BOMBA

PIŠE: Peđa RISTIĆ

Sastanak Udruženja, avgust, epidemija koronavirusa, u dijaspori. ‒ Je l’ dolaziš u subotu na sastanak? ‒ pozvala me prijateljica. ‒ Dođi svakako, biće interesantno, malo svađe kao i obično, ali na kraju – bomba!

Ona je vrlo pozitivna i aktivna u našem Udruženju. Piše pesme, objavljuje knjige, novinar je i izveštava na televizijama, u novinama i na internetu… Uvek ima lepu reč za nas i o nama, i ovde u dijaspori i u domovini, vesela je i pouzdana. Zato me je i zaintrigirala kad je rekla: „bomba”. Došao sam, namerno, desetak minuta ranije. Znam već da mi je ovo poslednji put, pa pomislih da još malo, pre sastanka, popričam s ovim i s onim… Red je, zajedno smo u ovom Udruženju već nekoliko godina a sad – ko zna kad ćemo se opet videti… Oni još ne znaju da ja odlazim, ne samo iz Udruženja, nego iz zemlje. Danas će da saznaju.

Treba da nas bude dvadesetak. Pola je već tu. Prvi pogled s vrata po prostoriji me ohrabri: stolovi i stolice su razmaknuti tako da je obezbeđena potrebna i propisana socijalna distanca. E, ovo se predsednik dobro setio, razmestio nas kako treba… ‒ pomislim i krenem ka prvom slobodnom mestu na strani sobe. Mahnem onima koji su već tu, duboko utonulim u žučnu diskusiju oko nečeg što oni valjda razumeju:

‒ …Pa ne, ali ne razumeš me…Pa šta ti hoćeš da kažeš, da sam ja verikt?

‘Verikt? Misliš „lud”! Pričaj srpski! ‒ ispravlja jezički čistunac drugog.

‒ Ma dobro, to ti pričam…!

Neko mi klimne glavom, drugi mahnu, predsednik uzvikne:

‒ Ooo, Peđa, vilkomen!

Bucmasta Vladica skoči sa stolice i radosno mi, raširenih ruku, kreće u zagrljaj:

‒ ‘De si, Peđo, kućo stara, sto godina se nismo videli! ‒ prilazi mi i pući silikonom naduvane usne, da me cokne po obrazu.  ‒ Pre nego što ću sesti, već do mene doleprša i, vidim, strašno se uvredi kad joj kroz vazduh šaljem pusu, a prekrštenim šakama ispred sebe pokazujem da neću da se grlim. Trepće nekoliko sekundi iznenađeno na metar od mene, rukama nervozno vuče na dole prekratki minić, malo ljuta, malo zbunjena, nesigurna da li se ja to zezam, ili stvarno neću da se poljubimo. Koji si ti kreten? ‒ sigurno uvređeno misli, ali srećom ništa ne kaže. Samo se u mestu na visokim štiklama okrene u stranu i, uz veštački osmeh, pojuri prema Slavici koja upravo ulazi.

‒ Slavice, libling! i Lepotice! ‒ ori se prostorijom, dok se njih dve srdačno grle i, po propisu, tri puta ljube.  ‒ Bubice… cmok… ljubice… cmok… ćubice…cmok… drugarice! ‒ Levo, desno, levo zvecka bižuterija, svetlucaju dugački raznobojni nokti. Onda Vladica seda natrag na svoje mesto i prekrsti ponosno svoje dugačke noge, a Slavica kreće da se pozdravlja. Sa svakim se ljubi po tri puta, rukujući se čvrsto jednom rukom, a drugom se srdačno i tesno grli i tapše po leđima. Muškarci ustaju, odmeravaju je i čekaju da duboki dekolte priđe. Žene sede, procenjuju je i kontrolišu, svaka u sebi, sa kim se koliko puta poljubila, a sa kim nije… Pomislim: Trebalo je da stavim masku pre nego što sam ušao.  Od jednog do druge, do treće, do četvrtog… Dvadeset i nešto poljubaca u isto toliko sekundi. Ja ustajem i ponavljam gest od maločas (sa prekrštenim rukama ispred sebe) tako da i Slavica ostaje uskraćena za moja tri cmoka. Koji kreten! ‒ to mi i ona sigurno misli.

‒ Distanca… ‒ kažem, a iza nje primetim Vladicu koja me gleda, prevrće očima i klima sveže nafriziranom glavom levo-desno… Sličan ritual se ponavlja još pet-šest puta, kako koji član Udruženja dođe. Svi se ljube sa svima. Drago im je što, posle dužeg korona-vremena, mogu opet da se vide i druže. Da sam na fakultetu, kao pre četrdesetak godina, znao bih da na brzinu izračunam koliko je to palo poljubaca ukupno… (Zadatak: Svako se ljubi sa svakim tri puta, a ima nas dvadeset…) Pomislim: I meni je drago što se vidimo, ali neću da se ljubim… A, siguran sam, oni svi misle Korona? Ma kakva korona, ko šiša koronu! E, zbog toga jedva čekam da više ne dolazim na ove sastanke, jer se (skoro) svi ponašaju neodgovorno!

‒ Evo, donela sam malo domaće šlapice, iz mog kraja… ‒ objavljuje blagajnica dok ulazi. Vadi veliki smotuljak aluminijumske folije iz zembilja i raspakuje ogromnu, vruću pogaču. Stavlja je na jedan od stolova u sredini sobe i seda pored šefa.  ‒ Izvolte, odlomite parče dok je još topla.

