CAJA

PIŠE: Zoran GRUJIĆ – GRUJA

Nije Cajo, ćeri moja, nijedna želja gluva, pa da te ne čuje, već ona čeka da vidi, da l` ste jedna drugoj dorasle, da ti štogod, ako je želja jaka, ne naudi.

Tako je Caji govorila baba, sve dok se lane nije upokojila.

Godina 1932, za Milicu Tasić, zvanu Caja, počela je kao i sve ostale.

U samo par reči mogao je ceo njen život da se ispriča, a opet, ništa u tom kazivanju da se ne propusti.

U kući, na samo nekih pedesetak koraka udaljenoj od mehane, dole u podrumu, Caja je drndala vunu i pamuk za jorgane. Vazda u poslu, od jutra do mraka, opkoljena gomilom vune, od poda do tavanice.
I taman kada odmakne sa poslom, kad se podrum gotovo isprazni, brat joj je donosio novu turu. Dok joj brat još nije bio ženjen, ona je stanovala u kući, a kad joj, od španske groznice, u istoj godini umreše i otac i majka, ceo njen život stade da se tumba i okreće na zlo. Brat već sledeće jeseni dovede mladu.

Tad i pregradi podrum. Pola preuredi za stanovanje Caji i babi, a od preostalog dela uredi radionicu i uposli sestru da češlja vunu za Miku jorgandžiju.

Dok joj je baba bila živa, išla je svake nedelje sa njom do crkve, a sad ni do ulice ne izađe. Snajka na nju gleda kao na teret i u nepotrebni trošak je računa, a svom mužu neprestano prigovara. Caja se od nje sklanja kad god je to moguće. Ne prođe dan, a da ne pomisli ko će u svim ovim jorganima što se prave, snove da sniva. A da je toplo i milo, kad dvoje pod jorganom leže, za nju sumnje nema. Onda joj se i suza sa lica otkine.

“Ko će suzu u vuni da nađe?”, pomisli, pa se trgne, boji se da tom svojom suzom nekom nesreću ne nanese, stane tiho da pevuši da, po njoj, urok pesmom otera.

Koliko je samo puta, leti, kroz prozor iz obližnje mehane, slušala svirače. Znala je sve pesme, kao da svako veče u kafani sedi. Sve se njene ispisnice poudavaše, samo Caja ostade. Zalud se brat, što kao kazandžija radi, raspituje okolo, ne bi li joj našao prosca. Miraz nema da joj da. Često je prekoreva što se bar ne očešlja i malo uredi. Kad o sestri nema kad, ili neće da misli, žena mu govori: “Ostaće ona babadevojka, ja ti kažem.” A ovaj iznova počne da odlazi u podrum i Caji štošta prigovara. Najviše, što ne sme prosce ni da dovede, a i da ne pomišlja, da će tako doveka da bude. Preti joj svim i svačim, ali kao da zidu govori. Samo ne spominje da joj drugi posao nađe, da malo u svet izađe, i stalno računa koliko je danas od posla odradila.

Caji žao brata i što mu nevolju stvara. Ne ume da izađe iz tog začaranog kruga, koji je sve manji i svakim danom je sve više steže.

Bila je majska noć kada se Caja probudila, žedna kao nikad u životu. Krete u dvorište do bunara, da zahvati sveže vode. Po mraku nije ni spazila da je još neko te večeri bio žedan, ali da nije ni stigao do bunara, već da leži pokraj njega. Voja geometar, koji je, kao i obično, i te večeri preterao sa pićem, uspešno je preskočio plot i krenuo do đerma, ali je nadomak njega pao.

On je bio crna ovca u uglednoj varoškoj porodici. Cela familija je pokušavala da ga odvrati od pića i da ga oženi. Ni jedno ni drugo im nije polazilo za rukom. Istina, geometar je bio vrstan u svom poslu, po naravi dobričina, koji se, za nevolju, odao piću i po krčmama vazda sedeo.

“Vojo, sine, ako se ne maneš pića, neće na dobro da izađe”, govorio mu je stalno otac, ali zalud.

Caja se saplete o pijanca i umalo ne pade. Začudo, nije se nimalo uplašila. Poznade i o kome se radi. Svetla u kafani su bila ugašena. Ko zna koliko dugo ovaj leži na zemlji, pomisli Caja. Stade da podiže geometra, koji se sav otrambesio i težak joj kao tučak. Na jedvite jade podiže Voju na njegove nesigurne i neposlušne noge.

“Konobar, da platim”, reče preplićući jezikom. Caja se na to nasmeja i prošapta:

“Bože, od kada se nisam nasmejala!”

