BEJBE, OTVORI OČI

(PRIČA O SPIRIDONU KOPICLU SA NEOČEKIVANIM KRAJEM)

PIŠE: Tihomir JOVANOVIĆ 

Jednu metropolu ne određuje veličina grada, niti pak da li ima metro, što bi se trebalo naslutiti po imenu. Ne, metropolu određuje hronika zločina. Ako u gradu nema manijaka onda to nikako nije metropola, pa čak ni svi manijaci nisu oni koji nekom gradu daju titulu metropole. Nisu to ni egzibicionisti, pljačkaši, silovatelji. Ono što grad zaista čini metropolom je serijski ubica a naročito ako je to kralj zločina – davitelj!

Pera Mitić, star 48 godina, težak 120 kilograma, visok 191 cm bio je ulični prodavač cveća, tačnije karanfila. Bio je miran i čestit građanin koji je živeo u napuštenoj cisterni sa svojom staramajkom i svako veče slušao kako ona peva psalme. I sve je bilo u redu dok jedna žena obučena u pantalone nije odbila karanfile, čak i kada ih joj je ponudio na poklon nije htela to, kako ona reče grobljansko cveće. E tu se desila promena u njegovoj glavi. Nešto slično kao u slučaju doktora Džekila i mister Hajda. Samo bez korišćenja napitka. Više je to ličilo na Hulka koji se razbesni, samo bez pretvaranja u zeleno čudovište sa razderanom odećom. Katalizator njegove promene bile su reči “Mrzim karanfile”, koje bi izrekla neka žena i ne sluteći da će joj to biti jedne od poslednjih izgovorenih reči. Pera Mitić bi se na te reči, ili nešto tome slično, preobrazio u ubicu, odnosno davitelja, budući da nije bio naoružan ni hladnim ni vatrenim oružjem, jedino su mu šake preostale.

Posle nekoliko slučajeva u policiji su shvatili da je u pitanju serijski ubica a istraga je poverena inspektoru Ognjenu Strahiniću.

Te večeri u Beogradu se održavao koncert jedne od tada široj javnosti malo poznate grupe VIS Simboli. Nepoznata je bila i Peri Mitiću, ali gde je puno ljudi tu se prodaje cveće, te je tako došao do ulaza bioskopa Rex. Prodao je gotovo sve karanfile i pošao kući dorćolskim uzanim i mračnim ulicama. Pored jednog stuba sa škiljavom svetiljkom stajala je devojka u mini suknji i sa torbicom okačenom o rame. Prišao joj je i upitao:

“Želite li karanfile, jako su sveži jutros ubrani, znate ja živim od toga, to mi je posao pa…?”

“I meni je ovo posao”, uzvrati ona.

“Kakav posao, ne vidim ništa…”, zbuni se Pera Mitić pogledavši naokolo i ne videvši nikakvu tezgu.

“Prodajem ljubav čoveče, skloni se oteraćeš mi mušterije i mrzim karanfile!”

Pera Mitić ne reče ništa. Obuzdao je trenutni bes i udaljio se.

No izgleda da ni prodavačica ljubavi nije imala sreće u poslu. Čekala je još malo, pogledala je na sat, odmahnula glavom i krenula kući. Iz žbunja, kraj kojeg je upravo prošla izađe osoba, visoka i jaka i krete za njom. Čuvši korake devojka se okrete i ugleda Peru. Zastala je i ljutito reče.

“Čoveče, okani me se, ne želim te proklete karan…kkkhhhh”

I tu zastade. Snažni prsti stiskali su se oko njenog vrata i prekinule je u govoru a takođe i u obavljanju svih životnih funcija. Pera Mitić je ispusti i ona se sruči na tlo.

 

Sutradan su naslovne strane tabloida bile pune krupnih naslova koji najavljuju senzacionalne članke. Ubistvo na Dorćolu, Davitelj opet u akciji, Tragičan kraj koncerta VIS Simboli… itd.

Ovaj poslednji naslov privukao je pažnju frontmena VIS Simboli, Spiridona Kopicla. Bila je tu i slika sa koncerta, on kako divlja pred mikrofonom a ispod tekst:

“Ima li neke veze između sinoćnjeg koncerta opskurne grupe VIS Simboli sa noćašnjim ubistvom za sada nepoznate žene? Po svemu sudeći neka veza postoji. Osim same blizine mesta koncerta i ubistva, beogradskog davitelja je možda privuklo to što ovaj minorni bend u svom repertoaru ima i pesmu koja peva o davljenju devojaka. Sasvim uvrnuto.”

Spiridon sklopi novine i oseti kako ga preplavljuje čudno uzbuđenje. Ono o čemu je pevao u pesmi, kako je to u stvarnosti, sklopiti prste oko vrata neke devojke i udaviti je. Moraće to da oproba, još koliko večeras. Ionako će i to ubistvo pripisati davitelju. Mada Spiridon nije računao i na drugu mogućnost – da bude uhvaćen i oprtužen za sva prethodna ubistva, a obzirom na stihove pesme koju je pevao teško da se može izvući. Eto takva je mladost, ludost i nepromišljenost.

Nestrpljivo je čekao veče i da pronađe svoju žrtvu.

***

Članak je pročitao i inspektor Ognjen Strahinić. Licem mu se razvuče osmeh i šapnu:

“Pa da!Mladi Spiridon Kopicl, on je davitelj. Kako se to ranije nisam setio!”

Naravno teško je setiti se toga ako niste pasionirani slušalac novotalasne muzike. Inspektorov muzički ukus zaustavio se u razvoju negde u vreme Đorđa Majranovića, Mikija Jevromovića i karavana Pesme leta…

Ali nešto ga je ipak mučilo, pitanje koje su on i kolege postavljali jedni drugome u vezi zadavljenih žena, jer ni jedna od njih nije bila žrtva i seksualnog nasilja. Samo su ubijene, čak nisu bile ni opljkačkane. Taj manijak je stvarno manijak. Nije se uklapao u šablone. Sigurno je bio jako inteligentan. Mada mladi Spiridon i nije delovao naročito inteligentno. Ume izgled često da prevari. Nema druge, moraće da popriča sa tim momkom što pre…

***

Sedeli su u prostoriji za ispitivanje osumnjičenih i uopšte sumnjivih tipova u stanici milicije u ulici koja je nazvana po datumu održavanju istorijskog drugog zasedanja AVNOJ-a u Jajcu na kome su donešene odluke da… uuups, ovo je iz neke druge priče. Da oslušnemo šta se to priča u toj zgradi.

“Gde ste bili sinoć?” upita inspektor.

 Ako u gradu nema manijaka onda to nikako nije metropola,
pa čak ni svi manijaci nisu oni koji nekom gradu daju titulu metropole.
Nisu to ni egzibicionisti, pljačkaši, silovatelji.
Ono što grad zaista čini metropolom je serijski ubica 

“Imao sam koncert sa svojom grupom”, odgovori pevač novotalasne grupe. “Znate ja sam frontmen…”

“Jel?  A da, piše to u novinama”, reče inspektor. Znao je da je sinoć održan koncert ali nije baš siguran da zna i šta je frontmen. “Nego, reci ti meni šta si radio posle koncerta!”

“Posle? Pa otišli smo na pivo svi iz benda!”

“Jel mogu oni to da potvrde?”

“Hah, mogu ako se sete…”, nasmeja se frontmen Simbola.

“Nije smešno mladiću, jedna žena sinoć je ubijena…”

“Znam, čitao sam to u novinama.”

“Samo čitao? Siguran si da nemaš ništa sa tim?”

“Naravno. Nisam ja neki manijak.”

Naravno, nije bio do sada. Možda će tek postati ako mu se osladi prvo ubistvo. A kako li će na to reagovati pravi manijak kad vidi da ima konkurenciju?

“A ona pesma što pevaš o davljenju devojaka, to je normalno?”

“To je umetnost”, odgovori Spiridon.

“Umetnost, je li? A šta je sledeće… zašto, dozvoli, ne pevaš normalne pesme o nesrećnim ljubavima, o kafanama i to…”

Spiridon Kopicl samo odmahnu glavom, kao da se pita misli li ovaj stvarno da je to umetnost, pa upita:

“Jel mogu sad da idem, imam posla, probe u garaži…”

Posle duže pauze i borbe pogledima inspektor popusti i reče.

“Možeš! Ali ne znači da se nećemo ponovo sresti!”

Inspektor nije ni znao koliko je u pravu, samo to neće biti baš onako kako je zamišljao.

***

Razgovor sa inspektorom malo je onespokojio mladog muzičara ali ga nije odvratio od namere. Naprotiv! Ova, nazovi prepreka je bila samo izazov više. Pokazaće on tom inspektoru ko je Spiridon Kopicl.