Predsednik, kojeg zovemo i šef, kida zalogaj i dok žvaće ustaje, gura košulju u pantalone ispod pozamašnog pivskog stomaka, nakašlje se hrapavo i objavi da smo dosta čekali:

‒ Već je pola četiri, da krenemo? ‒ i sastanak Udruženja počinje. ‒ Imamo interesantan dnevni red! (Saznaću tek tada jer, naravno, nisam pažljivo čitao elektronsku poruku-pozivnicu) ‒ Almanah i Razno ‒ kaže. On je od svih nas, mislim, najbolji pisac, pesnik. Kad pročitaš njegovu pesmu ili priču, iskidaš se od smeha, ili od plača. Jednom je napisao da istovremeno i voli i mrzi da jednom ili dvaput godišnje odlazi u zavičaj. Voli, jer uvek sretne drage i divne ljude i obnovi lepe uspomene. Mrzi, jer je dragih i divnih ljudi sve manje, a uspomene sve tužnije i sve su dublje u prošlosti… Zato i zaslužuje da nam bude šef. Zbog njega i volim što sam u Udruženju. I zbog moje prijateljice…

NAŠ ALMANAH…

…izlazi redovno već dvadeset godina i svi smo na njega vrlo ponosni. Tu objavljujemo svoja mala ili velika književna dela, svaki član Udruženja se trudi da za Almanah priloži nešto najbolje što je u protekloj godini napisao ili spevao. Svi se dičimo idejom da nešto stvaramo za sebe i za pokolenja, ovde u dijaspori na svom, maternjem jeziku. Pa makar da niko ništa od svog tog našeg pisanija i ne pročitao, mi volimo što pišemo, što taj Almanah imamo. Osećamo snažno saglasje u stvaranju te naše kolektivne knjige, jednom godišnje. A, pošto je u ovoj zemlji malo nas iz zajedničke domovine koji pišemo (a da to bar iole valja) redovno pozivamo i goste, zemljake iz okolnih država, kako bismo i njima dali šansu (a i “Kako bi nam knjiga bila obimnija, pa samim tim i nekako ubedljivija, ozbiljnija.” ‒ objasnio nam je pre nekoliko godina predsednik). Ima tu (i nas i njih, gostiju) koji smo objavljivali priče, romane i pesme, ali ima i onih koji tek treba da napišu svoje remek-delo. Nema veze, važno je da pišemo, da objavljujemo Almanah, da se družimo i čuvamo svoj jezik i kulturu a i, brate, da se kad-kad sastanemo i zabavimo.

‒ Imamo četiri ponude za štampanje Almanaha ‒ obaveštava nas. ‒ Videli ste detalje u pozivu, danas treba ovde da se dogovorimo i da odlučimo ko će da nam ga štampa ove godine.

Većina nas se zgledamo potajno i pravimo facu nisam-pogledao-detalje-u-pozivu. Kelner nam, iz susedne čajne kuhinje, raznosi nekoliko flašica kisele vode i po koju rakijicu, domaću, samo on zna odakle je stigla… Uz zalogaj šlapice… mmm… Predsednik nastavlja:

‒ Prva je od renomiranog izdavača „Alfa knjige” iz Beograda sa kojim imamo veoma plodnu saradnju već godinama, znate ih, štampali su nam nekoliko Almanah-a a i vi ste svoje knjige već objavljivali preko njih. Oni traže 4.5€ po knjizi, ali tvrde da prelom, koji smo mi u protekla tri meseca napravili, ne valja ništa. ‒ Okreće se i klima glavom prema našem članu sede glave i debelih, od duvana žućkastih, brkova koji sedi za klupom sa druge strane sale. ‒ Prelom mora, kažu, da se radi iz početka. Drugo, oni ne mogu da nam naprave knjige u tvrdom povezu, a sa polukružnom riknom.

Neki od nas se opet konspirativno zgledamo: Šta ono beše rikna? Izgleda da je to, valjda, nešto važno što taj ponuđač ne može da ispuni. (A kako su pre koju godinu to uspeli? Što ovog puta ne mogu? Ili, zašto je to odjednom postalo važno? Ta pitanja ostaju neizgovorena i neodgovorena).

‒ Znate, ja sam u životu već prelomio tridesetak knjiga ‒ žutobrka se uzvrpoljio i javlja se. ‒ Ne znam šta oni vide da tu ne valja… ‒ Podrhtava mu glas dok, očigledno uvređen, ne diže pogled sa cigarete u koju strpljivo uvija originalni hercegovački duvan. Gde li to nabavlja? ‒ pitam se u sebi, sa ne malo zavisti… Brka je objavio pet ili šest zbirki poezije i kratkih priča u svom kraju. Pričao nam je ponosno, nekoliko stotina komada prodao, rodbina, komšije, prijatelji, mesna biblioteka… Dobio je i dobar prikaz u lokalnim novinama.

‒ Dobro nije to bitno… ‒ pokušava da ubrza stvar šef i prelazi na sledećeg ponuđača.  ‒ Druga, i po mom mišljenju, najbolja ponuda je štamparija „BetaBook” iz Republike Srpske. Oni traže 3.5€ po komadu i nemaju primedbi ni na prelom, ni na riknu. I, da vam kažem, meni lično je to najprihvatljivije jer sam ja tu blizu, kraj Banja Luke, pa mogu da knjige preuzmem i da ih onako pomalo donosim ovamo. A i cena je dobra.

