ČAJ OD KANTARIONA

PIŠE: Bojan BRUKNER 

„Ako mi dozvolite“, upitao je mladi Lav čim su ostali sami. „Šta je tajna vaše ljubavi?“

Gospodin Golub promeškoljio se u svojoj fotelji smeštajući se u nju za nijansu još udobnije.

„Smejaćete se“, odgovorio je napokon.

„Nipošto“, uveravao ga je mladić. „Zaista želim da znam. Sretao sam mnoge parove različite sreće, ali malo njih ima to što vi imate.“

Golubije oči pratile su svaki pokret ljubopitljivog mladića.

„I dalje mislim da ćete mi se smejati“, rekao je sumnjičavo.

Mladi Lav je frknuo.

„Pa čak i da je tako“, priznao je. „Većina ljubavnih priča me samo deprimira. Voleo bih da me, za promenu, neka jednom i nasmeje.“

„Nije u pitanju velika mudrost“, rekao je Golub i pokupio mrvu sa stola, “Ako je to ono što očekujete.“

„Ne trebaju mi velike mudrosti“, rekao je mladić i seo na samu ivicu stolice. „Treba mi iskren odgovor od nekoga ko je u ljubavi uspeo.“

Gospodin Golub zagledao se u lice mladića, više razmišljajući o sebi, nego o njemu. Osećao se kao priznat i poznat mađioničar koji šegrtu najzad treba da otkrije svoj najbolji trik. Pomalo setan što će morati da razbije dugo stvaranu iluziju; pomalo srećan što će najzad moći nekom da pokaže svoju dugo skrivanu veštinu. Sve u svemu, zaključio je gospodin Golub, osećaj nije bio tako loš. Blagim pokretom, doušnički, pozvao je svog mladog gosta da mu se malo primakne.

„Dakle…“, rekao je ispod glasa, „Pomenuo sam vam da je stvar jednostavna, ali to nikako ne umanjuje njen značaj. Kada smo Andrea i ja krenuli da živimo zajedno, dogovorili smo se jednu, po meni, veoma važnu stvar. A to je da na počinak uvek idemo zajedno. Uvek. Bez izuzetka. Ako nisam bio umoran, ona je čekala da mi se prispava; i obratno. Kad sam ostajao duže na poslu, ona me je čekala budna; i obratno. Kada sam bio bolestan, ona je ostajala po ceo dan u krevetu sa mnom; i obratno. Šta god da se dešavalo tokom dana, a verujte mi, bilo je svakavih dana u našem životu, na spavanje bismo otišli zajedno i zajedno spavali do jutra.“

Golub je zastao da popravi svoj čuperak.

Mladi Lav se obliznuo.

„Znate“, nastavio je gospodin Golub. „Ja verujem da noću u ljudima znaju da se probude razne stvari i da je tada bolje ne biti budan. Ako čovek ipak i ostane budan, ne sme ostati sam. Mislim da je to opasno, po mnogo šta, ali naročito po ljubav. Jer ljubav kada umire, čini to noću, u samoći. Spavati pored budnog partnera, znači ostaviti ga na nemilost tim mračnim silama – i to iz vrlo sebičnih pobuda. Da bi otišli u svet samo nama znan da činimo stvari samo nama znane. Zašto onda ne bi i sami bili ostavljeni već sledećeg jutra? Zašto uopšte očekujemo da se probudimo pored nekog koga smo prošle noći tako hladnokrvno ostavili na cedilu? Shvatate li… Tajna je uvek zaspati zajedno.“

Andrea je ušetala u salon noseći poslužavnik sa čajem. Gospodin Golub, osmotrivši je perifernim vidom, otkopčao je dugme na svom prsluku, spreman da odleprša.

„I to vam je to, mladi prijatelju. A sada me izvinite. Neću dugo“, rekao je gegajući se iz salona.

Mladi Lav prihvatio je šoljicu čaja od Andree i neko vreme zamišljeno posmatrao paru koja se kovitlala iznad žutog napitka.

„Imate divnog muža“, rekao je najzad.

„Imam i insomniju“, odgovorila je.

„Oprostite?“

„Još od fakulteta. Posledica noćnih spremanja ispita, pretpostavljam. Ispiti su prošli, ali anksioznost je, iz nekog razloga, ostala. Noću jedva sastavim četiri sata sna. Šećera?“

„Ne… Hvala.“

Andrea je šećerila čaj svog supruga.

„Ako se ne varam, želeli ste da saznate šta je tajna ljubavi“, upitala je mladića, blago ga pogledavši. „Plašim se da to svako mora da otkrije sam. Ali ukoliko ikada u tome uspete, moj vam je savet da tu tajnu sačuvate.“ Promešala je tečnost i nečujno vratila kašičicu na tacnu. „Nekad čak i od onog koga volite.“

Gospodin Golub vratio se u salon, osvežen i raspoložen. Zadovoljno je srknuo svoj čaj. Bio je zaslađen baš onako kako je voleo.