Do ulice je daleko, pa ona shvati da nema snage da tako pijanog čoveka odvuče čak do tamo. A opet, ne može ni da ga ostavi da leži, ko kuče nasred avlije. Posrćući zajedno sa Vojom, uvede ga kod nje u sobu. Ovaj se strovali na krevet. Caja mu skide cipele i prekri ponjavom. Sad, kada je sve obavila, stade srce jako da joj lupa. Uplaši se tog muškarca u svom krevetu. Poče da smišlja kako da ga ujutru izvede, a da niko ne primeti. Strah je da ne pukne bruka. I brat joj je stalno na pameti. Prvi put da joj je neko muško tako blizu, i to još u krevetu. Sedi na stolici i neprestano gleda u Voju, koji blaženo spava. Miris rakije ispuni sobu. Caji je soba ista, a opet nekako savim drugačija. Svakojake misli joj se vrzmaju po glavi. Oseća osmeh na svom licu crvenom od topline. Htede da upali petrolejku da osvetli “svog” muškarca u njenom krevetu, ali odustade. Bojala se da se on, kojim slučajem, ne probudi. Priznade na kraju samoj sebi, da najviše strepi da ne ode, da ga ne izgubi. Polako ustade sa stolice. Iz mračnog ćoška kao da ču babin glas:

“Nije Cajo, ćeri moja, nijedna želja gluva da te ne čuje, već ona čeka da vidi, da l` ste jedna drugoj dorasle, da ti štogod jaka želja ne naudi.”

“Ćuti, bre, baba”, reče Caja, smejući se i leže u krevet. “Želja jeste jaka, ali ne vidim šta mi može nauditi”. Prvi put u životu oseti muškarca, koji se promeškolji u krevetu i zagrli je. Pred samo svanuće, stade geometar rukama da je premerava. Vidi ona da ga interesuje njena dužina i prečnik, svud bi rukama da pipne i dopre.

Kad je ujutru brat doneo novu turu vune, silno se iznenadi kad ugleda praznu radionicu. U ovo doba, sestra mu je već uveliko bila na poslu. Pođe na druga vrata i proviri u sobu. Kroz prozor sobe, sunčani zraci obasjavali su Cajin krevet. Brat zinu u čudu. Jedna maljava muška noga virila je iz ponjave. Brzo zatvori vrata i poče da se preslišava da li je dobro video. Zatim iznova, polako da ne zaškripe vrata, pogleda ka postelji. Nije se prevario, zaista tamo leži neki muškarac, a vide i Caju kako leži kraj njega. Isprva htede da uleti unutra onako besan, ali se predomisli. Sjuri se do ulice, pa sve trčeći, odjuri ka centru grada. Vratio se brzo. Za njim su trčkarali, ne mogavši da ga sustignu, žandar, dva svedoka pokupljena na ulici i Vojin otac, koji je preko pidžame obukao kućni ogrtač, toliko je eto imao vremena.
Cajin brat je usput galamio kako je udareno na devojačku čast njegove sestre i da, ako neko počne da vrda po pitanju te stvari, ima krv da padne. Vidi u tome što se dogodi zgodnu priliku, da najzad uda sestru. Upali su u sobu, sva četvorica, kao razbojnici. Caja se sakrila ispod ponjave.

Voja je jedva gledao na oči od mamurluka, koji ga je spopao. Polako je počeo da shvata o čemu se radi.

“Lepo sam ti govorio da neće na dobro da izađe”, reče Vojin otac, gledajući sina strogim pogledom. Cajin brat je neprestano vikao i pretio, a pridruži mu se i žena i tek onda nastade još veći cirkus. I Vojin otac bi da konačno oženi sina.

“Daj šta daš”, mislio je, i sve vreme podilazio i odobravao sve što Cajin brat govori, a posebno ono što se ticalo ženidbe i udaje.

Voja geometar, opkoljen i sabijen u ćošak, nemajući kud, pristade da oženi Caju. Sad je došlo na red ono čega se brat najviše pribojavao, pa čak malo i poblede kad ču Voju kako pita:

“Dobro, mogu li sad bar da vidim sa kim se ja to ženim?” Podigao je ponjavu. Ukazalo mu se Cajino, i pored sve muke, osmehnuto lice. Voja je uzvratio osmehom, a onda su budući mlada i mladoženja počeli tako da se smeju, da je to milina bilo čuti. Toliko da su svedoci i ostala bratija, kao po komandi, zaglavili na vrata, da ne smetaju.

Na veridbi se svi iznenadiše kada su ugledali sasvim neku drugu, lepu Caju. U novoj haljini, sa frizurom po najnovijoj modi, blistala je od sreće. Osmeh joj nije silazio sa lica.

U miraz, Caja je donela, a šta drugo nego jedan veliki bračni jorgan. Lično je poslednji put četkala tu turu vune, da bude sigurna da u njoj nije neka suza ostala. Caja je Voji izrodila troje dece.

Njegovo zadnje pijanstvo i beše one noći kraj bunara. U varoši se govorilo da je Voju geometra, Caja valjano omeđila i u prave mere postavila.

(IZ ZBIRKE PRIČA “KLAVIRŠTIMER”, uz saglasnost autora)