ANTRACIT SIVA

PIŠE: Mila MARČETA

U jednom trenutku, vazduh u sobi je postao pregust. Toliko gust da nije više mogao da cirkuliše kroz Anin nos, grlo i pluća. Nije primetila da će se to desiti. Nije ni slutila da će se ustajali, teški vazduh sa plafona sliti u njen dušnik i zalepiti se za zidove organa koji postoji samo zato da bude provodnik životno važnog gasa do pluća gde će biti prerađen u kiseonik.

Spuštenih kapaka posmatrala je film procesa cepanja vazduha na kiseonik i neki drugi gas, siv i ljigav, čijeg imena nije mogla da se seti.

„Sigurna sam da me kiseonik održava u životu, a to drugo, štagod, guši. Dakle, kiseonik je dobar, a taj drugi je loš. Zašto me onda kiseonik sada guši?“

Besmislenost misli nije primetila, samo je puštala mozak da masturbira dok je na leđima ležala preko velikog kreveta. Šum gluposti je punio prostor u glavi, isto kao što je kiseonik punio alveole u plućima. Misli i gas su se grčevito držali svojih prostora koje su oteli od nekih nevidljivih neprijatelja, ostavljajući ostatak telesne šupljine sablasno praznim. Osećala je da je ta praznina antracit sive boje. Nije bila potpuno crna, ne, to bi bilo tako jednostavno. Crna boja je potpuno odsustvo svetlosti. Dakle, dovoljan je majušni zrak sunca ili šibice i crnilo nestaje.

Antracit sive se ne možeš rešiti. Nikako. To je teška boja uglja, muljevitog dna zagađene reke, užasa ljudske patnje, stanja pred smrt kad je čovek ni živ ni mrtav zaustavljen u pokretu koji nije ni započeo, zaleđene misli koja je u kratkom trenutku pomislila da ima smisla da bi već sledećeg znala da je besmislena. Antracit siva zaposedne slobodne prostore tela, međuprostor između organa, gurajući bubrege u stranu i creva na dole, napravi oklop i pritisne jetru tako da ne može da obradi alkohol koji je Ana neštedimice ulila u sebe pre nego što se prostrla po krevetu.

Ružna je to boja. Ta, antracit siva. Bezlična, nit smrdi nit miriše. Samo puni i pritiska. Upija svetlost, gotovo da nema nikakvu refleksiju. Uzima, a ništa ne daje.

„Baš kao i ljudi,“ lenjo se provukla jedna prepoznatljiva misao kroz Anin mozak, otupeo nakon orgazma izazvanog mentalnom masturbacijom.

„Baš kao i život. Beskonačno uzaludno ređanje dana kojima svakim buđenjem dajem nadu da će biti obojeni nekom drugom bojom. A šta ti dani daju meni? Ništa, naravno. Razvlače me i razapinju, očekujući, valjda, da u jednom trenutku pređem granicu bola i zavrištim. Ne znaju da ja ne osećam bol. Ne osećam ništa. Svesna sam praznine ispunjene antracit sivom, ali je ne osećam.“

Pokušala je da se okrene na bok i shvatila da to zahteva više snage nego što je ona ima u ovom trenutku. A možda joj je nedostajalo samo malo više volje.

„Možda, ko zna? Možda bih nešto mogla da uradim sa antracit sivom, samo kada bih imala volje. A zašto bih? Šta bi bilo kakav pokret moga tela ili mojih misli promenio? Ništa, baš ništa.“

Slike životnih promašaja su zamenile pređašnje slike disanja na filmskom platnu koje je samo Ana mogla da vidi. Bez obzira koliko je to želela, nije mogla da ne gleda svojim unutrašnjim okom crno beli film, monoton, dosadan i mučan. Stotine pokušaja da bar nečemu da smisao i isto toliko promašaja. Ne možeš dati ono što nemaš u sebi. Ana je duboko verovala da u njoj nema ničega sem antracit sive šupljine, a to nije imalo smisla nikome dati. Pošto nije imala šta da da, Ana je, onda, samo primala.

Ružna je to boja. Ta, antracit siva.
Bezlična, nit smrdi nit miriše.
Samo puni i pritiska. Upija svetlost,
gotovo da nema nikakvu refleksiju.
Uzima, a ništa ne daje.

„Ja sam kao krompir. Sama prilično bezukusna, ali vrlo zahvalna za kombinovanje jer sam beskrajno prilagodljiva. U kuvani krompir dodaj puter i mleko i dobićeš pire mlečnog ukusa. U isti takav krompir dodaj beli luk, pire će mirisati na beli luk. Muskatni oraščić, čak i brokoli, bezukusni jebeni brokoli uguši ukus krompira. Na kraju, niko više se ni ne seti da je najveći deo pirea kuvani krompir. Niko ne voli kuvani krompir, a svi vole pire.“

Za trenutak se ponadala da će napokon početi da plače. Već godinama ne može da plače. Zgusnuto „Nije mi ništa“ i „Dobro sam“ sve je više pritiska u grudima i suze bi donele olakšanje. Samo kad bi joj suze došle. A njih nema. Ana, zapravo, nije želela da težina u grudima nestane, jer ne zna kako se živi bez nje. Grč grudnih mišića je postao deo Ane kao i prćasti nos i riđa kosa. U jednom pokušaju da pronađe izlaz iz teskobe koja joj je saplitala noge i vezivala ruke i držala je zatočenom u kavezu bespomoćnosti, Ana je naučila da prihvata sebe. Rekli su joj da će joj to pomoći. Nije. Ostala je zarobljena i svesna sebe. A to i nije neko olakšanje, kako je i sama otkrila.

