CILE

PIŠE: Vesna PANTIĆ

Hoću da napišem priču. Ljubavnu. O Ciletu. Možda je prikladnije da napišem pesmu o ljubavi, ali bojim se, bilo bi patetično. Patetična ljubavna pesma? Cile ne zaslužuje patetičnu ljubavnu pesmu. Niti storija o ovoj ljubavi sme biti patetična.

Ovo je bila ljubav na prvi pogled… Do poslednjeg pogleda, onog kojim me je pre dve nedelje ispratio sa praga svoje kuće, ležeći na desnom boku, pogledom punim nežnosti, jer samo me takvim uvek i gledao. Onim krupnim, bistrim, kestenjastim očima.

Cile ne zaslužuje običnu ljubavu priču. Jer, Cile nije običan momak iz komšiluka. Cile je nemački ovčar, u narodu poznatiji imenom vučjak…

Sad… Cile spava.

Već sedam dana Cile spava. A meni je teško da se pomirim sa tim da mi nikad više neće potrčati u susret. Da me neće onjušiti, da mi neće olizati lice, kosu i ruke, i onda veselo potrčati ispred mene, od kapije ka kući, pozivajući me na igru.

Meni je i dalje teško da se pomirim sa činjenicom da se Cile naglo, odjednom, ničim (znano) izazvano, razboleo. Da je ”dobio” paraparezu, od koje je dve nedelje bio polupokretan, bez oslonca na zadnje noge. Tužno je bilo gledati velikog, pametnog, voljenog psa kako ”hoda” samo prednjim šapama, vukući nepokretnu zadnju polovinu tela. Tužno je bilo gledati velikog, pametnog, voljenog psa kako se sklanja i sakriva, kao da se stidi svoje bolesti.

I tužno mi je sad, kad Cile spava…

A prošle zime, moja je Luna, moja vučjakinja, posle šetnje po snegu i jurnjave za loptom do iznemoglosti, umesto kući, otrčala iz parkića negde niz ulicu. Dozivala sam je, ali kao da me nije čula.Izgubila sam je iz vida, a onda se uplašila da sam je izgubila zauvek. Tražila sam je po okolnim ulicama, zavirivala u tuđa dvorišta… ništa. A, onda mi je sinulo! I, bila sam u pravu. Moja Luna se zaljubila i pobegla kod momka. Kod našeg drugara Cileta. Došla sam i ja do dobro poznate kapije, viknula ”Luna” i ona je dotrčala, veselo mašući repom i lajući razdragano, kao da me pita ”Pa, gde si ti do sad? Kasniš na igranje!”. Iza nje je stajao dragi momak Cile. Kuća je bila u mraku, bilo mi je jasno da domaćini nisu tu. Ostalo mi je još samo da razrešim misteriju – kako je gospođica ušla u dvorište kroz zaključanu kapiju, u dvorište sa dovoljno visokom ogradom da pas ne može da je preskoči? I onda sam videla brda snega, sa obe strane ograde, i ukapirala. Devojka je, dakle, preko snega i kapije i ograde, ušla u dvorište.

To je ta ljubav…

To je ta ljubav koja je zaslužila ovu priču, a ne patetičnu ljubavnu pesmu… To je ta ljubav, koja zauvek ostaje u svim onim satima provedenim u šetnjama, maženju, njuškanju… u trku niz ulicu, u radosti kad se pomene reč ”šetnja” ili vidi povodac…

To je ta ljubav, koja zauvek ostaje u svim onim iskopanim mladicama prolećnog baštenskog cveća, u svim sakrivenim papučama, u svim vožnjama na prednjem sedištu kola…

To je ta ljubav, koja zauvek ostaje u svim onim ”daj mi šapu” i ”grli me”, u onom ”prijavljivanju” šapama po vratima kuće u 22, 30 koje znači ”Vreme mi je da spavam, puštajte me unutra”… To je ta ljubav, zbog koje ću se zauvek sećati Cileta…

A Cile spava…