BELDOCS INTERVJU: DAMIEN MONNIER O SVOM PORODIČNOM FILMU IZ POLITIČKE PERSPEKTIVE

Film „Običan pejzaž“ francuskog dokumentariste Damiena Monniera bavi se evolucijom zemljoradničkog života u jednom francuskom selu, od pedesetih godina prošlog veka do danas.

Ovaj autor polazi od jedne porodične fotografije iz 1958. kao „okidača“ za narativni tok filma, da bi potom kroz ljudske priče ispratio evoluciju nekada običnih seljaka, do „farmera“ i naposletku „zemljoradničkih preduzetnika“.  Premda bi potencijalni gledalac na osnovu sižea mogao pomisliti da film tematizuje žal za starim dobrim, nevinijim vremenima, Monnierov pristup je duboko politički. On to nagoveštava i kroz ove suptilne terminološke distinkcije u nazivima zanimanja, koje odražavaju industrijalizaciju sela i pomeranje od lokalne i samoodržive ka globalnoj liberalnoj ekonomiji.

Film „Običan pejzaž“ biće prikazan u sklopu Međunarodnog takmičarskog programa 13.  Međunarodnog festivala dokumentarnog filma Beldocs u utorak, 4. septembra od 20.30 u Jugoslovenskoj kinoteci u Uzun Mirkovoj.

Kako ste došli do ideje za ovaj dokumentarni film?

Na samom početku krenuo sam od te prve, jedne i jedine porodične fotografije, sa članovima moje porodice koji su bili seljaci u Bretanji 1958. godine.

Dok sam bio student početkom dvehiljaditih, otkrio sam dokumentarni film i naročito ostvarenje „Reprise“ Arva Lerua.

U ovom filmu reditelj pokušava da pronađe ženu koju je otkrio na nekom snimku sa stare 16mm kamere, u kome ona kaže da ne želi da se vrati u fabriku nakon velikog štrajka u pariskom predgrađu 1968. godine. S tom inspiracijom sam počeo i sam da eksperimentišem.

Počeo sam sopstveno istraživanje, sa snimcima na porodičnom HI8 kamkorderu i MD rekorderu. Neki od tih snimaka su stigli i do ovog filma.

Ali u to vreme to su bile samo uspomene i nisam hteo da pravim film od tih snimaka. Stajali su u fioci sve dok deca sa fotografija nisu bila pred penzionisanjem iz sveta zemljoradnje.

To me je navelo na pomisao da bih mogao da odredim interesantan vremenski okvir kroz koji bih istraživao ekonomsku, sociološku i tehnološku evoluciju ovog rada. Bilo je to 2013. godine. Sem toga zainteresovan sam za istorijske teme i kulturu sećanja. Činjenica da sam imao samo jednu fotografiju tih seljaka, dala je i političku perspektivu radu na filmu.

Film prati promene u jednoj od porodica u kojoj su se ljudi generacijama bavili istim poslom, 60 godina. Sada je ta tradicija narušena usled novih tendencija njenih najmlađih članova. Kakve sve to posledice ostavlja po život na selu?

Ne mogu da govorim o životu na selu kao takvom, ali mogu o zemljoradničkom koji je jedan njegov deo. Po mom mišljenju, jedna od ključnih posledica je to što ruralna područja postaju industrijska, tamo gde su nekad bili polja, stoka i ljudi.

U međuvremenu su i seljaci postali „farmeri“. Jedna od posledica ove industrijalizacije je to što lokalna ekonomija sada zavisi od globalizovane liberalne ekonomije umesto od one domaće zasnovane na samoodrživosti. U ovom globalnom pokretu modernizacije, ta porodična fotografija je nešto poput prvog koraka ka izlasku iz datog stanja, možda čak i sudbina.

Sa ljudske strane, zemljoradnici su duboko povezani sa zemljom i životinjama, dok su sa druge postali veoma usamljeni i izolovani ljudi.

Kako gledate na ovaj diskontinuitet u tradiciji – kao nešto poželjno ili nepoželjno?

