ČISTAČ CIPELA

PIŠE: Mila MARČETA

„Zovem se Jova. Ja sam čistač cipela. Zanat, zajedno sa drvenom kutijom za četke, nasledio sam od oca, a on od svoga oca i tako redom, u nedogled, dokle god seže porodično pamćenje. Nemam radnju, ali imam svoje mesto, na ćošku gde se susreću dva bulevara. Tu sam svaki dan, po svakom vremenu.

Bilo je puno nas, čistača cipela u gradu. Čak smo i svoj esnafski savez imali. Sad sam ostao samo ja. Ne znam zašto nema drugih. Jeste, promenila se moda, drugačije su cipele, ali blato i prašina su isti. Valjda ljudima više ne smeta prljavština, navikli se.“, razmišljao je i po malo mrmljao sebi u bradu dok je nameštao stoličicu na kojoj sedi nadajući se mušterijama.

„Čuo sam da u Kairu u svakom dobrom hotelu imaju čistača cipela. Kažu, njegova kutija i mesingano postolje za cipele koje čisti, su odmah pored izlaza da ne bi gosti prašnjavih cipela izašli iz hotela, pa da obrukaju i sebe i hotel. Vele, još, da hotelski čistač cipela ima uniformu sa zlatnim dugmetima.“ Nije baš tačno znao da gde je Kairo, ali je uživao zamišljajući sebe u blistavoj uniformi.

„Ma, mora biti taj Kairo mnogo daleko. A i šta će njima Jova čistač cipela, kad imaju svoje. A, možda, sve to i nije istina. Čudna je bila ona žena što mi juče sve to ispriča. Možda je izmislila i taj Kairo i zlatnu dugmad na uniformi,“ odmahnuo je rukom i nastavio da sedi i čeka.

Nije zaboravio tu ženu od juče. A i kako bi mogao. Prišla mu je i pristojno, ali veoma tiho, nazvala „Dobar dan“ i sela da joj očisti cipele. Primetio je da su to, nekada, morale biti jako skupe cipele. Sada su bile razgažene, ali forma je još uvek bila očuvana, kao i koža lica cipela. „Vrlo kvalitetna koža“, pomislio je. Žena je, očigledno, jako vodila računa o svojim cipelama, jer je kožni đon bio pendžetiran, a flekice na niskoj štikli vrlo malo pohabane. Ali je zato boja bila neprepoznatljiva od sloja prašine koja se zalepila za kožu i uvukla u svaku rupicu kroz koju su bile provučene pertle.

„Auh, koliko prašine. Gde ste uspeli ovoliko da se uprašnjavite? Kao po pustinji da ste hodali“, prozborio je Jova, malo da započne neki razgovor sa ćutljivom ženom, malo da izbaci iz sebe iskrenu zapanjenost, jer odavno nije video toliko prašnjave cipele.

„Jesam, po pustinji sam hodala“, odgovori žena smireno i nehajno, kao da je šetnja po pustinji nešto potpuno obično i uobičajeno.

Jova je prestao da četka cipele i pogledao u ženu, što je za nju bio poziv da nastavi sa pričom.

„Skupilo se sećanja, previše sećanja. Od ružnih uspomena sam pokušavala da pobegnem, da ih zaturim u zaborav da im se nikada više ne mogu vratiti, da mi nikada više ne mogu zguliti krastu i pustiti krv iz nezarasle rane. Lepim uspomenama sam se vraćala, i vraćala, i vraćala i verovala da ih mogu ponovo živeti. Niti sam ružne izbrisala, niti sam lepe oživela. Samo teret sećanja više nisam mogla da nosim, ni na ramenima ni na duši.“ Govorila je tiho i polako. Moglo bi se pomisliti da je reči koje izgovara uopšte ne dotiču, kao da priča o nekome tamo negde. Godine provedene na ulici naučile su Jovu da čita ljudska lica i da razume nemušti jezik očiju. Gledajući u njeno lice odozdo, sa svoje stoličice, video je da je pomirena sa tugom i da je umorna, od svega.