Mi sve tako: štampamo tamo, pa donosimo ovamo: ko će da popunjava deklaracije, da plaća špeditere, carine, poreze? U nedostatku žučne diskusije, neko se seti da doda da smo i sa tom štamparijom već imali saradnju.

‒ Treća ponuda je ‒ nastavlja predsednik ‒ iz centralne Srbije, firma „GamaPrint”. Oni bi štampali za 3.7€, ali o njima ništa ne znamo. Nemam pojma ni kako je došlo do toga da nam pošalju ponudu. ‒ U sred rečenice mu se promeni boja glasa, kao da je uvređen. U nastavku shvatamo i zašto. ‒ Mora da je neko od naših članova sa njima tamo razgovarao, a da meni ništa nisu rekli… ‒ Iznenada našom prostorijom lebdi gorak ukus. Predsednik pusti da prođe par sekundi, da se neko možda javi i prizna svoj greh, ali posred te neugodne tišine, on oduva gorčinu i nastavlja.

‒ Imamo i četvrtog ponuđača. To je preduzeće „Delta štampa” sa juga Srbije i oni hoće da urade posao za 3.2€. To su oni koji su nam prošle godine štampali Almanah, ali su nam i napravili i ono silno sranje sa sadržajem i indeksom, sve onako izmešano i zbrkano… Sada, kao za izvinjenje, nude najnižu cenu, a i da nam besplatno urade zlatnu štampu na koricama.

Vidim, članovi su se već po malo smorili. Jedan bi da nešto pita, druga bi da puši… Debeljuca uzima i treće parče šlapice, a onaj tamo uza zid se dosađuje najstrašnije i stalno gleda u telefon… Brka cugne rakijicu, prevrće smotanu cigaru, čeka zgodan trenutak da zbriše napolje. Vladica bi, ničim izazvana, da se svađa:

‒ A zašto ti nama, predsedniče, govoriš za koju ofertu ti smatraš da je dobra, a koja je loša?

‒ Misliš „ponudu” ‒ u poluglasu kaže čistunac.

‒ Ja? Šta sam rekao? ‒ počinje da se diže tenzija.

Je l’ na ovo mislila prijateljica kad je rekla biće svađe…? ‒ pomislih.

‒ Ja se slažem sa Vladicom ‒ viče sa druge strane sobe Slavica. ‒ Nije trebalo da to kažeš…

‒ Ma šta sam bre rek’o? Valjda imam i ja pravo na svoje mišljenje, samo sam rek’o šta ja mislim o tim ponudama! Šta tu nije u redu?

‒ E, pa nije u redu da nam ferhenguješ svoje mišljenje! Trebalo je da pričaš neutralno, pa da mi prodiskutujemo i zajedno enčajden. Ovako, ispada da si ti već odlučio i mi treba samo da amingeben. ‒ ne dâ se Vladica. Ona, kao i mnogi zemljaci ovde, često meša jezike i, kad priča, ubacuje reči iz onog drugog. To smatram znakom nekulture. Valjda to ne radi kad piše… S druge strane, mnogi na to gledaju kao na neki vic. Ne znam, meni nije smešno. Čistunac ćuti, iako ga ferhenguješ i enčajden strašno nerviraju. Shvata da nije trenutak da ispravlja krive Drine.

‒ Ma, ljudi, šta vam je? Nisam ja ništa…

‒ Jesi, jesi, predsedniče… ‒ ne jenjava napad, jer neki članovi baš vole da se kače, zato su valjda i došli na ovaj sastanak. Ja dugo nisam bio, pa sam se i odvikao od našeg mentaliteta. Izgleda da su tu po sredi i neki lični neplaćeni računi… Ne mogu više da izdržim pa se i ja, uz svesni rizik da se izlažem gnevu pravednika, uključujem u opštu gungulu:

‒ Ljudi, ‘ajmo polako, da se smirimo i da se vratimo na temu sastanka. Je l’ svima jasno koje su četiri ponude? Je l’ treba još nekome neka informacija… ‒ sačekam, pa kad u par sekundi niko ne diže dževu, predložim ‒ … Ili možemo da glasamo, pa da idemo dalje, ima još tema u dnevnom redu…

PLJUCKANJE PO ŠEFU

Ne lezi vraže, narod bi da još malo pljucka po šefu.

‒ A kako će, ako štampamo u Bosni, kako će te knjige da stignu na Beogradski sajam u oktobru? Je l‘ si mislio na to? ‘Oćeš da ih sve vučeš ovamo, pa onda ponovo da švercujemo dole?

Neko se seti, pa ubacuje ‒ A je l’ mogu ti iz štamparije da voze direktno na Sajam u Beogradu?

Debeljuca se uključuje u opštu pričaonicu i, preko zalogaja, pita ‒ A je l’ sigurno… mmm… njam… Da če ti drugi moči da nam naprave krivu riknu?

‒ Je l’ smo sigurni da je naš prelom dobar? Neko pita

‒ Zašto su oni u Beogradu hteli da ga menjaju?

‒ Pa i nije neka razlika u parama, što ne damo Beograđanima, oni su najpouzdaniji.

‒ Ali, kako će onda te knjige da doteramo ovamo? Ti znaš da su sve granice zbog korone zatvorene?

