DEVETI ŽIVOT

PIŠE: Svetlana FUCIĆ

Svakoga jutra, pet dana nedeljno, hodala je istom ulicom, onom koja je vodila uzbrdo, iako ne previše. Svakoga jutra, pet dana nedeljno, prolazila je pored iste kuće, građene u ravničarskom stilu, kuće koja je imala jedan potpuno neobični prozor.

Svakoga jutra, pet dana nedeljno, usporila bi korake dok se približavala tom prozoru iz kojeg je izbijala čudna svetlost-nijednom nije propustila da pomisli kako joj je žao što se isti nalazi na, recimo, prvom spratu te nije u prilici da vidi izbliza bar deo onoga iza stakla. Svakoga jutra, pet dana nedeljno, okretala bi glavu i levo rame, koračajući tako sve do bandere, koju je instiktivno u poslednjem trenutku  obilazila.

Jednog jutra, već ko zna kog po redu, hodala je sporije nego inače, ubrzavajući korake kako se približavala kući i tom neobičnom prozoru. Nije imala pojma zašto to čini, tek, stala je tačno naspram prozora, očima upijajući čudnu, treperavu svetlost.

Svakoga jutra, pet dana nedeljno, hodao je istom ulicom, onom koja je vodila nizbrdo, iako ne previše. Svakoga jutra, pet dana nedeljno, prolazio je pored iste zgrade, one sa narandžastom fasadom koja je na prvom spratu imala terasu i jedan sasvim neobičan prozor. Svakoga jutra, pet dana nedeljno, usporio bi korake dok se približavao toj zgradi i prozoru iza kojeg se nazirala neka prigušena svetlost-nijednom nije propustio da pomisli kako je baš bezveze što ne može da zaviri u unutrašnjost prostorije iza stakla. Svakoga jutra, pet dana nedeljno, okretao bi glavu i levo rame, koračajući tako sve do raskrsnice i pešačkog prelaza gde se po automatizmu zaustavljao.

Jednog jutra, već ko zna kog po redu, hodao je sporije nego inače, ubrzavajući korake da bi što pre prišao zgradi koja je na prvom spratu imala terasu i jedan posve neobičan prozor. Nije imao pojma zašto, tek, zastao je tačno naspram tog  čudnog prozora, upijajući prigušenu svetlost.

Negde, u nekoj skandinavskoj zemlji, u prvoj polovini osamnaestog veka, u radnoj sobi čija su tri zida bila pokrivena policama sa knjigama, uz prozor neobičnog oblika i dimenzija, za pisaćim stolom, sedeo je čovek namrštenih veđa.

Ispred njega ležala je hrpa uredno ispisanih stranica; upravo je završio svoj poslednji roman, naručen od strane izdavača pola godine ranije. Spustio je pero u mastionicu i desnom šakom počeo da masira levo rame-svetlost iz gasne lampe lelujala je po stolu od teškog mahagonija. U istom trenutku, nakon skoro bešumnog otvaranja vrata, u sobu je ušla žena, hodajući gipko, poput mačke. Prišla mu je s leđa, obavila ruke oko ramena, poljubila ga u levu naušnicu i progovorila:

– Gotovo? Završio si ga?

– Da, jesam.

– Dakle, sada moram da nestanem?

– Da, moraš. Kao i svaki put do sada.

– Ali, srešćemo se opet, zar ne?

– Naravno da hoćemo. Još jednom…

– Voliš li me?

– Kao i u prethodnih osam života, volim te.

Okrenuo se, baš kada se lampa ugasila: nje više nije bilo tu. Uzdahnuo je, prešao dlanom preko lica, ustao i stao uz prozor. Napolju, čudna prigušena polarna svetlost osvetljavala je usku, zemljanu stazu koja je vodila do gustog drvoreda.

Negde, u nekoj od južnih zemalja, sredinom burnog petnaestog veka, u slikarskom ateljeu koji je imao visok strop i tri tamna, vlažna zida, uz jedini prozor neobičnog oblika, za štafelajem pored koga su ležale razbacane boje, stajao je čovek namrštenih veđa. Na stolu pored, mirovale su pobacane četkice; upravo je završio još jednu sliku sa likom žene, naručene pola godine ranije. Desnom šakom masirao je levo rame; svetlost koja je nadirala kroz prozor, do koji tren ranije jaka, polako se gasila, crtajući čudne oblike po zidovima i tavanici. Štafelaj se blago pomerio; u istom času, telo naslikane žene promeškoljilo se i mazno proteglo preko čitavog platna-osetio je njene dlanove na licu pre no što joj je čuo glas.

– Gotovo? Završen je?

– Da, završen je.

– I, sada moram da nestanem?

– Da, tako je. Kao i svaki put…

– Ali, srešćemo se opet, zar ne?

– Da. Još jednom…

– Voliš li me?

– Kao i u narednih osam života, volim te.

Okrenuo se od slike i prišao prozoru – na staklu je video odraz njenog nestajanja. Uzdahnuo je, dlanovima nekoliko puta protrljao lice i pogled usmerio ka sve slabijem izvoru svetlosti. Zemljana staza od ateljea vodila je ka gustom drvoredu.

***

Jednog jutra, ko zna kog po redu, na neobičnom prozoru kuće ravničarskog stila, pojavio se muškarac. Stojeći usred prigušene svetlosti, čitav joj je stao u pogled i sećanje.

Jednog jutra, ko zna kog po redu, neobični prozor na terasi zgrade sa narandžastom fasadom, otvorila je žena. Stojeći usred prigušene svetlosti, čitava mu je stala u pogled i sećanje.