„Zglobovi su mi popustili, a duša se pretvorila u crnu prašinu, pa sam krenula po svetu da tražim lek.“

„Kakav lek?“ upita Jova i dalje držeći četke u vazduhu.

„Lek koji će učiniti da sve zaboravim. Nema vajde od sećanja. Što je prošlo, prošlo je. Desilo se onako kako je moglo da se desi. Nekada sam sama birala kako će biti, nekada sam sama izazvala svoju nesreću, ali i sreću. A nekada, eh, nekada se nešto samo tako desi. Najteže mi je bilo što su mi se i neki ljudi samo tako desili. Našli se u mom životu nepozvani, uvukli mi se pod kožu pa se razbaškarili kao da je njihova. I onda otišli, samo – tako. Nestali. Ostavili rupu pod kožom, malo lepih sećanja i breme tuge. I kad god sam htela da ranu koju su ostavili zacelim, nagrnula bi lepa sećanja. Ta lepa sećanja su me, onda, najviše bolela. Prolaznost sreće i večnost patnje je moje prokletstvo.“

Poslednju rečenicu je izgovorila toliko tiho da se Jova morao nagnuti i malo pridignuti sa stoličice da bi je čuo. Iz te blizine video je sve njene neisplakane suze kako vire iz uglova očiju. Samo dve kapljice su se iskrale i skotrljale niz obraze pre nego što ih je žena hitrim pokretom dlanova izbrisala. Postidela se tog trenutka slabosti, a Jovi je želja da je uteši postala neprijatna i neprilična. Bio je to samo nemerljivi delić vremena i žena je povratila svoju uzdržanost i prividnu ravnodušnost.

„Bila sam negde u Namibiji gde mi je vrač rekao da je lek u pešačenju. Tri dana i tri noći sam mu pričala sve moje uspomene, sve do jedne. Slušao me je bez reči. Kad bih ja zaplakala, plakao je sa mnom, smejao isto tako.  Kada sam završila, uzdahnuo je teško, zagrlio me i ispratio na put. „Hodaj, kćeri, samo hodaj.“ Rekao mi je. „Gledaj u vrhove svojih cipela, broj korake, osluškuj otkucaje svoga srca, sve učini da se um zabavi i isprazni od misli. Guste su te tvoje uspomene. Nikada ne čuh toliko tuge za jedan život. A ti si još mlada. Moraš napraviti mesta za nova sećanja.“ I tako sam se uputila peške preko Sahare. I evo, dođoh i do kuće. 12 miliona i 492 hiljade koraka sam prešla.“

„I?“

„I ništa nisam zaboravila. Sva moja sećanja se prelivaju iz prepune kutije, razlivaju po mojoj unutrašnjosti i kao gangrena uništavaju tkivo. Ja umirem od uspomena. Lagana i mučna smrt mi dolazi. Čujem je, osećam njen hladni dah u beskonačno dugim noćima. Više ne želim ni da joj pobegnem, naprotiv. Poći ću joj u susret.“

„Uh, grehota cipela“, promrljao je Jova, nastavljajući da četka cipele.

Petnaest minuta kasnije, gospođa M. je otključala vrata i kliznula u predsoblje svoga stana. Okačila je mantil na čiviluk, spustila tašnu na stočić pored ulaznih vrata i nečujno ušla u sobu. Izula je cipele i nekoliko trenutaka proučavala sveže poliranu kestenjastu kožu. Svaku cipelu je stavila u platnenu vrećicu, okrenula ih jednu ka drugoj i tako, zajedno, smestila u kutiju. Poklopila je kutiju i osetila miris imalina. Jedva primetno se setno nasmešila. „Nije grehota, nahodale su se ove cipele. A i ja. Sad ćemo da se odmorimo.“

Legla je u krevet i poslednje što se smestilo među njena sećanja je pogled na kutiju sa čistim cipelama. I onda je zaspala. Zauvek.