‒ Ja mogu da dovezem sve i ako štampamo u Beogradu, ali onda mora da mi se plati za benzin ‒ razvodnjava dalje predsednik.

Ja izlazim do ve-cea, ali temperatura ne opada ni pošto sam se vratio. Onda idem napolje, da popušim. Dok kiša paducka, pućkam pod nekom uzanom strehom, ramena i kolena uvukao sam skoro k’o kornjača glavu, ali čujem da izlaze dvojica, uz žučnu diskusiju:

‒ …Ma voli ona da se pravi pametna… ‒ na šta drugi odgovara ‒ Nije trebalo ni da dolazim. Drugi put i neću… Sad će bar moja žena da se raduje što sam se vratio ranije… A, jesi čuo onu: ferhenguje i enčajden? Mislim, stvarno, vrh! ‒ odzvanja njihov smeh, dok zamiču sa podignutim kragnama za ugao, kroz kišu, idući do parkinga. Ni posle dvadeset minuta džapanja nismo se primakli odluci kod koga ćemo štampati. Stoga, ja, osvežen kišom spolja i nikotinom u sebi, uzimam glasno reč, prekinuvši dvoje-troje nevaspitano:

‒ Ljudi, smrkava se, a mi nismo odmakli od prve tačke ‒ šef me gleda molećivo, kao kažnjeno đače koje čeka u ćošku i moli da ga puste da se vrati u svoju skamiju:

‒ Je l’ smo svi za to da se štampa u Bosni i da predsednik knjige donese, koliko, kako i kad može? ‘Ajte da se izjasnimo.

Dižem ruku.

‒ Ali to nije Bosna… ‒ neko zausti, ali svi dižu ruke, svi se slažu, uopšte nije bilo potrebno da ovoliko trućamo budalaštine, svima je od početka bilo jasno ko će da dobije nadmetanje.

‒ A kako će knjige na Sajam? ‒ neko pita.

‒ Nemoj sad to! Ima vremena, naći će se neko rešenje… Aj’mo na sledeću… ‒ odgovaraju mu, a šef ih prekida:

GOSTI

‒ Pre nego što pređemo na Razno, pod kojim imamo još u vezi sa Almanahom; moram da ukažem na jednu drugu stvar. Vi znate da mi imamo mnogo gostiju koji su prijavili svoje radove za naš Almanah. Tačnije, imamo 35 gostiju…

‒ Auu! ‒ uzvikuje neko ‒ pa koliko ima nas, koliko je naših autora, bez gostiju?

‒ Nas je 21 ‒ obaveštava blagajnica, a šef dopunjuje:

‒ Problem je u tome što ovi gosti nisu dali za kotizaciju i postavlja se pitanje ko će to da plati? Mi smo za knjigu spremili za naš deo troška, pokrivamo dve petine cene, a gosti treba da daju ostatak! E, sad, pošto niko od njih ne uplaćuje ništa, ja mislim da bi mi to trebalo da pokrijemo iz kase Udruženja.

Šta ovo meni uopšte treba? Šta imam ja od ovog Udruženja,
osim ovakvih beskrajnih nagvaždanja svaka dva-tri meseca?
Je l’ su mi nekad, u nečemu pomogli, je l’ mi koristilo što sam Drug Član?

U žučnoj diskusiji koja se rasteže narednih dvadeset minuta, čujemo da problem sa plaćanjem za učešče „stranaca” u našem Almanahu postoji od uvek. Saznajem i da mi ne možemo bez njih, jer bi knjiga bila suviše tanka (“neozbiljna”, karakteriše neko), ali da oni najčešće ne plaćaju, jer mi, izgleda, ne umemo da uteramo te dugove.

‒ Ma, ko ne ume? ‒ brani se predsednik.

‒ Ma, ne kažem ja da ti ne umeš, ali mi svi, kao Ferajn, očigledno numemo, jer nam se ovo ponavlja svake godine. Stalno ajnladujemo goste i uvek smo kratki sa parama…

Takođe se čuje opcija da autorima koji nisu platili tih 20€ ne dajemo obećane primerke Almanaha, a obavešteni smo i da nam ti gosti često šalju mnogo više materijala nego što je propisano i da neretko šalju svoje veoma loše fotografije, pa moramo da intervenišemo, molimo… Još se neko pita naglas

‒ Da nije to malo cu fil, što im tražimo po 20€? ‒ i odmah se čuje kontra diskusija ‒ Ma, kakvi cu fil, kud je 20€ mnogo da ti pesma izađe u nekom međunarodnom zborniku?

Pa onda, udri po predsedniku, da li je malo, da li je mnogo, pa zašto nije naplaćeno?  Ko ih je uopšte ajnladovao, te goste? Zašto svi mi mora da becalen, a oni ne mora? Ama, ljudi, ni naši članovi ne plaćaju, evo, da vi pokažem spisak, od ti 21 naši članovi, samo je pet platilo, do sada… Ma, dobro, naši će da plate, kad tad… ‒ i tako u beskraj. Ovaj deo sastanka trajao je skoro pola sata! Na kraju, odjednom, kad su se sve galamdžije ispucale, šef diktira u zapisnik:

‒ Većinom glasova smo odlučili da se, ovaj put, za goste plati iz kase Udruženja, a da im se jednim mejlom strogo zapreti da izmire svoje dugove. E to mi se sviđa kod njega: rođen da bude političar: baci kosku da svi oko nje laju i da se izujedaju pa na kraju progura ono što je hteo.

