ČAROLIJA NA KRAJU BEOGRADA

 

Koliko ste puta čuli priču od ljudi koji žive u unutrašnjosti kako se u njihovoj “maloj varoši ništa ne dešava” i kako ste “pravi srećnici što živite tu” gde živite. Kao po pravilu, u tim mestima nema nikakvih događaja, koncerti, predstave, izložbe i promocije zaobilaze varoši u širokom luku…

Često takve priče nisu utemeljene: Dovoljno je samo pomeriti se iz svoja četiri zida i pronaći događaje i kvalitetne sadržaje u svom mestu. E, ovo je priča o jednoj takvoj varoši.

Zamislite da živite u opštini u kojoj se gaji razno voće, ponajviše jabuka, šljiva i breskva,  ali zato postoji i fantastičan sajam hrane i vina Dionis?

Zamislite da živite u opštini koja nema svoj pravi bioskop, ali filmske premijere kreću iz tamošnje sale, pa tek onda idu u Beograd, zamislite da ta i takva opština ima filmski festival i festival posvećen najmlađima? Ili da živite u mestu koje nema svoje pozorište, ali ima ozbiljan pozorišni festival?

Zamislite da živite u gradu koji nema svoju koncertnu dvoranu, ali u njemu veoma često gostuju trenutno najvažniji bendovi iz Srbije?

Ili da svoje vreme provodite tamo gde nema prave galerije, ali zato barem dva puta godišnje imate izložbu o kakvoj Beograđani sanjaju?

Zamislite samo da ste u poslednjih pet godina bili u prilici da uživate u platnima Nadežde Petrović, Milene Pavlović Barili, Save Šumanovića, Petra Lubarde, Uroša Predića, Milića od Mačve, ali i Pabla Pikasa, Endija Vorhola…

E, takvu privilegiju imaju žitelji Mladenovca.

Branko Miloradović, čovek o kom smo pisali povodom njegove nove knjige za decu, čiji kompletan prihod od prodaje prvog tiraža ide u humanitarne svrhe je čovek koji je sve to postigao sa svojim timom saradnika.

I koliko god u ovo i ovakvo vreme pričali kako je “lako njemu” jer je pripadnik vladajuće stranke, hoću da na ovom mestu odmah zaustavim sve te i takve priče: U Srbiji ima više od 150 ustanova kulture u raznim opštinama koje su bliže ili dalje od Beograda, Novog Sada, Kragujevca ili Niša. I svaka od tih ustanova ima šansu da radi.

Većina tih ustanova radi loše, a direktori u njima (da, listom birani po podobnosti) izabrali su da primaju svoju platu i ne mešaju se u svoj posao. Ovaj to radi drugačije. I sa te strane mu niko ne može prigovoriti: Dovoljno je samo napomenuti da će jednog dana, kada ode iz te ustanove, drugima ostaviti u “amanet” potpuno obnovljeni Centar, sa najmodernijom opremom za bioskopske projekcije, renoviranim prostorijama, osposobljenom scenom… Ali i zadatke: održati tri festivala (filmski Valter Fest, pozorišni Teatar u jednom dejstvu, i na kraju Kidsfest) dovoditi i dalje izložbe (pogledajte još jednom spisak umetnika čije su slike bile postavljene u galeriji Centra), držati redovan bioskopsko-pozorišni repertoar…

Da li neke stvari nedostaju?

Svako može da pronađe šta bi “još moglo da se uradi”. Na primer hor. Ili amatersko pozorište. Ali, tako nešto treba da napravi neko drugi – a Centar za kulturu i turizam treba da podrži. Na kraju – budimo realni: teško da bi većina menadžera u kulturi i polovinu opisanog uspela da uradi…

Dakle, ljudi – umesto kritika – da svi pomalo zavrnemo rukave? Samo da vam kažem – u Mladenovcu će u aprilu žitelji ove prigradske beogradske opštine uživati u slikama legendarnog Miće Popovića. Kao što rekoh: da svi pomalo zavrnemo rukave.