BUNT PRE “BUNTA DECE SOCIJALIZMA”

PIŠE: Dule NEDELJKOVIĆ 

Ceo život se borim da ispravljam “istorijske” nepravde. Gotovo svi verifikuju ekipu tzv. “Novog talasa” kao nosioce bunta u SFRJ s početka famotnih osamdesetih. Istini za volju, oni su tada imali sve. Izdavačke kuće, medije, kulturne radnike na svojoj strani, pošto su poslati na scenu da uguše pravi BUNT koji se rodio pet godina pre famoznog “Paket Aranžmana”. Umarširali su Maljčiki na prazan teren. Ostalo je istorija.

Moja misija je da nagovorim Branka Rosića da jednoga dana sklopi knjigu o nama i tom vremenu.

On je zanatski najjači u tom feljtonskom narativu. Ovo je samo moj pokušaj, objavljen (bukvalno gerilski uz podršku Vlajse koji je bio urednik u VBZ) u romanu “Ponedeljak”. Od mene, pomislio sam da je dosta. Međutim tek je počelo.

NAPOKON – PRVI DEO

“Na prelazu između sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka beogradskom muzičkom scenom vladalo je poprilično mrtvilo. Grupe i solisti kao što su: Generacija 5, YU-grupa, Suncokret, Srđan Marjanović, Hajduk Stanko i Jataci, bili su vedete tadašnjeg vremena.

Istina je da su pokušavali da izgledaju drugačije od modela koji je nametalo tadašnje socijalističko uređenje, ali u onome što su oni tada nazivali rokenrolom nije bilo ni naznake bunta. Tekstovi pesama bili su posvećeni ovcama, livadama, plavim očima, silascima u dragstor po cigarete itd. Tu i tamo poneki santimetar kose preko uha ili brada od petnaestak dana – u tome se sastojao čitav doprinos popularizaciji nove socijalne kulture.

Hrabri buntovnici iz šezdesetih, Siluete, Elipse, Crni Biseri, nisu imali dostojne naslednike u etabliranoj “deci cveća” iz dobrostojećih porodica.

Tu naravno izostavljam POP-Mašinu koja je zaista odudarala i izgledom i stavovima. Robert Nemeček je živeo u mojoj zgradi i ja sam ga kao pionir u kratkim pantalonama posmatrao kao svetsko čudo. Vežbali su u podrumu zgrade i stvarali nesnosnu buku koja mi je bila interesantnija od tada sveprisutnih melodičnih koračnica.

Bez čizmi nisi mogao biti panker. Još ako si imao “martinke”…

U to vreme, lagano je od uha do uha, sistemom pokvarenih telefona, počela da kruži priča da se na obe beogradske radio stanice pušta neka nova, neuobičajena vrsta muzike.

Mi malo drugačiji tada smo slušali Deep Purple, Rolling Stones i neizbežne The Beatles. Ja lično slušao sam samo početne rifove pesama i eventualno prvu strofu i žurno sam prebacivao iglu gramofona na sledeću pesmu u trenutku kada su nailazile neizbežne solo deonice. Bile su mi dosadne. U to vreme, matorci su nas, pored obavezne škole, upisivali i na časove muzike. Od potencijalnih pijanista, harmonikaša, klarinetista, ubrzo smo se, pojavom prvih gitara u Robnoj kući Beograd, preorijentisali na taj instrument. “Crni leptir” je odjekivao po kraju.

Nikola Karaklajić je u svojoj emisiji “Veče uz radio” počeo da pušta pank. Nedugo za njim i Sloba Konjović na Studiju B. Zbog Vibracija i Parade Albuma zakucavali smo se pred radio-aparatom, uradivši pre toga sve domaće zadatke, da nam slučajno ne bi bilo uskraćeno slušanje tih emisija utorkom i četvrtkom.