„Ne sećam se vremena pre nego što je sve postalo besmisleno i tako užasno teško. Možda je to bilo pre nego što sam počela da se ponašam kao kuvani krompir i prilagođavam svima i svakome. Ne usuđujem se da očekujem ljubav, ma kakvi, ko bi mene mogao da voli. A i zašto bi me voleo? Nisam ja vredna nečije ljubavi. Nisam vredna ni svoje ljubavi.

Ali bar da me neko prihvati. Da me, za početak, vidi, da prepozna da imam i ja svoj ukus. Možda bi se moj ukus nekome i dopao kada bih to dozvolila. I pre nego što me neko upozna, ja se promenim da bih bila baš onakva kakvu mislim da bi me hteli. Ne smem da rizikujem da budem Ja i da budem odbačena. Odbačena, ostavljena, šutnuta, skrajnuta, neprimećena. I sama, užasno sama.

Nisam glupa, a opet nikako ne umem da budem kao jedna od onih popularnih žena. Eto i Dejan, moj dragi divni pametni Dejan, moj  „drug“. On mi stalno priča o nekim ženama koje muva i koje mu, makar u jednom trenutku nešto znače. Sve one su tako proste, neprilično jednostavne, toliko neodgovarajuće njemu, u svakom pogledu. A ipak, svaku od njih on juri, lepi se za nju, priča mi o njoj sa oduševljenjem. I mene ne primećuje. Možda zato što nisam plavuša.

Navikla sam da gledam u mrak, jer svetlo i onako nema šta da otkrije. Mrak ima antracit sivu boju. Hm, vidi ovo. Boja mraka se slaže sa crvenom bojom tople tečnosti koja natapa krevet. Baš je lepo. I toplo. I mrak me više ne plaši. Ništa me više ne plaši.“

Nekoliko policajaca i doktor su podigli glavu kad se inspektor pojavio na vratima sobe.

„I?“, kratki trzaj brade je pratio inspektorovo pitanje upućeno doktoru.

„Žena, oko pedeset godina, isekla vene, pre otprilike 5 sati.“

„Samoubistvo? Jebi ga. Ajde, odnesite je na sudsku, pa mi javi detalje.“

„Pogledaj njen telefon, eto ga tu na stočiću pored kreveta. Ima nepročitanu poruku. Po vremenu kad je poruka primljena,  stigla je pre nego što je žena umrla. Samo neki trenutak pre smrti, čini mi se. Šteta što je nije pročitala.“

„Zašto šteta? Šta piše u poruci?“

„Pisao joj neki Dejan. Dugačka poruka, ceo roman ispisao. Kaže da se napokon usudio da joj kaže da je voli, posle godina druženja. Kaže još da mora da joj ispriča kako se namerno ponašao prema njoj kao kreten jer se nadao da će joj se zgaditi. Nadao se da će ona prestati da se druži sa njim i otići, jer on nema snage to da uradi a nema hrabrosti da je voli. Zamisli ti to: godinama je voleo, ćutao, plašio se da joj kaže da je voli, patio. I onda joj to sve napiše u poruci dok ona umire. Jebem ti život. A možda je i ona njega isto tako volela sve te godine. Možda ne bi ovo uradila da je osetila da je voljena“, rezignirano je govorio doktor gledajući Anino samrtno belo ukočeno telo. Izgledala je tako mala i krhka da je doktor osetio potrebu da je sam podigne sa kreveta i stavi u kesu za mrtva tela.

„Tačno tako. Jebem ti život kad jedna poruka i nekoliko trenutaka čine razliku između života i smrti“, sumorno je izgovorio inspektor negledajući nikoga. „Treba što pre pronaći tog Dejana i reći mu šta se desilo. Što pre. Da nas ne sačeka još jedno telo.“

„Ma, neće, ne brini“, odgovorio je doktor. „Prema načinu kako je napisana poruka, on je jedan mačo tip. Znaš one što se kriju iza crnih naočara i glume grubijane koji preziru emocije, a interesuje ih samo sport, rakija i usputne kres šeme.“

„Baš zato. Ti i takvi su najrizičniji. Malo ljudi ima volje i vremena da razume kako je crn mrak mačo muškaraca. Ne crn, još gore: njihov mrak je antracit siv, a oni ga kriju i o njemu ćute. Jeben je ovaj svet, doktore, jeben“, promrljao je inspektor sebi u bradu nepodižući pogled prema doktoru ili policajcima. I svi su razumeli da on nije govorio o tom nekom Dejanu. Bio je to trenutak neočekivane ispovesti.  Teškim korakom, u potpunoj tišini, jeziva povorka se uputila ka izlaznim vratima.

Reski zvuk cepanja žute lepljive trake sa obruča sudario se sa zidova stepeništa. Negde u daljini čuo se zvuk notifikacije da je nekome stigla poruka.