BIK KOJI STOJI (I DEO)

PIŠE: Nenad BARAKOVIĆ – BARA

Luzergrad je bio pod opsadom. Luzergradaši su čitavu noć proveli na nogama zbog poglavice kojem su otkazale i onako već upitne psihofizičke sposobnosti, ako me razumeš. Postao je neuračunljiv. Bio je on retardiran je i pre toga, ali je sada retaradacija dosegla vrhunac i nije se mogla držati pod kontrolom.

Pričalo se da je udarao glavom od zid, sve dok zid nije nije napukao. Bila je to šteta za zid, u glavi svakako nije imao ništa pa su posledice bile svedene na minimalac, ali zid je izvukao deblji kraj. Bio je to dobar zid.

Ja sam kao i uvek očajnički tražio svog partnera za fuk, lutao ulicama, vrtio se u krug i pevao stare stvari do kasno u noć.

“Budi dobar Džoni, uozbilji se”, bodrio sam samog sebe, iako znam da mi to baš ne ide od ruke. Ne možeš samom sebi uvek biti najveća podrška, čak ni ako si Bik Koji Stoji, a ne Džoni.

“Ne može unutra! Ne može!”, čuo sam urlikanje dok sam se približavao, iako je Springstin sa slušalica odvaljivao svoj telekaster u “I wish I were blind” .

Da, bio je to on. Bik je urlikao iz sveg glasa dok su njegovi ortaci pokušavali da ga odvuku sa mesta događaja. Pričalo se da je izgubio nešto što mu je mnogo, ali hej, mnogo značilo. Ja se u to ne razumem. Što manje znam, srećniji sam i to. Na kraju je popustio. U suzama je napustio objekat koji je svojim telom čuvao i seo na prvu obližnju klupu. Mir Božiji. Zgutao je tablu bensedina i dosegao stanje nirvane, mada on nije znao u kom je stadijumu, niti ga je to preterano interesovalo, ako me razumeš.

“Zašto su na ključnim mestima uvek ljudi koji imaju velike glave, a znoj im se ocrtava na svilenim košuljama? Slušaju i lošu muziku”, prokomentarisao sam i oteturao se niz noć. “Zbog čega? Zbog čega?”, odjekivao je blago retardirani glas kao eho u pećini. Postao je sve tiši i tiši dok se totalno nije utišao, ili je Springstin pojačao na solaži.

Valjda su benzosi odradili svoje.

Na drugom kraju grada su nešto slavili uz neke mnogo ružne pesme, drug moj. Ali mene slavlja, igranje po stolovima, tapšanje u ritmu muzike i to nije preterano zanimalo. Naprotiv, plašio sam se takvih parada besmisla.

Ja sam imao ozbiljnije probleme. Čekao me je roman, čekala me je nezavršena pesma od benda, čekala me je starost i smrt koja je uvek vrebala iza ćoška, dug koji treba da dobijem kako bih vratio svoj dug, a i neke filozofske nedoumice na koje još nisam imao odgovore. I nove žice na gitari koje još nisam stigao da namontiram. Srećni su oni ljudi koji imaju svoje roudije pa umesto njih stavljaju žice na gitare, a oni samo izlete na binu i drndaju.

Zapalio sam cigaretu, i ako sam ih ostavio pre pet dana. Znaš, ja sam oduvek bio karakter. Trebao mi je plan kako da zaradim milion dolara. Maske, respiratore i to sam odmah upisao jer sam nesposoban za krađu, tako da sam ih morao sam stvoriti.

Razmišljao sam o tome kako bi bio pun pogodak da naučim kineski jezik, napišem knjigu na pomenutom jeziku o Bati Živojinoviću i prodajem je u centru Pekinga. To bi bio hit.

Ako već mogu da jedu slepe miševe, valjda bi i čitali ovo moje sranje. Samo sam se bojao aviona pa je najpre trebalo da smislim teleport. Uglavnom, prvi milion je bio na dohvatu ruke.

“Nagradu dodeljujemo Džoniju, najčitanijem piscu Pekinga”, gradonačelnik Pekinga je na trgu pred milijardu ljudi rekao na mikrofon, dok su okupljeni tapšali i brisali suze maramicama. Bili su srećni zbog mene.

“Hvala, hvala”, mahao sam rukom kao Tito sa govornice u belom odelu i pravio se važan.

“Ova nagrada nije samo moja, ovo je nagrada za sve vas koji ste kupili…”, moj ironičan i lažovski govor prekinula je kiša koje se sručila na moju glavu kao da ju je iz lavora sa zgrade prosula besna i isfrustirana babetina kada klinci prave preveliku galamu ispred ulaza.

Sakrio sam se ispred zgrade od radio stanice dok kiša ne prestane. Ali kiša nije prestajala jebena dva sata, drug moj. Baterija od fona je postajala sve slabija, a onda su crkle i slušalice.

Bedak. Ovi ludi Kinezi ne znaju ni slušalice da naprave kako treba. Nikad im neću napisati knjigu, zinat. Nerviralo me je lupkanje kiše od oluk. A onda sam začuo neke sitne i brze korake čiji se zvuk sve više približavao mestu na kojem sam blejao čekajući da prestane kiša.

Bila je to neka devojka, ili tako nešto. Ličilo je na devojku, koliko se ja razumem. Imala je dugu kosu, par očiju, ruku, nogu.

“Izblejaću ovde sa tobom dok ne prestane kiša. Kako je smorila jebote”, prokomentarisala je sa nežnim glasom. Sada sam gotovo bio siguran da je to ženska osoba.

“Da li si čuo za Bika?”, upitala me je opet istim tim nežnim glasom. Da, bilo je to žensko. Žensko koje je silom prilika moralo da bleji sa mnom zato što pada kiša. Živela kiša. Neka ne prestane nikada.

“Nisam čuo. Ne zanima mene to. Ja sam umetnik”, rekao sam kao nezainteresovano i upalio cigaretu. Cigarete sam inače prestao da pušim pre par dana.

“Izgubio sam. NEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEE. JEBEM TI ŽIVOOOOOOOOOT”, čuo se urlik kao da je došao sa neba a onda jak udarac i kako se nešto ruši. Verovatno je opet udario glavom od zid, a zid se raspao.

“Dobro jebiga, sada sam čuo”, prokomentarisao sam kroz osmeh.

“Ko si ti?”, osoba X za koju sam pretpostavljao da je žensko je nastavila sa pitanjima.

“Ja sam najčitaniji pisac u Kini. Zaradio sam milion dolara sa svojom knjigom”, rekao sam kroz dim cigarete praveći se važan i to.

“Ma daj uozbilji se, ja te lepo pitam “, smejala se dok je rukama sa kaputa pokušavala da skine neki retardirani čičak koji se zakačio.

“Ja sam uvek ozbiljan. Izvini, a da li si žensko?”, osim što sam bio ozbiljan, uvek sam bio i znatiželjan čovek.

“Ma daj bre, nije ni vreme ni mesto za zajebanciju. Pokisla sam kao miš i još naletim na…”

“Najčitanijeg pisca u Kini, koji u džepu ima milion dolara i koji zove te na dejt, ako si zaista žensko”, dovršio sam misao umesto nje.

“Ne prekidaj me u pola reči, ne budi nepristojan”, potencijalna ženska osoba je, čini se, popizdela. Ali ja se nisam razumeo ni u te stvari.

“Znaš kako, ostao bih još ovde, ali sutra imam prijem u Kineskoj ambasadi i nemam vremena za gubljenje na nekoga ko neće da mi kaže da li je žensko ili muško”, rekao sam i sjurio se niz ulicu.

“Čekaj, čekaj. A ti si stvarno najpoznatiji pisac u Kini?”, upitala je znatiželjno.

“A da li si ti žensko?”, udario sam kontrom.

“Aha”, rekla je i nasmejala se. Nasmejao sam se i ja.

Sad ide onaj poljubac na kiši, romantika, patetika i ta sranja. Kod normalnih ljudi. Kod mene ne.

“Drago mi je. Ali ja zaista žurim jer sutra idem na prijem u Kinesku ambasadu. Drago mi je što sam te upoznao”, rekao sam joj i odlutao u noć koja je još satima odzvanjala Bikovim udarcima od zidove Luzergrada. Mnogo lep zvuk, zapravo.