Čarli i Dule Nedeljković (desno)

Džuboks je, uz Politikin Zabavnik, bio novina koja se redovno kupovala i čuvala (po broju, kao u biblioteci). S velikom pažnjom čitali su se izveštaji iz Londona Saše Stojanovića aka Punkertona. Imena poput Sex Pistolsa, Buzzcoksa, The Clash, polako su postala deo nezaobilazni deo naših interesovanja. Počeli smo, najpre pojedinačno a potom i masovno, da poručujemo ploče iz inostranstva, koje su nam donosili matorci sa službenih putovanja. Sloba je imao svoje kanale za snabdevanje pločama a i svako ko je dobio nešto novo, “od preko”, odnosio mu je na slušanje. Prva pank ploča koju sam dobio naravno je “Never Mind the Bollocks”. Doneo mi ju je otac iz Londona.

Prve ploče koje sam kupio u Beogradu u Jugotonovoj prodavnici bile su “No More Heroes” od The Stranglers i album Vibratorsa. Za Stranglerse se čekalo u redu, a kupce su u radnju puštali jednog po jednog.

Tih godina u Beogradu je otvoren prvi pravi kafić. “Zlatni papagaj”. Tu su visili šminkeri sa svojim italijankama i “lacosta” majicama. Oni su slušali disko-muziku i ložili se na Travoltu iz filma “Groznica subotnje večeri”. Bilo je važno videti i biti viđen, kao uostalom i danas.

Tu, u blizini, na platou Filozofskog fakulteta, skupljala se “intelektualna elita” čupavaca koji su nosevima parali nebo. Imali su i svoju diskoteku u kojoj su mogli, u terminu od sedam do jedanaest, da mašu kosama uz njima drage hitove iz šezdesetih i sedamdesetih godina.

Kafane su po gradu tih godina radile do deset, kada su se zajedno kućama razilazili šabani iz “Romoteke” s Kališa, ekipica iz Papagaja i čupavci iz podruma Efa.

NAPOKON – DRUGI DEO 

Tu negde, tih dana, u gradu se stidljivo pojavila i prva ekipa pankera, koja se u početku skrivala po parkovima i podzemnim prolazima. Prva poznata mesta okupljanja beogradskih pankera bila su: Dragstor u Nušićevoj, Sava Kranj, podzemni prolaz na Terazijama. Nešto kasnije, parkić kod hotela Moskva, zatim park kod Četnika.

Pank muzika je puštana u petnaestominutnim blokovima na matineu u Cepelinu i ponekada na Efu. Tada bi neki čudni klinci odskakali pogo među sablažnjenim diskofilima i šabanima pa bi, pokupivši svoje ploče, brzo nestajali u mraku beogradskih ulica.

Po ondašnjim pravilima i kriterijumima, pankeri su izgledali šokantno. A i trudili su se da se gotovo uvek tako ponašaju, shodno datim okolnostima. Po jaknama su počele da se kače zihernadle. I bedževi, koji su početku su imali oblik i veličinu “šerpe” ali su vremenom počeli da poprimaju normalnu veličinu. Pojedinci su se farbali u zeleno i roze mada je preovladavalo prženje kose hidrogenom.

Zahvaljujući nekom entuzijasti u najpoznatijem britanskom katalogu za naručivanje bedževa, pojavili su se bedževi s natpisima “ПАНК“ i “SLOBA KONJOVIĆ JE PEDER”.

Od preko su polako stizale i kožne jakne, a splitska “Jugoplastika” je, prepoznavši momenat, na tržište plasirala plastične tzv. rokerke. Ko to nikada nije obukao, taj ne zna šta je muka. Pečati po telu od znoja bili su sasvim uobičajena propratna pojava nošenja te jakne. “Borovo” je proizvodilo nešto nalik “martinkama”, vrlo sumnjivog kvaliteta, tako da mnogi od “prvoboraca” panka i danas imaju problem s kičmom, zbog danonoćnog nošenja istih.

