BEZ NADAHNUĆA SE NE MOŽE ŽIVETI

RAZGOVARALA: Valentina NOVKOVIĆ (FOKUS VESTI)

Stanislav Čandinovič Li (1959) je pesnik i prevodilac iz Kazahstana. Delujući u okviru ruskog civilizacijskog areala, Li je istovremeno vredan pesnik ruskog jezika,  značajan prevodilac i antologičar drevne, srednjovekovne i savremene korejske poezije i dinamičan učesnik savremene književne scene Kazahstana.

Pesnici Velimir Hlebnikov i Dmitrij Petrovski su 1918. godine napisali „Deklaraciju umetnika“ u kojoj se govorilo o tome da pesnici treba da putuju i pevaju. Da li ste saglasni sa tim stavom, kakva je, po Vama, uloga pesnika u savremenom društvu?

Ne, nisam saglasan. Pesnik nikome ništa nije dužan i ne treba da čini bilo šta, što se od njega očekuje. On opeva lepotu sveta i zahvaljuje Bogu. Mnogo je pesnika u svetu, neki od njih mogu da putuju i pevaju. Svakom svoje.

Uloga pesnika u savremenom svetu je zanemarujuća, iako deca u školi uče stihove. To je potvrda da su oni, ipak, potrebni društvu. Svaki obrazovan čovek zna ko je Pesnik, šta je Poezija.

Da li se pesnici rađaju ili postaju?

Pesnici se rađaju, niko ne može da nauči da piše istinske stihove.

Ko od poznatih pesnika odgovara Vašem senzibilitetu?

Za mene su to Macuo Bašo i Išikava Takuboku, veliki japanski pesnici.

„Na Istoku se stihovi ne pišu zasukanih rukava; istočnjački pesnik ne radi na stihu u znoju lica svog, ne podmazuje stih po stih mašinskim uljem, ne propušta kroz svoje ruke tone slovesne rude samo jedne jedine reči radi. Tamo gde ranije nego u drugim zemljama izlazi sunce, stih krase upravo te nežne, blede boje, iz kojih još nije sasvim iščilela teška, kosmička, mastiljava tama prethodne noći, a u kojima su ujedno zgusnute sve jarke i snažne boje nastupajućeg dana. Stvaranju orijentalnog, dalekoistočnog stiha, rađanju u našem svetu svih tih poetskih formi, prethodi to neuhvatljivo i nesamerljivo magnovenje, pratilac onog pesnikovog uzdaha pri prvom ushićenom pogledu u nebo novog dana. Eto zašto su pesme na Istoku tako kratke“, komentarisao je klasik savremene ruske književnosti Anatolij Kim, povodom poezije Stanislava Lija

Kada se pojavila želja da osećanja i misli uobličite u stihove?

To se dogodilo veoma rano između devete i desete godine. No, tu želju ni dan-danas ne mogu da objasnim.

Mogu li roditelji kod deteta da probude ljubav prema poeziji?

Direktno, ne. Ali, ako se u kući neguje kult čitanja stihova, mislim da ih je moguće zainteresovati.

Da li je potrebno sačuvati dečji pogled na svet da bi se moglo pisati?

To je teško, ali, da. Neophodno je.

Koje teme su Vam bile interesantne pre dvadeset godina, a koje sada?

Teme su uvek iste. Život, smrt. Ko sam ja? Kuda i zašto idem?

Šta nam daje odgovore na pitanja koja nas muče, empirijski ili svet poezije?

I jedan, i drugi. U današnje vreme smo preplavljeni informacijama, zanimljivo vreme.

Šta mislite, čega se bojao Haksli, a čega Zamjatin?

Teško mi je da odgovorim na to pitanje.

Kome je namenjeno Vaše stvaralaštvo: intelektualnoj eliti ili običnom čoveku?

Svima koji su istinski ljubitelji poezije.

Josif Brodski je napisao: „Pravi ideal je kao linija horizonta, nedostižan je“. Da li ste saglasni sa njegovim rečima i kakav je Vaš ideal?

Saglasan sam sa njim, Nedostižnost je divna, Poezija kroz nju živi! Moj ideal je savršeno društvo.

Andrej Tarkovski je rekao „Čini mi se da je dramatizam našeg vremena u tome što se nalazimo u raskoraku, u konfliktu između duhovnog i materijalnog“. U čemu je, po Vama, dramatizam našega vremena, ako ga ima?

Uvek će postojati raskorak, u većoj ili manjoj meri. Svet se menja, nije nam dato da spoznamo snagu duvanja božanskog vetra. Bilo je i gorih vremena. Svet evoluira, kuda će nas odvesti? Nadam se nečemu boljem.

Vi ste pesnik, slikar, prevodilac, kakva je uloga umetnika u ovom vremenu?

Radim i u pozorištu: pišem dramske tekstove, mjuzikle, tekstove pesama. Nesumnjivo je da umetnici imaju uticaj na svest ljudi. Život je, i sam po sebi, predstava, mi smo glumci. Odavno živim kao da mi je svaki dan prvi i poslednji tako što, s vremena na vreme, svodim račune sa životom.

Pišete u raznim žanrovima, a nova knjiga „Na rubu neba“ je zbornik izabranih pesama među kojima posebno mesto zauzimaju haiku pesme. Haiku pišu ljudi u celom svetu. Jedna teorija zagovara pravilo da haiku ne sme biti duži od onoga što se može izgovoriti u jednom dahu, no, da li je svaka kratka forma – haiku? Šta je po svojoj prirodi haiku?

Haiku odražava punoću životu, njegovо kruženje uz minimum leksike. U poslednje vreme je u celom svetu primetno interesovanje za haiku, ali mu je kolevka Japan i mi se neprestano osvrćeno na njega, kao uzor u tom žanru. Istina je da treba da stane u trajanje jednog udaha, sve duže je proza.

Čemu stremite kad pišete stihove, koji je Vaš glavni cilj?

Nemam nikakav cilj, jednostavno živim i pišem. Ako sam u prilici, štampam rukopise. Zahvaljujući internetu, odmah dobijam povratnu informaciju, tako sam stekao prijatelje u celom svetu.

Kako izgleda Vaš kosmos i da li ste uspeli da ga ovaplotite u stihovima?

Da, mislim da jesam. Moj kosmos – to su obični ljudi i priroda. I moje Ja…

Kakvo mesto zauzima poezija u XXI veku?

Ona opstaje zahvaljujući entuzijastima. Zadivljen sam činjenicom da se štampaju pesničke knjige, da se održavaju promocije istih koje su, na moje iznenađenje, poprilično posećene.

Leonardo Da Vinči je govorio „Slikarstvo je poezija koja se vidi, a poezija je slikarstvo koje se može čuti. Kakvo je Vaše mišljenje s obzirom na to da ste i pesnik, i slikar?

To sam i ja pročitao prevodeći srednjevekovnu poeziju, no, ne mislim da je poezija samo to, ona je mnogo više.

Bez čega se ne može živeti?

Bez nadahnuća.