ŠTA ĆU JA UOPŠTE OVDE?

Počinjem opet da pogledam na sat, jer je prošlo već više od šezdeset minuta, a ja imam još obaveza to veče. Predsednik srećom gura dalje:

‒ E, da pređemo na sledeću tačku. ‒ Gledam i sažaljevam ga, a istovremeno mu i zavidim, na nervima. U stvari, voli on da se zove predsednik Udruženja. Nema od toga ni kinte, ali veliki je – naročito u svom selu! Valjda zato trpi ovo… Ja bih se već pet puta popičkarao sa ovim budalama i davno više ne bih bio ni šef, ni član. Onda razmišljam: Šta ovo meni uopšte treba? Šta imam ja od ovog Udruženja, osim ovakvih beskrajnih nagvaždanja svaka dva-tri meseca? Je l’ su mi nekad, u nečemu pomogli, je l’ mi koristilo što sam Drug Član? Pa se opet setim da ima tu i simpatičnog sveta, požrtvovanih prijatelja, poneka dobra pesmica iskrsne s vremena na vreme, a par puta godišnje se i lepo nakrkamo na aprilskim i oktobarskim Susretima uz jezero, uz jagnje na ražnju, domaću rakiju i belo-lučanske paprike, koje se na volšeban način teleportuju iz Srbije ili Makedonije. Odlučim: ‘Ajd da posedim još malo!

‒ Pod Razno imamo sledeće ‒ gura bager dalje ‒ književno veče u crkvi. To je, kao što znate, za nedelju dana, ovde, pri našoj crkvi. Ja sam već dogovorio sve ocem Haralampijem. Treba samo da vidimo ko od nas može da dođe, da čita malo i da pomogne oko organizacije.

‒ Piši mene ‒ uzvikuje za zapisnik zamenik predsednika ‒ ali nije ziher. Ako budem mogao, eto mene. Na pitanje ‒ Pa šta da pišem u zapisnik: je l’ ziher ili nije? O’š dolaziš, ka’će da znaš? ‒ ne odgovara, jer se već zagledao u telefon.

Još nekoliko članova se javljaju da će rado učestvovati… Slavica najavljuje:

‒ Ja mogu da čitam moju najnoviju pesmu ‒ ustaje, ispravlja suknju i počinje ‒ Evo… Ovako… Ahem… Kad me ovde neko / kišno veče podseti / kako u Virujevcu daleko / ume da zagrmi leti…”

‒ Nemoj sad, lepotice! ‒ toplo je savetuje Vladica i svima nam lakne. Ova seda, pomalo postiđena, pomalo ljuta…

Polako šaram pogledom po sali, posmatram ljude. Zašto je ona ovde? Šta ovo njemu treba? Neke razumem: ovoj sedoj je pre neku godinu umro muž, a deca su se odavno razbežala po raznim krajevima. Retko se čuju, retko je obilaze. Ona se beskrajno u životu dosađuje, pa joj ovo pisanje rodoljubive poezije i druženje sa zemljacima, makar ovako, par puta godišnje, predstavlja izlazak u svet. Odštampala je zbirku pesmica u nekoliko desetina primeraka i podelila rodbini u zavičaju. Sredovečni u šarenoj košulji i flekavim pantalonama je pisao za školske novine u gimnaziji, slao članke i pesme u časopise i novine, ali nikako da mu išta objave. Ovde je desetak godina, radi u nekoj kancelariji, rado bi da se oženi. Piše ljubavnu poeziju i recituje nadahnuto na našim sastancima. Vladicu ne bi odbio, kad bi ga makar pogledala. Ona vesela, što se stalno i na sve smeje, radi već trideset godina kao sestra u bolnici ovde. Pod starost je počela da piše duhovite pesmice o događanjima na njenom odeljenju, pa su joj kolege pomogle i prevele, a bolnica joj finansirala štampanje trista komada – svi pacijenti i osoblje su kupili njenu dvojezičnu veselu zbirku. A onaj u ćošku, što ne diže pogled sa telefona sve vreme sastanka – e, njega ne razumem. Što je tu? Zar nema nešto pametnije da radi. Ne znam ni da li je nešto napisao, objavio. Da li je uopšte naš član? A zašto sam ja tu, već godinama? Nadao sam se da će mi Udruženje pomoći da prodrem do naših u ovoj zemlji, da dođem do publike. Nekoliko njih su me podržali, preporučili, kupili knjige i pročitali. Dakle, uspeo sam, donekle: sa tri romana sam napravio desetak promocija u proteklih nekoliko godina i delimično rasprodao moje male tiraže. Svi smo srećni da tačka prođe bez mnogo diskusije. Ipak, još jedna tema se nameće sekretarici:

‒ A koj će pomogne oko stolovi i stolice i da se posle biceli aufrojmen? Ne mogu ja ljudi svaki put… Vi se svi izvučete, odete, a ja ostajem onda tuda sama da sve sređujem, pa onda na voz, do kuće ne stignem pre ponoć, a nekad i kasnije…

‒ “biceli aufrojmen!” gunđa skoro nečujno čistunac za stolom pored mene i klima glavom.

‒ Dobro, de, svi ćemo biti tamo, pomoći ćemo aufrojmen, svako po nešto ‒ žuri šef na sledeću temu ‒ Ne znam ko zna, ko ne zna, idućeg meseca naš konzul odlazi u penziju, pa evo ja to iznosim ovde na diskusiju, ja mislim da bi trebalo da mu napravimo neki mali oproštajni poklon. Eto, šta vi mislite?