Želja za bilo kakvom dobrom zajebancijom i negiranje svakog autoriteta krasili su novu gradsku ekipu. Najveći problem tada je, ipak, bio status pankera koji su u to vreme bili mahom, od strane roditelja, izdržavani srednjoškolci. Trebalo je slediti svoje istomišljenike sa zapada, pobeći od kuće i započeti revoluciju. Najduhovitije priče iz tog vremena potiču upravo iz sukoba s matorcima. Mlađa s Julinog Brda je, revoltiran zato što mu roditelji ne dozvoljavaju da farba kosu i teraju ga da uči, izgovorio antologijsku rečenicu: “Joj, samo da završim fakultet, kakav ću onda klošar da budem!”

Ozren, jedan od najpoznatijih pankera Beograda na ulazu u SKC

Polako ali sigurno, pankeri su počeli da privlače pažnju sredine, roditelja, škole, dušebrižnih sociologa koji su se trudili da društvu objasne šta se to dešava. Zatim, novinara ali i raznoraznih siledžija i šabana koji su na veliku sreću kosijanera zauvek digli ruke od njih i ustremili svom snagom na novu, živopisniju supkulturnu grupaciju.

Pankeri su se u početku “nadobijali” batina ali ekipa se ubrzo proširila i postala mnogo bolje organizovana. Jedan od najvećih i najžešćih okršaja pankeri su imali s tadašnjim pitomcima Vojne gimnazije. Postoje raznorazne priče o tim sukobima. Istina je da su jedno veče pitomci uleteli u parkić kod “Moskve” i naterali nekolicinu prisutnih da se uhvate u kozaračko kolo i otpevaju na sav glas čuveni partizanski hit. Predugo je trajala blagonaklonost policije ka sve agresivnijim atacima gimnazijalaca tako da su se sukobi proširili, sve dok jedan po jedan pitomac nije odlazio put kasarne “najeden batinama”.

Posle izvesnog vremena, kad su se strasti s čuvarima “socijalističkog morala” malo smirile, pankeri su se preselili u parkić kod hotela Palas (zbog spomenika vojvodi Vuku nazvan “kod četnika”), i jednom prilikom priredili spektakularnu tuču koja je započela gađanjem flašama, sa šminkerima ispred “Zlatnog Papagaja”. O toj tuči posle su se ispredali razni mitovi ali je istina da se posle višednevne hajke na pankere sve to primirilo. Jedina prava žrtva bio je Darko Pacov, tada pevač grupe Humani Genocid, koga je neko u gužvi ubo nožem u butinu.

Sukobljavali su se pankeri i s domcima s Dorćola od kojih je većina bila iz Novog Pazara. I oni su se našli pozvanim da brane socijalističko uređenje! Najagresivniji I najgori među njima bio je izvesni Pinki koji nije prezao od toga da potegne nož na slabije od sebe. Završio je izlomljen na platou kod Filozofskog Fakulteta u trenutku kada je mislio da je “ovladao” prostorom. Posle toga su usledile silne policijske racije i potere ali niko nikada nije otkrio ko je te večeri učestvovao u tuči posle koje su pankeri ostavljeni na miru, barem za neko vreme.

“Ajde da ih bijemo”, siledžijska filozofija, potpirivana medijima i celokupnom javnošću, koja je opravdavala agresiju prema grupi koja je “podrivala sistem”, sistematično je dobijala na zamahu. Pankeri su, naravno, terali po svome.

NAPOKON – TREĆI DEO 

Po Beogradu su masovno počeli da se osnivaju bendovi. Prvu pravu priliku da uživo prisustvuje koncertu pank muzike “društvo” je imalo na pank-maskenbalu u hali “Pinki”. Naziv manifestacije sam po sebi govori kakav su odnos nadležni imali prema panku.

Dva događaja obeležila su taj “maskenbal”. Prvi je fotografija Đoleta Rahaje koji se na koncertu pojavio maskiran u Čarlija Čaplina, u listu “Radio TV revija”. Ispod slike je stajao komentar: “Momak očigledno imitira Hitlera”, kojim je, u duhu tadašnje tradicije da pravi socijalistički novinari uvek moraju biti na oprezu, otpočet pravi krstaški rat protiv pankera. Uz konstantnu zamerku da su bezrazložno ružni, prljavi i zli, novinari su počeli da ih prozivaju da su nacisti. A oni su većinom bili anarhisti ili ultra-levičari.