A veče kada je krenuo u pohod beše vedro. Pun mesec zasijao nad gradom, nigde oblaka. Čak su i zvezde zgasnule pod sjajem meseca. Dobro, pomisli frontmen VIS Simbola, bolje bi bilo da je oblačno i tmurno, da se iz tame lakše nastane i u tami nestane, ali šta je tu je. Radi sigurnosti se ipak kretao manjim ulicama i uz to slabije osvetljene, i tragao za prvom žrtvom.

Kada je prineo plamen vrhu njene cigarete,
ruke mu naglo krenuše ka njenom vratu i prsti se stegoše.
Devojčine oči se iskolačiše u neverici…
Dugo je držao šake na njenom vratu
sve dok joj telo ne omljitavi i pade na pločnik.

I posreći mu se. U susret mu je išla mlada i lepa devojka, koju bi pre spopao kao serijski silovatelj nego davitelj, ali sad ne može da bira. Samo kako početi, kako stupiti u kontakt, prvo verbalni a potom i onaj drugi… Ali ona zastade i upita ga.

“Mladiću imate li možda upaljač?”

“Kako da ne!” osmehnu se Spiridon i dok je pipao po džepu shvati šta treba da uradi.

Kada je prineo plamen vrhu njene cigarete, ruke mu naglo krenuše ka njenom vratu i prsti se stegoše. Devojčine oči se iskolačiše u neverici… Dugo je držao šake na njenom vratu sve dok joj telo ne omljitavi i pade na pločnik.

“Eto tako, ništa posebno”, razočara se Spiridon, pošto ne oseti nikakvu ekstazu.

Pošao je dalje razmišljajući o tome šta će novine sutra pisati o ovome a kako će na to reagovati pravi davitelj. Možda će doći u polilciju u i reći da to nije njegovo delo. Zamislio je kako taj neko sedi naspram inspektora i viče:

“Ja to nisam uradio, znate to neko pokušava da me imitira, pun je grad manijaka.”

Nasmejao se, ustvari nasmešio a onda se okrete da proveri učinak svog dela. Ona… ona je ustajala, ona se budi… stala je na noge i čuo je lupkanje njenih visokih potpetica po pločniku dok je hodala ka njemu. Pošao je i on ka njoj, smišljajući kako da se opravda. Sigurno je besna i ljuta. Možda ga ošamari ili pljune…

No, umesto toga na licu joj je bio osmeh. Pa ona nije normalna, pomisli Kopicl. Još veće iznenađenje bi kada mu šakama obuhvati glavu i krete usnama ka njemu.Ali ne ka njegovim usnama već ka vratu. Eh da voleo je poljupce u vrat, pa kad ostane ona mrlja poznata kao šljiva. Uzdahnuo je očekujući njene usne.

Prvo oseti topli dah na vratu. Prijatna razlika u odnosu na prohladni noćni vazduh a onda oseti bol. Njeni zubi, dugi i oštri probili su mu kožu i karotidnu arteriju i počela je da sisa njegovu krv. Pokušao je da se odbrani ali ona je bila jaka kao bilder a ne onako kako bi trebalo biti tako krhka devojka, na šta je podsećala.

“Budalo jedna, mene si našao da daviš”, šapnu devojka i ispusti mlitavo telo. Obrisa usne i nastavi dalje gunđajući sebi u bradu. Spiridon je ostao da leži mrtav hladan… skoro hladan, na njeno mumlanje.

 

Sutradan su jutarnji šetači četvoronožnih ljubimaca pronašli njegovo telo. Odmah je pokrenuta istraga. Domaća alternativna rok scena izgubila je umetnika u usponu, policija je dobila nove izazove i zadatke.

Inspektor Ognjen Strahinjić je odmah došao na lice mesta (tako se naziva mesto dešavanja nečeg važnog, utakmice, pozorišne premijere ili ubistva), čim je saznao da je ubijen njegov osumnjičeni za davitelja.

“Ne, to nije u redu, nije to u redu!” vikao je stigavši, “neko mi sabotira istragu, nije u redu…, ne možete to da mi radite…!”

A onda pomisli šta ako Kopicl nije ubica, ako se nastave davljenja, plus ovaj novi koga su već nazvali beogradski vampir…

Jedinu korist od ovoga imali su tabloidi koji su krupnim naslovima nagoveštavali članke na unutrašnjim stranama, Posle davitelja i beogradski vampir, Još jedan manijak u gradu, Tajanstvena smrt mladog Spiridona Kopicla.

Naravno korist su imale i novine koje su objavljivale čitulje jer su obožavaoci zakupljivali po pola stranice novina, želeći da se na pristojan i emotivan način oproste od svog idola.