BISERI

PIŠE: Mila MARČETA 

Hišam Ali je verovatno jedini čovek u Bahreinu koji će reći „Osvežilo je“ kada sunce zađe i srebrni mesec sedne na minaret Al Fatehove džamije. Drugi bi rekli „Noć je“, ali Hišam već decenijama nije mogao razlikovati tamu od svetlosti. Zato je vreme merio prema tome da li ga sunce peče ili noćna tama hladi.

„Omare“, pozvao je slugu. Nije morao da vikne, dovoljno je bilo samo da pozove pa da se stari sluga pogrbljenih leđa nečujno ušunja u sobu. „Omare, daj mi onu crvenu somotsku vrećicu. Znaš koju, onu što sam ti dao kad se Nur rodila.“

„Znam, gazda, znam koja je. Kako bih mogao da zaboravim. Samo jednu Nur imate. Evo, odmah ću ja. Nego, gazda“, snebivajući se i otežući progovorio je sluga. „Smem li vam nešto reći?“

„Naravno, Omare. Ko će mi reći ako ne ti? Ajde, ajde, kaži šta te muči.“

„Pa, eto, gazda, namerili ste da večeras, noć uoči venčanja, Nur  darivate biserima, onima iz crvene vrećice. Divni su ti biseri, znam, najskuplji, najlepši, najcenjenije boje. Vi ste ih izronili i namenili svojoj tada još nerođenoj ćerki. Ali, gazda, nije dobro nevesti pokloniti bisere. Sluti na suze, nemojte to svojoj Nur želeti. Biće joj dovoljno teško u novoj kući“, izgovorio je Omar u jednom dahu, plašeći se da će ga gazda prekinuti i da neće moći da izbaci iz sebe muku koja mu je već danima sedela na grudima i skraćivala dah. „Eto, to sam hteo da vam kažem, a vi znate najbolje šta vam je činiti, gazda. Znam da ćete uraditi baš kako treba, mudri ste vi“, ponizno se sagnuo još malo, savijajući leđa i primičući glavu podu zastrtim ćilimom. Nije njegov gazda bio plahe naravi, nikada mu nije ništa ružno rekao, a kamo li mu učinio bilo šta loše. Ipak, bilo ga je malo strah.

Hišam je ćutao nekoliko trenutaka i Omar je, i negledajući ga, znao da razmišlja o njegovim rečima.

„Neka me, Omare, neka me. Ja ću mojoj Nur pokloniti bisere i to će biti njene jedine suze. Neće moja Nur plakati, neće, Omare. Znam ja. Sama je izabrala muža, a moja Nur je pametna, nikada ne greši. Biće ona dobro.“ Hišam je govorio tiho, polako,  sa potpunom verom u svoju odlukom.

„Nego, Omare, idi do ženske kuće i požuri ih. Neka završe sa svim tim doterivanjem, Nur je najlepša i nema potrebe toliko da je spremaju. A kad Nur dođe kod mene, skuvaj nam kafu sa kardamomom i otvori onu kutiju sa jordanskim kraljevskim urmama i to nam donesi.

Ajde, dodaj mi te bisere i idi do ženske kuće.“

Kad su se vrata za Omarom zatvorila, Hišam je istresao na dlan dva bisera. Osetio je površinu glatku i hladnu. Vrhovima prstiju lagano je vrteo majušne bobice i pokušavao da se seti kako izgledaju. Sećanja se ne mogu kontrolisati kad nahrupe, a misli vuku jedna drugu kao kad se para pletivo, pa je sećanje na bisere dovuklo sa sobom i sećanje na neke davne godine. Čuo je pritajenu buku ljudi na brodu, poneku psovku i teški huk umornih ronilaca.

Najduži deo svoga života, pa i očni vid, Hišam je ostavio na brodu ronilaca bisera. Otac ga je poveo sa sobom na brod kad je imao samo deset godina. Jedini posao za njega malog i žgoljavog je bio da bude pevač na palubi. Svaki brod koji je kretao iz Muharaka prevozeći ronioce do mesta gde spavaju školjke, imao je isti sastav posade: vlasnik broda, ronioci, tegljači užadi, bivši ronioci koji su stari da rone ali umeju sa nožem pa su zaduženi za otvaranje školjki i jedan pevač stihova iz Kurana. Od pevača, za nekoliko godina, Hišam je stigao do ronioca. I vrlo brzo postao najbolji. Njegove male grudi uspevale su da usisaju najviše vazduha, pa mu je to davalo slobodu da najduže roni i pronalazi najbolje školjke. Sećao se svog prvog zarona. A i onog poslednjeg. Zajedničko za taj prvi i onaj poslednji je bol, bol koji cepa pluća, užasan trenutak kada je osećao kako se krpice plućne maramice odvajaju i lepe za okolne organe, kako se komadi alveola otkidaju od patrljaka pluća i lutaju utrobom u nemogućnosti da napuste telo. Prvi put, bol je sebi naneo zbog neiskustva, poslednji put zbog budalaste samouverenosti iskusnog ronioca koji zna kako se, držeći se za uže zakačeno za brod, iz najveće dubine mora izranja na površinu. Bio je siguran da nepogrešivo zna kojom brzinom se tama morskog dna zamenjuje blještavilom sunca i njegovim odsjajem na površini vode. Taj poslednji put, izronio je samo trunčicu brže nego obično. Samo jednu trunčicu, majušnu, toliko kratak trenutak da ga niko nije primetio. Čak ni Hišam nije primetio. Dok ga bol nije rasparao. Prvo je osetio pucanje pluća, zatim se bol proširio na glavu, a zatim je nastao mrak.

