DANICA NIKOLIĆ NIKOLIĆ: ISTORIJA NAM SE PONAVLJA ZATO ŠTO POLITIČARI NE MENJAJU SISTEM

RAZGOVARAO: Aleksandar BEĆIĆ
NASLOVNA FOTOGRAFIJA: Aleksandra POPOVIĆ

Danica Nikolić Nikolić je oštra, brzomisleća, pametna žena, koja je odavno veoma poznata pozorišnim, televizijskim i filmskim “igračima”. Iza sebe ima nekoliko važnih nagrada i… premalo intervjua. Poznata je kao neko ko u svojim javnim istupima oštro kritikuje današnju garnituru, ali i kao neko ko uzroke, korene nedaća pronalazi u onima koji su nam “doneli” demokratiju, ili je bolje reći “demokratiju”.

Gde su, zapravo, koreni nedaća u srpskoj kulturi?

Nedaća u srpskoj kulturi je bilo oduvek. Zapravo, nedaća je bilo i u jugoslovenskoj kulturi. Da ne idemo mnogo unazad, pa da se bavimo, recimo, Đurom Jakšićem koji je bio više gladan nego sit, što ga je koštalo zdravlja i života (jer, tuberkuloza je bolest siromašnih).

Mogli bismo da se osvrnemo na onaj kvazi zlatni period kojeg se mnogi sećaju sa setom i nostalgijom (iako se zapravo sećaju svoje mladosti, a period je bio sivilo, krakateristično za ovo podneblje): Recimo, kultni film, iz koga replike napamet bezmalo zna četiri miliona ljudi, “Majstori, majstori” Gorana Markovića, snimljen je sa 0 dinara (i slovima: NULA).

Koreni nedaća srpske kulture počivaju na tome što smo mi narod koji, za početak nema kulturu sećanja, te tako jedan Slobodan Šijan decenijama nije dobio belog dinara ni na jednom konkursu FCS-a. Paradoksalno, dobio je novac 2016, pod ovom političkom garniturom (minoran, da se razumemo, zapravo dobio je najmanje od svih reditelja koji su konkurisali).

Zar to nije paradoksalno?

Život u Srbiji je, uopšte, sav u paradoksu, tako da je, recimo, u 2019-oj snimano 29 televizijskih serija. Nikada se toliko nije snimalo. A budžet za kulturu je bio 0.74%. Za vreme demokrata imali smo takođe raskošne budžete 0.62% i slično, ali, eto, nije se snimalo toliko. Ako me pitaš za objašnjenje – nemam ga.

Postoje li u Srbiji podobni i nepodobni autori? I kako objašnjavaš otkazivanja književnih večeri, promocija u bibliotekama i centrima za kulturu onima koji razmišljaju na način koji ne odgovara aktuelnoj vlasti?

A, čuj, uvek ima podobnih i nepodobnih. Cela kulturna scena je polarizovana.

Ima takođe nepodobnih autora koji su konkurisali za nekada prestižnu NIN- ovu nagradu.

U toj ekipi su nepodobni svi koji nisu jugonostalgičari i koji se ne bave  verbalnim povraćanjem po Srbiji. A onda i imaš ove druge, koji pak, glorifikuju sve srpsko, pa makar bilo i nakaradno.

Zapravo, najnepodobniji su oni koje ta ping-pong polarizovana igra ni najmanje ne zanima.  Hoću reći, svaka vlast nosi sobom svoje satelite.

Nažalost, to se dešava usled proste činjenice  što se političke garniture, kao, menjaju, ali sistem ostaje isti. Mi smo žrtve sistemskog oboljenja, jer čak i političari koji su vođeni najplemenitijim ciljevima (ako je tako nešto uopšte moguće) uvek pokleknu i padnu na istom ispitu. Ne menjaju sistem jer je sistem zlatno tele, sa tendencijom evolucije u svetu kravu – muzaru.

Zato nam se istorija uvek ponavlja. Zato se taj točak istorije uvek zaustavi na istom zupcu.

FOTO: Nebojša Babić

Koliko si danas kao autor pogođena podelama koje su se desile u ovom društvu?

Imam previše godina da bih bila pogođena bilo čime. To su dečje bolesti. Ja živim. I živim sada. Prerasla sam žrtvovanja za ideale i želju da menjam svet.