NOVI VULKAN

Nova erupcija. Vladica i Slavica bacaju atomski s leva i s desna. Neki članovi ćute i samo odsutno prate pogledom galamdžije, drugi se uključuju u međusobnu paljbu, iz svih oružja:

‒ Šta je on učinio za naše Udruženje? Mi bez njegove pomoći pre dve godine nikad ne bismo dobili onu pomoć… A je l’, to nisam znala. Pa, naravno da ne znaš kad dolazš na sastanke jednom u dve godine! A šta da mu kupimo? Da mu napišemo svako po jednu pesmu? E, jes’, njemu je do našu poeziju. Pa, dobro, mislio sam, onako za uspomenu… Ma, da mu kupimo neku sliku, grafiku? To je mnogo skupo, otkud nam pare za to? A kad i kako i ko da mu to preda? Hoćete da napravimo neku malu svečanost?

Ovo pitanje je, po trajanju i žestini diskusije, nadmašilo sve dosadašnje teme i svađe. Od: „Plati mu ti neki poklon, ako ga toliko voliš”, do: „Ljudi možemo da mu damo naš prošlogodišnji Almanah, da svi potpišemo…”, pa preko: „Ima on naš Almanah” i „Nema veze, ovaj će biti poseban, sa potpisima…”

Izašao sam opet na kišu, da popušim još jednu. Sat mi govori da polako dolazi vreme da idem kući, ali pre nego što krenem ipak ulazim još jednom u salu i učestvujem u narednoj tački dnevnog reda. Posle sam saznao da će konzul biti pozvan na naše književno veče u crkvi pa će, ako dođe, dobiti naš prošlogodišnji potpisan Almanah.

Šta ću na tom Sajmu? Desetine hiljada ljudi prođe – to je tačno –
ali većina je tamo da bi kupili deci školske knjige sa popustom,
ili da se časte zbirkom pikanterija neke starlete iz bljutavih rijaliti programa
ili svetskim bestselerom o kojem su čuli na televiziji.
Moje knjige, naše knjige, na Sajmu niko ne pogleda.
Samo plaćamo štand i blejimo na štandu vasceli dan, bez veze

‒ Sledeće što treba da se dogovorimo je naše učešće na Sajmu knjiga u Beogradu, u oktobru ‒ kaže predsednik, a neki nervozni član poluglasom komentariše ‒ Ih, pa do tad koj živ, koj mrtav! ‒ a šef nastavlja ‒ Mislim da treba, kao i ranijih godina, da učestvujemo na Sajmu i, kao i ranije, da budemo zajedno na štandu sa izdavačkom kućom Alfa knjige.

‒ Jes’, sa’će nas prime biceli morgen, ka’ čuju da će Almanah štampamo u Bosni! ‒ čuje se nečiji komentar.

‒ Nije Bosna! ‒ neko ga ispravlja, opet. Predsednik se ne dâ omesti i tera dalje ‒ Ako nema drugih predloga…

‒ Čekaj, čekaj ‒ javlja se brundavi glas koji još nismo čuli. ‒ Zašto uopšte da idemo na taj Sajam? Šta nam to treba? Samo trošak i maltretiranje. Mora neko da stoji na štandu po ceo dan, a kad smo nešto tamo prodali, kad je neko napisao nešto u medijima o nama?

Pretila je da se razvije nova dvadesetominutna kavga na novu temu, ali je šef ovde, srećom, energično intervenisao. Ja bih se, da je došlo do glasanja, u stvari složio sa brundavim, ali je predsednik čvrsto konstatovao da ima da se ide na Sajam i tačka. Ko neće ne mora.

‒ Samo je pitanje ’oćemo sa Alfa Knjigom ili da idemo sami, d’ uzmemo svoj štand? Ako smo sa njima, onda je lakše i ne mora da se dreždi ceo dan na štandu, ima tamo i njihovi… A i manje košta, upola cene, ako delimo štand sa nekim.

‒ Pa šta se onda pitamo? ‒ pita neko. Pa ‒ Hoćemo… ‒ pa ‒ Nećemo… ‒ pa ‒ Možda… A ja razmišljam: Šta ću na tom Sajmu? Desetine hiljada ljudi prođe – to je tačno – ali većina je tamo da bi kupili deci školske knjige sa popustom, ili da se časte zbirkom pikanterija neke starlete iz bljutavih rijaliti programa ili svetskim bestselerom o kojem su čuli na televiziji. Moje knjige, naše knjige, na Sajmu niko ne pogleda. Samo plaćamo štand i blejimo na štandu vasceli dan, bez veze… A ubrzo zatim, dok diskusija (u kojoj ne učestvujem) plamti, ja odlučujem da ipak učestvujem na Sajmu, sa prijateljima iz Udruženja, da odem, da vidim i da pobedim, pa makar i ništa ne prodao… Valja se, valjda!

‒ Okej, onda smo odlučili, na Sajam idemo cuzamen sa Alfa Knjiga? ‒ Muk valjda znači da se svi slažemo.