Jedva čujan zvuk otvaranja vrata prenuo je Hišama. Osetio je da je Nur ušla u sobu. Prvo je do njega došao miris jasmina pomešan sa mirisom kane kojom su joj majka i tetke iscrtale šake i stopala.

„Radosti moja, svetlosti moja, dođi, mila moja“, iskreno se obradovao Hišam pružajući ruke da joj dodirne kosu.

Nur se smestila pored njegovih nogu i stavila mu glavu u krilo, kao što je to uvek činila. Sve je izgledalo kao i obično, ali i Hišam i Nur su znali da je ovo veče sve samo ne obično. Znali su da treba da razgovaraju o sutrašnjem venčanju, možda ponešto i o budućem životu, mada je Hišam bio siguran da su starije žene iz porodice već obavile sve te ženske razgovore. Trebalo bi i on, kao otac, da joj da neki savet, neko vođstvo kroz brak, nešto što žene nisu umele da joj kažu. A Hišam nije mogao reč da progovori. Grlo se osušilo i steglo ne ostavljajući prolaz kojim bi glas izašao. Njegova devojčica više nije devojčica i sutra ga napušta. Ime Nur joj je dao da bi ona bila njegova svetlost. I sada odlazi i njegovi dani će ostati samo neprekinuta tama.

Kažu da se nevestama ne daruju biseri jer su to suze školjki.
Ja ih tebi dajem i moraš mi obećati da će to
zauvek biti tvoje jedine suze. Ako se ikada desi
da jedna suza kane iz tvog oka, vrati se u ovu kuću

Za razliku od oca, Nur je bila uzbuđena i srećna. Glave položene u očevo krilo posmatrala je svoje iscrtane šake i vrhove stopala koji su virili ispod dželabe. Ceo dan su je majka i tetke kupale, mazale mirišljivam uljima, uvijale kosu i ozbiljno razgovarale sa njom o svemu što se od jedne neveste očekuje da zna. Crvenela je i skrivala pogled dok joj je majka govorila kako treba da se ponaša da bi svome mužu bila dobra žena, topla, krotka i smerna, a da mu ne bude dosadna. Srce joj je tuklo otkucajima nikada ranije doživljene jačine i zvonkosti. Nije se trudila da zapamti sve što je čula. Znala je svojom jedrom, nevinom utrobom da će znati sve što je potrebno da Amara, svog budućeg muža, učini srećnim. Prepoznala ga je svojom dušom prvi put kada ga je videla i od tog trenutka u nju se slilo svo umeće ljubavi. Strpljivo je čekala da joj on sam dođe, u nekom svom ritmu i u svom trenutku. Nije joj to čekanje teško palo. Mudrošću svoga srca znala da će joj doći ,jer drugačijeg ishoda nije moglo biti osim njihovog konačnog spajanja.

Čula je očevo teško disanje i zažalila što njena radost izaziva njegovu tugu.

Hišam je iz krila izvukao crvenu somotsku kesicu i pružio je Nur.

„Ovo čuvam za tebe. Kažu da se nevestama ne daruju biseri jer su to suze školjki. Ja ih tebi dajem i moraš mi obećati da će to zauvek biti tvoje jedine suze. Ako se ikada desi da jedna suza kane iz tvog oka, vrati se u ovu kuću. Ovde će uvek biti mesta za tebe. I kad mene ne bude bilo, tvoja braća će te primiti i obrisati tvoje suze. Obećaj mi, ćeri. Niko nije vredan tvojih suza. Ti si nagrada kojom je Bog nagradio tvoga muža. Ako on to ne bude mogao da vidi, ne zaslužuje ni da te ima pored sebe.“

„Obećavam, oče“, krotko je odgovorila Nur, otvorila dlan u koji je otac spustio bisere i spustila usne na očevu ruku u laganom poljupcu. Osetila je olakšanje. Sve što je trebalo da završi u ovoj kući upravo je uradila i bila je spremna za Amara.

Kada su se vrata za Nur zatvorila, bledi zrak hladne mesečine je obasjao dve srebrne kapljice na Hišamovim obrazima.

***

„Divnu si priču izmislila. Šta sve tebi padne na pamet!“ progovorio je, gledajući je sa iskrenim divljenjem.

„Nisam izmislila, samo sam ti je ispričala“, pomirljivo je odgovorila.

„Istinita je? Nemoguće.“

„Jeste, istinita je. Na jednom od putovanja u Bahrein upoznala sam Nur. Ispričala mi je svoju priču dok smo se vozile putem od Maname do središta ostrva gde se nalazi, kako se veruje, istinsko „Drvo života“.  Prelepa žena koja je nosila biserne minđuše.

Znaš da postoji verovanje da je upravo Bahrein onaj Rajski vrt u kome su živeli Adam i Eva i odakle je sve poteklo? Zato postoji i drvo kome niko nije uspeo da odredi starost i koje se zove Drvo života. Magično mesto je to malo ostrvo usred Golfskog zaliva.“ Govorila je, pogleda zabludelog negde iznad čaša za vino, ostataka večere, iznad njegovih ljubopitljivih očiju i prizivala u svoje sećanje ne samo Nur i Bahrein, već i sve zaboravljene i zakopane pozive svoje duše.

„Nikako mi nije jasno kako to da ti nisi kupila bisere u Bahreinu. Toliko puta si odlazila tamo, a sa tvojim okom za skupo i lepo, neverovatno mi je …. Razumeš šta mislim?“

„Razumem, naravno da razumem“, odgovorila je, i dalje zamišljena. „A sad razumem i koliko malo me poznaješ. Ne vidiš koliko ugušenih i neisplakanih suza ima u meni. Ne razumeš da meni suze jedne školjke nisu potrebne.“

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *