečega što zaista voli? Niko.

Osim nje.

“A naučiću da te sviram, jebaću ti majku”, stavila je neki crni šešir na glavu, a zatim uključila gitaru u pojačalo. Užasno je svirala, nije imala pojma, ali se trudila. Izgledala je kao rol zvezda. Zamišljala je da je na Vembliju a ispred nje pun stadion koji joj je skandirao.

“Hoćemo bis, hoćemo bis”, ceo stadion je bio u transu.

“Hvala lepo, hvala. Hoću i ja ali MORAM DA ZAVRŠIM ONAJ GLUPAVI PREVOD!”, zavesa se spustila, publika je zapalila kućama a ona je opet bila u svojoj sobi.

Sama, sama na svijetu kao u onoj pesmi od Letu Štuka. Sama na svetu i usamljena među ljudima ali uvek svoja.

“Čoveče, poludeću u gajbi. Počela sam da pričam sa samom sobom, više ne znam kada se šalim, a kada sam ozbiljna. Ogrezla sam u ironiji. Treba da pazim; neće biti kul ako ironija pređe u cinizam, a apatija u depru”, razgovarala je sa sobom dok su joj misli surfovale po talasima mora. Dan je bio prelep i samo je trebalo biti srećan a ostalo bi se desilo samo od sebe.

Ipak, postojao je jedan problem. Ona nije bila srećna, bila je u nekoj poluletargiji svesna svog potencijala o toga koliko nije uspela da ga iskoristi. Ne, ne zbog okruženja i ljudi oko nje, nije mala. Prihvatila je krivicu i odgovornost za sopstveni život i greške koje je napravila na putu.

Na kraju krajeva cilj i nije važan, zar ne? Bitan je put kojim se ide do njega.

“Ali ja ne idem nigde iz ove sobe zbog vanrednog stanja. Kako da idem?”, nastavila je monolog.

“Sviraj me!”, rekao je neko iz ugla sobe.

“Molim?”, okrenula se i pogledala gitaru.

“Da, da”, sviraj me. Gitarala je progovorila.

Zajebavam te. Gitara nije progovorila, nije ovo bajka u kojoj će instrumenti propričati i zaplesati, jok.

Otišla je do razbijenog prozora. Sunce se popelo visoko na nebu i obasjao ceo grad kao reflektor fudbalski stadion.

“Imam osećaj da ni sunce ne sija kao pre par godina. Nešto se dešava”, pokušavala je da razbije tišinu koja je nemilosrdno silovala ceo grad.

“Jer bez ljubavi…”, pokušala je da se seti Poslanice Apostola Pavla Korinćanima, ali džabe. Misli su bile previše brze da bi mogla da ih poslaže u jedan folder.

“Muzika, muzika će rešiti stvar”, dobila je ideju i odvrnula gramofon. Počela je da pleše po sobi, parket je postao plesni podijum a ona nezaustavljiva u nameri da plesom osvoji svet.

Lap-top sa nedovršenim prevodom je i dalje čekao na nju. A i gitara.

“Bilo bi lepo kada bi gitara sama zasvirala, da ne moram ja da se cimam i…”, nije stigla da završi misao kada je čula opaljen akord iz pojačala. U sobi nije bilo nikoga osim nje.

Bila je sama. Sama na svijetu, kao u onoj pesmi od Letu Štuka.

FOTO Kavita JangidUnsplash