ZEMLJOTRES MONOGRAFIJA

Ističe drugi sat sastanka i predsednik čilo tera dalje ‒ Sledeće. Naš uvaženi, počasni član gospodin Uča, obratio nam se sa molbom, predlogom, da zajedno sa njim radimo na pripremi i izdavanju druge knjige njegove monografije o našim zemljacima koji su ovde dolazili, živeli, školovali se i tako to… u drugoj polovini XX veka. Za to je protrebno izdvojiti oko 3 000€. ‒ Znao sam već šta sledi. Nov zemljotres. Sva sreća jedino što su svi već umorni, vreme proletelo, nekima se puši, drugi bi da idu kući… Da šef nije odmah rekao da ne misli da to treba platiti uvaženom učitelju, ko zna kako bi se diskusija završila. Ali, ipak, do kraja koji je usledio nekih petnaestak minuta kasnije, čuli se povici ‒ Čekaj, ako damo njemu, posle može svako da traži… Mi unterštucujemo sve naše članove, ali ne finansiramo njihove projekte. Ma, precedniče, koliko mi uopšte imamo para, kad se ovako š’ njima razbacujemo? Ko kaže da se razbacujemo s parama? Zašto smo odlučili da platimo iz kase za one kojekakve goste u Almanah-u, a nećemo da sufinansiramo ovo Učino kapitalno delo? Kad smo rešili da platimo za goste? Kad smo glasali? Ko je glasao? Je l si ti glasala? A ti? Taj Uča nikad nijedan projekat ne završi, a pare zna da uzme! Evo cum bajšpil, ja znam za primer, pre nekoliko godina, taj Uča je kod nas… ‒ srećom ućutkali su je, ali je neko nastavo ‒ Ovo je najvažnije naučno delo stoleća, o istoriji naših naroda na ovim prostorima…

Gos’n Učin projekt jeste, stvarno, hvale vredan. I ja sam od njega kupio prethodni tom, o zemljacima na ovim područjima (do Drugog svetskog rata) mada ga nisam nikad otvorio. Čisto sam hteo da ga podržim. Nekako mi se čini da ima smisla to što čovek radi. Lomi se, trune nedeljama i mesecima po državnim arhivima, pretura stare novine i almanahe, kopa, istražuje… Od primarne istorijske građe stvara stvarno impozantan katalog naših ljudi koji su ovde studirali, radili i gradili. Predsednik je nekako, na mišiće, uspeo da se izbori opet za reč, da nadjača pobunjenike i zaključi da nećemo da sufinansiramo gos’n Učin projekat, već da ćemo samo da pozovemo članove da ga privatno pomognu, svako prema svojim mogućnostima.

TREĆI SAT I HANDKE ZA KRAJ

Onda je rekao da je poslednja tačka dnevnog reda Peter Handke.

Duboko smo zagazili u treći sat sastanka, napolju se smračilo, kiša je i dalje dobovala, a neko je šefu pre sastanka predložio da pozovemo Handkea kao gosta u naše Udruženje, da mu izjavimo ljubav. Potom nam je predsednik prepričao svoj nedavni razgovor sa konzulom u kojem mu je objašnjeno da je Handke preveliki, a mi premali, te da taj spoj ne obećava. Naravno, odmah se javilo pitanje:

‒ A šta je on da nama foršrajbuje ko je za nas mali, a ko veliki?

U mojoj glavi Eureka! Sad znam na šta je mislila prijateljica, kad me je podsetila da dođem na sastanak. Uzgred, ona nije ni došla, a ispalo je da joj i nije neka „bomba”.

‒ Ne kaže se foršrajben nego propisuje ‒ ohrabrio se opet čistunac.

‒ Pa to je na nemačkom!

‒ Ama, znam ja nemački, nego govori srpski i ne skači sa jezika na jezik!

‒ Ti ćeš da me učiš kako da govorim!

‒ Čekaj, je l’ to onaj kome dodeljujemo nekakav poklon, to taj isti konzul?

Ipak je, na kraju, razum prevagnuo. Predsednik još jednom uspeva da progura svoj odlučan stav da neće sebi, pred kraj mandata, da natovari na glavu gostovanje Nobelovca u našem malom, beznačajnom Udruženju. Ili, još gore, da doživi da nas Handke odbije kad se raspita ko smo i šta smo i zaključi da ima preča posla. Više od pola članova se tu, čini mi se, ne bi složili sa mnom, misleći Bilo bi baš kul da nam dođe Peter i na kraju A što pa da ga ne pozovemo? Srećom, ne pitaju. A ne odugovlači ni predsednik.

‒ E, sad, je l’ ima još neko nešto, pod Razno?

‒ Imam ja ‒ kažem i ustajem. ‒ Trideset godina sam van zemlje, dvadeset ovde, a deset član Udruženja. Dosta, ako je za vajdu! Rešili smo, žena i ja, da se vratimo u Srbiju. Radili, zaradili, penzionisali se i sad natrag. Drugari, prijatelji, pisci i pesnici, divno mi je bilo družiti se sa vama proteklih godina.