Drugi je čuveni Canetov “performans” pri kom je lakom za kosu prskao prve redove publike urlajući: “Uaaa, sprej protiv džibera. Uaaa, pips za seljaci!” Epilog je poznat.

Cane je završio u bolnici s polomljenom vilicom.

Polako skupljajući utiske i informacije sa svih strana, klinci su po Beogradu počeli da osnivaju svoje grupe. U početku je svako dobijao ulogu u bendu po sistemu: “Ja sam basista, ti si bubnjar, ti si gitarista, a on će da peva”, pa su se tek onda nabavljali instrumenti. Prve bubnjeve u ekipi nabavio je Delimir koji je zajedno sa starijim bratom Marketom oformio grupu Krvna Zrnca. Vežbali su u podrumu zgrade u Kosovskoj 3. Ubrzo zatim je i Žika s gitare prešao na bubanj i kod njega je na gajbi vežbala Radnička Kontrola.

Među prvim pank grupama u Beogradu bile su: Urbana Gerila, Defektno Efektni, Pasta ZZ, Humani Genocid. Pored gore pomenutih, ove grupe su u to vreme predstavljale vrlo jaku bazu za dalja dešavanja u muzici tog vremena. Vredi pomenuti i neizbežnu atrakciju – Radost Evrope, čiji član grupe nije bio samo onaj ko nije hteo, Uran 235, Front i jedan od najboljih bendova tog vremena – Solunski Front.

Radost Evrope – bend u kom je svirao svako ko je hteo

Sviralo se tada po nekoliko puta nedeljno u Dadovu, petkom u Pinkiju, u novobeogradskom klubu 22, pa i u Studentskom kulturnom centru.

Fenomen tog doba bili su klasični upadi grupa na tuđe koncerte. Pre koncerta Poslednje Igre Leptira u SKC-u izređala se celokupna prva postava beogradskih punk bendova. Nikome nije bilo jasno kako onoliko ljudi može da stane u salu, tada još uvek s glomaznim sedištima, i da se još pri tom razdragano pljuju i gađaju stoliocama.

Od stranih koncerata koji su se tih godina desili treba pomenuti koncert grupe Ruts i nastup Lene Lovič, zbog čijeg su se koncerta desila prva masovna bežanja sa časova.

Što se domaćih grupa tiče, istorijski koncert bio je onaj u kome su, u Domu omladine, nastupili novosadski bendovi: Tri Crna Lista, Gomila Govana i jedini tadašnji pank bend, ljubimci medija, Pekinška Patka.

Posle objavljivanja Paket Aranžmana i poprilično nezapažene Artističke Radne Akcije, mediji su zdušno stali iza dobrih momaka (s Paket aranžmana) koje su po uzoru na zapad preimenovali u nosioce Novog Talasa. Pank rok im je bio isuviše rizičan, jer su mogli da uđu u konflikt s raznoraznim političkim komesarima koji su, u ime stabilnosti I suverenosti tadašnje države, budno motrili na svaki potez pankera.

Imperativnom uzviku “Pank je mrtav” slepo su verovali svi, osim pojedinih novinara koji su pank hrabro branili. Posle izvesnog vremena i oni su digli ruke i preorijentisali se na stranu scenu o kojoj su mogli bezbrižno da pišu.

Pankeri u Beogradu bili su prva grupacija koja je pomešala različite klasne slojeve u tadašnjem navodno besklasnom društvu. Bilo ih je iz svih krajeva grada. Kćerke i sinovi buržuja s Dedinja, radnika iz Zemuna, srednje društvene klase iz centra, oficira s Novog Beograda, malih privrednika iz Mirijeva.