Sve to je i neprihvatljivo i nepoželjno.

Neprihvatljivo, jer kreira dominantan nasilan odnos prema življenju. Ali takođe treba istaći da je taj lom doneo ljudima iz ruralnih predela i šansu da izađu iz siromaštva i bede. Progres je doneo vodu, struju, i tako dalje. Zagrejati se, okupati, otići u toalet kod kuće, sve je to ključno za evoluciju dece sa fotografije.

Naravno, to je i deo lažnog sna u koji su poverovali, ali ovaj komotni način života treba smatrati za nešto važno. To je deo njihovog iskustva. Taj prelomni momenat doprineo je i odbacivanju porodičnog i patrijarhalnog konzervativizma, što takođe nije beznačajno.

Mislim da kapitalizam i liberalizam možda nisu slični, ali imaju zajednički interes za patrijarhat i instituciju porodice.

Nevezano za pomenuti razvoj čovečanstva, šta bi bilo dobro sačuvati iz tih prethodnih vremena kada govorimo o ruralnim područjima i stilovima života?

Ne mislim da su vremena nekada bila bolja. Ali mislim da bi bilo interesantno iskoristiti inspiraciju iz tih vremena kako bi se ponovo razmotrio odnos prema lokalnoj ekonomiji i životu, kao i ljudskim odnosima u širem smislu.

Na koji način vidite opstajanje takvih „običnih pejzaža“ pod uticajem globalizacije i novih trendova?

„Običan pejzaž“ iz naslova filma ne znači i tradicionalni pejzaž. On je istovremeno ironičan ali i referentan za način na koji govore ljudi sa kojima sam odrastao.

Ironičan je jer stereotipi, poput onog o letnjoj razglednici koju šalju urbani ljudi, prikazuju ruralne pejzaže kao odraz prirode. A oni mogu biti, istorijski gledano, odraz ekonomskih, tehnoloških i kulturoloških izbora, koji ih danas pozicioniraju kao industrijske pejzaže.

Naslov takođe podcrtava činjenicu da ovaj obični pejzaž treba preispitivati, da nije neutralan kako bismo mogli da pomislimo.

Naposletku on je i posveta načinu života. Dok sam bio dete, stalno sam slušao kako je važno ne isticati se i biti doživljavan kao običan dečak. Tako da je film i delimično urađen kako bih „osvetio“ moje ljude i pokazao teritoriju, lica i živote ovih običnih ljudi.

Kako su ljudi iz filma reagovali kada su videli sebe na velikom platnu?

Neki su, naravno, bili dirnuti kada su videli sebe na taj način tokom sat i po vremena projekcije. Istovremeno su bili impresionirani, postiđeni i srećni.

Pored tog emotivnog aspekta, takođe su bili srećni jer film nije o zemljoradnji, već o njima i sa njima.

Cenili su što im je dato vreme da pričaju a da ih niko ne prekida i seče u montaži, što su imali vremena i prostora da detaljno opišu svoje iskustvo sa ekspresivnošću, tišinom i emocijama.

Konačno, bila im je naročito interesantna rola komentatora i njegova sposobnost da sumira neke situacije i činjenice, na drugačiji način od njihovog.

Kako se globalna situacija sa pandemijom odražava na vaš rad?

Potrebno mi je dosta vremena za stvaranje, tako da ne mogu reći da se Covid-19 preterano odrazio na mene. Nakon što sam završio „Ordinary Landscape“tek sam počeo da razmišljam o drugim projektima. Takođe radim i kao producent, pa sam morao da odložim neka snimanja i montaže. Budućnost je nesigurna kao i za sve nas, ali imam sreće da me pandemija nije direktno ugrozila.

Na kojim projektima ćete raditi u budućnosti?

Trenutno radim na priči o jednoj porodici iz Alžira, bivše francuske kolonije. Još jedan porodični film iz političke perspektive!

NAPOMENA: Uredništvo portala KULTURA 381 zahvaljuje se Beldocsu i KomunikArtu za realizaciju ovog intervjua