Neki me gledaju zabrinuto, drugi tužno, pretpostavljaju šta ću dalje reći. Svima je ta mogućnost stalno pred očima, ne prođe nekoliko dana u životu gastarbajtera, da se ne pomene, ili bar ne pomisli na mogućnost povratka, iako se: Moram još da zaradim i uštedim. Čekam penziju. Deca su još u školi. Ćerka nam je u drugom stanju. Moje selo je sravnjeno. Tamo su mi svi pomrli. Vidi samo šta tamo radi onaj Vučić. Ovde ću da operišem kuk, pa ću onda, možda… ‒ sva opravdanja za ostajanje stalno vagaju nasuprot logici za povratak ‒ Tamo su nam svi najdraži. U Srbiji je život kud-i-kamo jeftiniji – sa ovom penzijom si tamo car. Kad smo poslednji put ovde bili u pozorištu? A kad odemo tamo, bar jednom nedeljno negde izađemo. Nema ovde takve janjetine! I kad si ovde video da neko jede salatu od slatkog kupusa? A ja, kad izađem da proplanak izvan mog sela – ihhh, taki pogled ođe niđe nema! Ej, unuci mi se tamo slobodno igraju ispred kuće i u parku. Neće valjda sin ovde da traži đevojku? Kad ti se desilo da ti ovde neko bane na kafu nenajavljen?  ‒ Ređamo tako godinama argumente na jedan i drugi tas vage odluke: pro et contra vraćanju / ostajanju. Dodajemo i oduzimamo, novi rezoni se pomaljaju iz falti zgužvanih života. Argumenti tonu u mutne bare prioriteta. Nekome pretegne jedna strana vage, drugome druga. Oboje su u pravu. Jedini gubitnik je onaj na klackalici. Ne donosi odluku, stalno u potrazi za novim objašnjenjima i nedokučivim zaključcima.

‒ Ja se idućeg meseca, bože-zdravlje i ako dozvoli korona, iseljavam odavde. Vraćamo se u Srbiju. ‒ Trudim se da to izgovorim bez patetike. Neko se nakašlje, jedan „šmrc” se čuje, jedna suzica. Muk.

‒ Ma, nemoj da pričaš… vraćaš se? Pa kako ćete sada tamo da se naviknete, posle toliko godina ovde…? Ama, jesi lud? Je l’ vidiš šta se tamo radi… ‒ Nemam odgovor. Videću, što bi rekli slepci… ‒ Da, odlazimo… Idemo da probamo. Izdali smo kuću ovde, dolazićemo svakako, ali kao što smo godinama išli tamo na nedelju-dve ili mesec godišnje, tako ćemo da dolazimo ovamo. Znači, viđaćemo se, ja ostajem član, pisaću za Almanah… ‒ Nasmejem se, još se neko zakikoće. Ostali polako ustaju, prišli bi mi da se pozdravljamo, a ja opet neću da se rukujem i ljubim. Sad im je još više krivo… I onda šef malo zbunjeno objavljuje:

‒ Hvala ti na dosadašnjem članstvu i učešću, želimo ti sve najbolje i ostajemo u vezi. Dobro, dragi članovi, pisci, to je onda to… ‒ Kraj sastanka i razilazimo se, neki brzo i energično, kao da su posvađani. Drugi idu usporeno, mnogi me gledaju ispod oka, a kroz glavu im, vidim, tutnje vozovi misli, nedoumica i preispitivanja. Nema više ni onog rukovanja, grljenja i ljubljenja. Čujem i kako debeljko iza mene pita:

‒ Šta, ’el nećemo da nešto meznemo, k’o prošli put? ‒ ali niko ne odgovara.

Usput, u čajnoj kuhinji pored sale u kojoj smo proveli tri sata svog današnjeg života, saslušah još i deo razgovora. Predsednik, dok oblači kišni mantil i ispravlja posuvraćenu kragnu, povišenim tonom pita:

‒ Šta treba da platim? ‒ neobrijani kelner, snishodljivo, dok gleda u pod i vrti masnu krpu u rukama, objašnjava:

‒ Pa ne znam, šef je tako rek’o. Treba da se plati za salu, ovo danas. ‒ Šef, oslonjen pomalo na jedan sto u kujni (valjda traži balans, oslonac, posle tročasovnog maltretiranja) ovaj šlag na torti na kraju nije očekivao:

‒ Čekajte, meni šef ništa nije rekao, a do maločas je bio tu. Gde je sad, da ga pitamo? ‒ Kelner, mlati rukom prema izlazu:

‒ Pa otiš’o je šef, pre nekoliko minuta. ‒ Predsednik se suzdržava da drekne i da se kelneru unese u lice:

‒ Otiš’o je pre nego što se naš sastanak završio, da ne bi bio tu, da ne mora sada da se objašnjava sa nama šta treba, a šta ne treba da se plaća. Nismo se tako dogovorili!

U kuhinju ulazi Slavica i uključuje se u dramu. Kelner, diže ramena gore-dole i mlati rukama, sa krpom u jednoj:

‒ Ne znam ja ništa, on je meni samo rek’o da Vam naplatim. Kako sad? Ja ne mogu to da platim iz svog džepa…

‒ Koliko treba? Vifil is es? Ja ću da platim ‒ izjavljuje Slavica, samo da bi kontrirala šefu… Ona inače voli da plaća, kad treba i kad ne treba. Njen muž ima ovde trgovačku firmu. Dobro mu ide.

‒ Čekaj, nije stvar u tome ko će da plati, nego ja iz principa… ‒ rve se predsednik…

Kupim svoje stvari i izlazim iz kujne pre epiloga. Da l’ je šef platio, il’ nije platio, pitanje je sad? Ili Slavica? Ja se, u svakom slučaju, u to Udruženje „rogova u vreći” više ne vraćam. Za Almanah ću da šaljem priloge, kad i ako me pozovu, samo ne znam da li ću učestvovati kao član, ili kao gost, pa da platim, ili da ne platim onih 20€?