DJECA KOZARE LORDANA ZAFRANOVIĆA SE SNIMAJU U PROLEĆE 2022.

Snimanje filma “Djeca Kozare” po scenariju Arsena Diklića i pod rediteljskom palicom Lordana Zafranovića trebalo bi da počne u proleće 2022. 

Ovu informaciju medijima je potvrdio Miroslav Mogorović, producent i član Evropske filmske akademije, koji je zajedno sa Zafranovićem od samog početka u ovom projektu.

Mogorović je pre tri godine u izjavi za dnevni list Danas rekao da “priča o (su)finansiranju projekta „Djeca Kozare“, reditelja Lordana Zafranovića i scenariste Arsena Diklića, u Srbiji nažalost preti da postane zanimljivija od samoga filma. A u pitanju je najbolji scenario koga sam u životu pročitao”.

Miroslav Mogorović FOTO: Nebojša Mandić

Ovaj poznati i priznati filmski radnik istakao je da je “našoj i susednim kulturama potrebno nekoliko dobrih filmova o nastajanju zla u Jasenovcu” kako bi “što veći broj ljudi shvatio mehanizme tog zla i sve što takva istorijska i humana stranputica donosi i odnosi čovečanstvu”.

– Pandemija virusa kovid 19 usporila je sve filmske ekipe koje se finansiraju na koprodukcionim, realnim tržištima i koje nisu direktno priključene na državnu kasu. Naš plan je da se ove godine pozabavimo zatvaranjem finansijske konstrukcije filma, kako bismo 2022. ušli u realizaciju – rekao je Mogorović za agenciju Tanjug i dodao da će “Djeca Kozare”, koja su podržana na prošlogodišnjem konkursu FCS, biti snimana u dva navrata.

Mogorović je naveo da im je cilj da imaju glumce svih nacija koje se pominju u filmu i da je u planu da ovo delo bude premijerno prikazano na nekom od svetskih festivala 2023.

Scenario Arsena Diklića “Djeca Kozare”, koji problematizuje dešavanja u zloglasnom logoru Jasenovac, podsetio je Mogorović, nastao je 1986. Film, po njegovim rečima, počinje zbegom nesrećnih ljudi pred ustaškim terorom na Kozari 1942. godine, a završava se 1945. padom fašističkog, u ovom slučaju ustaškog režima i oslobađanjem logora Jasenovac i čitave nekadašnje Jugoslavije.

Našoj i susednim kulturama potrebno nekoliko dobrih filmova o nastajanju zla u Jasenovcu

– Imam sreću i zadovoljstvo da na realizaciji filma radim sa velikanom jugoslovenske i svetske kinematografije Lordanom Zafranovićem. Siguran sam da taj film neće biti njegovo testamentarno delo, jer će snimati i nakon naše saradnje – rekao je Mogorović i dodao da se film tiče svih ljudi koji žive na prostoru nekadašnje Jugoslavije.

– Zločin u Jasenovcu jeste obojen nacionalno jer je činjenica da su u koncentracionom logoru na teritoriji fašističke Hrvatske ubijani Srbi, Jevreji, Romi, ali se tamo pre svega odigravala borba između dobra i zla. Dobro i zlo postoje u svim nacijama, pa je film o Jasenovcu, toj metafori zla, opomena za sve nas. Baš zbog te univerzalne poruke radnja filma se odigrava iz vizure deteta, čija svakodnevica postaje brutalnost zločina u NDH logoru.

Podsetimo, „Djeca Kozare“ su odbijena tri puta na raznim konkursima Filmskog centra Srbije, i to nakon što je konkurs, na kome je film trebalo da bude podržan, poništen.

Na ponovo raspisanom konkursu za izbor projekata sa nacionalnom temom podržan je film sa istovetnom tematikom „Dara iz Jasenovca“ Predraga Gage Antonijevića – autora koji ima znatno manje uspešan autorski opus od Lordana Zafranovića, ali je definitivno bolje prepoznat od strane trenutnog rukovodstva ove države i njenih institucija.

U obrazloženju zašto je Zafranovićev film odbijen se navodi nekoliko razloga, između ostalih i da scenario treba modernizovati, da bi se napravio otklon od „komunističkog jednoumlja“ jer bi to danas moglo da izazove ideološke i razne druge podele u društvu.

Još pre tri godine, Mogorović je ukazao da su „Djeca Kozare“ projekat baziran na tekovinama antifašizma, sa jakim ženskim likovima.

“Na sledećem konkursu smo se prijavili na konkurs za produkcije bez nacionalne tematike, ostavljajući konkurs filmova sa nacionalnom temom nekim projektima i autorima koji imaju veći državotvorni kapacitet od dokazanih antifašista Lordana Zafranovića i Arsena Diklića. Ali i na tom konkursu nas je dočekala komisija sa predsednikom Gagom Antonijevićem, zajedno sa sekretarom za kulturu grada Beograda i dvojicom direktora državnih ustanova – Jugoslovenske kinoteke i Pozorišta „Boško Buha“.