To rade mladi ljudi.

Ja menjam sebe, stalno, u okvirima koje mi moje dostojanstvo i moralni okvir dozvoljavaju.

Nakon pandemije korona virusa kulturni i umetnički poslenici su sa strahom komentarisali odluku Vlade Republike Srbije da se iz rebalansa budžeta jednostavno izbriše ono što nazivamo kulturom. 

Ma… Kako rekoh, budžet za ovu godinu je 0,73%, dakle minorno manji nego prošle godine.

Ja jesam za konstruktivno pljuvanje vlasti, ali ne za pljuvanje koje je bazirano na auto-golovima. Dakle, budžet za kulturu nije 0, već 0,73%. Nije to nikakva novina, odavno živimo sa takvim budžetima: od 2010-te ili 2011- te.

Većinu političkih poteza, inače, doživljavam (vratimo se Goranu Markoviću) kao “Već viđeno”. Nisam Plank, ali sam funkcije, skupove i aritmetiku naučila dovoljno da ne ponavljam razred.

Tvoji mentori na FDU bili su Nebojša Pajkić i Biljana Srbljanović, dva neosporno velika autoriteta u pozorišnom i filmskom svetu Srbije. Da li si se kao autor udaljila od njih?

Nisam sigurna ni da sam im bila približena. Dobro, Pajkiću sam bila bliža, zbog istovetne ljubavi koju gajimo za crnu komediju.

Tvoj crnohumorni politički mjuzikl “Sava Savanović – vampirska simfonija” koji je uvek punio pozorišnu salu u Kikindi – zaslužan je za to što si dobila nagradu Borislav Mihajlović Mihiz. Da li je Srbiji potreban novi (pseudo) politički mjuzikl?

Srbiji je uvek potreban dobar (politički) mjuzikl. I ne samo Srbiji – svetu. “Kosa” i “Kabare” ne zastarevaju…

Da li to znači da se u tvojoj dramaturškoj “kuhinji” sprema nešto novo? 

U mojoj dramaturškoj kuhinji uvek ima novina. To je jedino što je uvek novo kod mene, sve ostalo je isto – godinama.

Ko će, u tom slučaju, biti neki novi “Sava Savanović” koji nam ispija krv? 

Sava Savanović je samo paradigma za pijača krvi. Nama takvih – što u staroj, što u novoj istoriji – ne manjka.

Od tvog prvog (i za sada jedinog objavljenog) romana “Kuća puna pukotina” prošlo je 12 godina. Da li je vreme za novo prozno ostvarenje?

Imam razna prozna ostvarenja po fiokama. Prestalo je da me interesuje da se bavim time. Kada izdaš prozu moraš da je predstavljaš, da komuniciraš sa mnogo ljudi, a mene to ne čini srećnom.

Uvek sam bila u “bekstejdžu” i to sam volela. Da se ne vidim. Sedim u svojoj sobi čardakliji, pišem  i u stvarnom životu opštim sa ljudima samo dozirano. Volim ljude, ali mi sve više prija tišina.

Kao dramaturg okrenula si se radu na nekim od najpopularnijih serija u poslednje vreme na malim ekranima. Koliko je teško raditi mamut-serije sa velikim glumačkim podelama i da li je to zapravo egzistencijalna nužnost?

Ne znam šta da ti kažem. Nikada nisam ušla u nešto što nisam volela da radim.

U poslednja dva meseca odbila sam dve, kako bi ti rekao, “egzistencijalne dužnosti”. Nije mi se dopadao koncept, način rada, ma, nisam verovala u te projekte.

Iako zvuči razmaženo, naprotiv, ja upravo neću raditi nešto samo zbog novca. Umem da budem jako skromna. A, na kraju, radije ću prati stepeništa da prehranim svoje dete, nego što ću siliti i kinjiti sebe da pišem nešto što ne mislim.

One thought on “DANICA NIKOLIĆ NIKOLIĆ: ISTORIJA NAM SE PONAVLJA ZATO ŠTO POLITIČARI NE MENJAJU SISTEM

  1. Ne bih da me pogresno shvatite ali ispada da je pod Milosevicem bio veci budzet za kulturu a njega vec odavno nema.

Comments are closed.