BAJKA KOJA TO NIKAD NIJE NI BILA

PIŠE: Aleksandar BEĆIĆ 

“Sanjaš mi se”, rekao joj je i ovlaš dodirnuo po vratu.

“Zašto? Ja sam tu, na javi. Pored tebe. Stalno. Mislim o istim stvarima. Mirišem te. Živim te. Mi smo jedno”, odgovorila mu je.

“To mi nije dosta”, bio je ozbiljan. “Ne želim da budem bez tebe dok sanjam.”

“Nisi bez mene. Tu sam. Odmah ispod tvog ramena dok sanjaš.”

Ćutali su i disali jedno drugo.

“Sanjaš mi se”, ponovio je ozbiljno.

“I ti se meni sanjaš”, odgovorila je.

Onda su uzeli jedno drugo.

Potom zaspali. I sanjali se.

Ujutro je otvorio oči. Nije je bilo.

Ujutro je otvorila oči. Nije ga bilo.