DISLEKSIJA

PIŠE: Mila MARČETA 

Samo njegov mlađi brat nije bio iznenađen kad je saopštio da napušta Beograd. Zauvek.

Urednik, koji je završavao izdavanje njegove poslednje knjige pesama, a bio i njegov najbolji prijatelj, pokazao mu je ceo repertoar osećanja, toliko intenzivnih da je na kraju ostalo nejasno da li je njihov odnos bio zaista samo prijateljski i poslovni.

Njegova dugogodišnja ljubavnica je zapretila samoubistvom.

Papagaja je pustio iz kaveza, mačku poslao brzom poštu svojoj ljubavnici u susednoj državi, knjige poklonio biblioteci u kojoj je često imao promocije, a kolekciju ploča underground klubu u kome je bio VIP gost.

Poneo je samo Remington pisaću mašinu sa odgovarajućim koferčetom.

Brat ga je ispratio na let za Honolulu preko Frankfurta.

“Znao sam da moraš da odeš. Usahle su ti oči. Ne voliš. A ti dobro pišeš samo kad ludački voliš. Izgleda da ovde za tebe više nema žena koje možeš tako da voliš. Idi. Znam da ćeš biti dobro.”

I tako je otišao.

Zakupio je kuću na obali blizu Lavaija, gradića na južnoj obali ostrva Kauai. Izabrao je baš to ostrvo i baš taj gradić posle opsežnog istraživanja lokalne klime i kulture.

Koliko god je govorio da želi izolaciju i potpuni mir, znao je da neće moći da živi bez svite koja će mu se diviti, a lokalno stanovništvo je sklono idolopoklonstvu.

Saznao je, takođe, da u blizini živi šamanka. Poslednja živa šamanka koja zna Hooponopono, staru havajsku tehniku kojom se ljubav pročišćava i zalutale srodne duše nalaze. Naravno da nije verovao u vradžbine, još manje u šamanku i čudnu tehniku kojoj ni ime ne ume da izgovori. Ipak, priča mu je bila zanimljiva.

Kuća mu je pružila sve ono što je očekivao. Radni sto sa pisaćom mašinom gledao je, kroz prozor i drvenu verandu, na nestvarno plavi okean. Ostale prostorije su bile udobne i sasvim dobro služile svrsi.

Gotovo manično je pisao. Mašina je štektala takvom jačinom da bi se i sam ponekad uplašio. Pisao je, pisao i pisao i…. ništa nije mogao da pročita. Zasigurno je znao da je pisao smisleno, da je pisaća mašina ispravna i da je tekst otkucao na belom papiru u ravnim redovima, malo većeg razmaka. Pa ipak, kad bi pokušao da pročita napisano, redovi su se savijali u spirale, slova bežala po stranici, reči preskakale jedna drugu čineći rečenicu nečitljivom.

“O, Bože, pa ja imam disleksiju”, panično je zaključio. U trenutku potpunog užasa, setio se šamanke.

“Znala sam da ćeš doći”, rekla mu je potpuno smirena, kad je zajapuren i izbezumljen dojurio do njene kuće.

“Pomozi mi. Ne mogu da čitam ono što sam napisao. Šta da radim?” zavapio je, sad već na ivici ludila.

“Nemaš ti disleksiju. Ti imaš ozbiljan nedostatak ljubavi. Zaboravio si da voliš zato što odavno već, trenutni zanos zoveš ljubavlju. Zaboravio si, takođe, da ne možeš živeti ako nisi voljen, zato što, odavno već, neiskreno obožavanje upijaš u sebe. Kada očistiš srce od lažnih ljubavi koje si davao i koje si primao,  ozdravićeš. Jedini lek za tebe je Hooponopono. “

„Hopo, šta?“

„Hooponopono. Njega je vrlo jednostavno praktikovati. Svaki dan 108 puta napiši sledeće rečenice:

Žao mi je.

Molim te, oprosti mi.

Hvala ti.

Volim te.

Pri tome, ne treba da misliš na određenu ženu. Seti se kako si se osećao kad si poslednji put iskreno voleo. Ne šta si govorio, ne kako si se ponašao. Samo kako si se osećao. Seti se, ne uzburkane krvi, već spokoja koji ti je donosilo ljubav koju si osećao. Vrati se u sjajno jezgo sebe gde taj osećaj još postoji. U tom jezgu je ljubav. U tom jezgru si pravi ti. Ima te, ima te divnog. Treba samo da se nađeš.”

Nemaš ti disleksiju. Ti imaš ozbiljan nedostatak ljubavi. Zaboravio si da voliš zato što odavno već, trenutni zanos zoveš ljubavlju. Zaboravio si, takođe, da ne možeš živeti ako nisi voljen, zato što, odavno već, neiskreno obožavanje upijaš u sebe. Kada očistiš srce od lažnih ljubavi koje si davao i koje si primao,  ozdravićeš

“Rečenice su besmislene.”

“Ne. Savršeno imaju smisla.

Žao mi je, što sam zaboravio kako se voli bez laži.

Molim te, oprosti mi, što sam se pogordio i stavio ego ispred čistog srca.

Hvala ti, što sam dobio priliku da se vratim sebi.

Volim te – najveličastvenija molitva koju je svet ikada čuo.”

“I to će me izlečiti?”

“Da i ne. Hooponopono će te isceliti”

NIje poverovao, ali ništa drugo nije mogao već da proba, baš kako je šamanka rekla.

Pisao je četiri rečenice, sećao se zaboravljenih osećanja, 108 puta, svaki dan i ….ništa. Ne zna ni sam zašto je uporno nastavljao kad on, u principu, nije bio uporan, a ni vredan čovek. Ali je nastavio, i pisao i osećao.

Završavao je pisanje treće rečenice u 86. ponavljanju, kad je osetio da neko stoji na verandi. Podigao je pogled. Stajala je u kontra-svetlu, tako da je video samo siluetu. Ustao je i pošao joj u susret. Na tri koraka od nje, stao je u potpunoj zbunjenosti. Žena je imala dva različita oka. Njeno levo oko je bilo identično njegovim očima. Sve, do najsitnije tačke u zenici. Njena leva polovina usana je bila identična njegovoj desnoj polovini usana, onoj na kojoj je imao neobično izvijenu gornju usnu.

“Ko si ti?”, napokon je progovorio.

“Ja sam ti”, odgovorila je mekim glasom koji je, mogao je da se zakune, imao nešto od njegove intonacije.

“Ja sam na ostrvu ludakinja.”

“Ne, ti si na ostrvu gde si se sreo sa svojim nedostajućim delom. Rođena sam onog dana kada si ti prvu put slagao kad si nekoj ženi rekao da je voliš. Imam urođenu vrlo retku anomaliju. Imam dva srca. Identična. Oba potpuno funkcionalna. Jedno za mene. A drugo za tebe. U tvom srcu u meni skupljala sam sve tvoje nedoživljene ljubavi, sve istine koje si zakopao lažima, sve nevinosti ugušene gordošću, sve radosti nedoživljene zbog inata. I sada sam došla da ti to sve vratim i da tvoje, sada prazno, srce napunim ljubavlju i učinim te celim.”

“Čudno je to. Ja tebe poznajem.”

“Naravno da me poznaješ. Ja sam sve ono što je dobro u tebi.”

U naletu neopisive radosti, podigao ju je od zemlje i zavrteo, tako da je njena dugačka haljina uskomešala vazduh u sobi i papire sa stola oborila na pod. Podigao je papire  i pročitao joj  ljubavnu pesmu koju je napisao prethodnih dana. Disleksije više nije bilo.