TV Moroni – bend proslavljenog reditelja Srđana Dragojevića

U silnim legitimisanjima od strane policajaca uvek je bilo sumnje odakle se stvorila ta čudna skupina sa svih strana grada. I zašto se baš oni druže između sebe?

U to vreme se izlazilo u kraj oko zgrade a eventualno petkom i subotom u grad. Zato smo mi deca iz centra na sasvim obično pitanje: “Gde ćeš?” uvek izgovarali čudesan odgovor: “Do grada.”

Potpuno su mi nejasne granice “grada” ali verovatno je to bila teritorija na kojoj bi se pojedina ekipa tada nalazila.

Šminkerima je grad bio “Zlatni Papagaj”, hipicima ulice oko Filozofskog fakulteta, šabanima Knez Mihajlova, diskoteka na Kališu i kasnije splavovi, pankerima parkovi i SKC.

Pankeri su polako ali sigurno zauzimali teritoriju SKC-a i parka ispod, gde su uglavnom uz pivo, vino ili sokove, pre toga brutalno odatle rasteravši homoseksualce, vreme uglavnom provodili pričajući o muzici, omiljenim pank grupama, njihovim tekstovima, dešavanjima u Londonu. Igrale su se asocijacije, palamudilo o ideologiji, o anarhizmu, “pravom komunizmu”. Neretko bi na bilo kojoj slobodnoj travnatoj površini zaigrali fudbal ili ragbi. Pankeri su većinom bili (ili su barem tako mislili) anarhisti ili ultra-levičari.

Kukaste krsteve je po gradu crtao samo Zlatko zvani Sid, budala koja je brzo isčezla iz naših života. Najveća frka napravljena je kad je neko na zidu zgrade Jugoexporta na Terazijama napisao grafit: “Komunizam=fašizam”, a ništa drugačije reakcije nije izazvao ni grafit: “D. Mihailović” koji je Ciga napisao na Dorćolu.

Inspektor Milan Blanuša, zadužen za maloletničku delikvenciju, privodio je sve po redu kojim su zavedeni u čuvenoj fascikli na kojoj je pisalo “PANK” sa slovom “A” u krugu, i u kojoj je čuvao sve podatke o bilo kome ko je u kući imao makar “Never Mind The Bollocks”.

Od svih tih “istorijskih” privođenja jedino je stradao Rista Bugarin, koga su uhvatili dok je po zidu fabričkog kruga ispisivao: “Dole crvena buržoazija” i nakačili mu sve grafite i svastike ispisane po gradu, oteravši ga u zatvor na tri meseca.

Sasvim uobičajeni bili su informativni razgovori kod političkih komesara koji nisu imali pojma o Trockom, utopiji, psihologiji, filozofiji o kojoj su pričali “odrpanci i problematična lica” preko puta njih. Pankeri su bili problem i “tačka”.

Poslednja velika, masovna, pank fešta bio je koncert “Za Salvador” u prepunoj Hali Pionir.

Sudbina novotalasnih bendova s Paket Aranžmana manje-više je poznata.

Kada je reč o ostalim članovima tadašnjih pank bendova, Cane je u Partibrejkersima, Vlajsa je dobio Nin-ovu nagradu, Srđan Dragojević je snimio nekoliko filmova, Uroš Đurić je priznati slikar. Đile Marković takođe. Loka je medijski tajkun.  Rosa novinar, nosilac ordena viteza Engleske, Beške zubar i pisac, Đole Rahaja- reditelj (Sunđer Bob), Žika je najpopularniji glumac sada već srednje generacije. Čak sam i ja objavio evo već sedam romana. Ostali su završili kao novinari, stolari, istoričari, radio-zvezde, snimatelji, organizatori na televizijama, a bogami i političari.

Godine koje su došle pokazale su koliko su tadašnji klinci imali svesti i spoznaje o tome šta će se desiti s ovom zemljom i svetom uopšte. Danas možemo samo da lamentiramo nad činjenicom da su najgori od nas u poziciji da nam kroje i određuju sudbinu.