ĐORĐE VLAJIĆ: PIŠEM TRILERE O SRBIMA JER MI JE DOSADILO DA U AMERIČKIM BLOKBASTERIMA STALNO BUDEMO NEGATIVCI

RAZGOVARAO: Nikola TOŠIĆ

FOTO: Anđelka DABOVIĆ

U moru srpskih trilera (od koji se, ruku na srce, tek poneki zaista može tako žanrovski odrediti), nekako iz drugog plana, među čitalačku publiku je “isplivao” novi roman Đorđa Vlajića: nenametljivo, ali sigurno i iskusno napisan.

Prošlo je dva meseca otkako se pred čitaocima našao nastavak Vašeg prvenca, romana “Još jedno lice u gomili”. Kako ste zadovoljni reakcijama na nastavak pomalo “horor” naslova – “Srpska krv”?!

Kao prvo da se zahvalim Vašem portalu na konstantnoj podršci kako meni, tako i drugim domaćim autorima. Vi ste prošle godine objavili moju kratku priču. A ove godine ste obradovili niz domaćih pisaca sa vašim konkursom za kratke priče. Kao drugo  (uostalom i drugi je roman u nizu), malo je reći da sam prezadovoljan reakcijama. Ja sam emotivno vezan za “Još jedno lice u gomili” zbog statusa prvenca, ali “Srpska krv” je… Pa, opisaću to ovako: sve što sam pogrešio u vaspitanju prvenca, sada sam ispravio. Povratnim informacijama uglavnom dobijam komplimente da je zreliji stil pisanja, da se “čita” razlika. Kao i za prvu, najveći kompliment mi je to da su moje knjige pročitali ljudi koji nisu skloni toj formi mentalnog razgibavanja. Ako sam uspeo da njih stimulišem da mi traže nastavak, onda zaista mislim da je misija “Srpske krvi” potpuno ispunjena!

Atmosfera romana “Srpska krv” po brzini smenjivanja sadržaja i mesta na kojima se odvija radnja neodoljivo podseća na filmove o Džejmsu Bondu. Razmišljate o scenariju? 

Uvek razmišljam o scenariju. Stil pisanja i jeste takav. Kao da gledate dobar akcioni film. Citiram reditelja Aleka Conića: “Nepretenciozan u stilu, bez potrebe da dokazuje bilo šta, ne gubi vreme na demonstraciju sopstvene erudicije i nepotrebnu ornamentiku. On događaje u svojoj mašti prati vizuelno i poput preoštravanja kamere na filmu usmerava vašu pažnju na ono što je bitno za priču”. Tako da, kada krenete u avanturu sa mnom, imate multimedijalni doživljaj. E sada, nije što sam ja to napisao, ali zaista smatram da bi Srpska krv bila sjajan serijal, upravo zbog svega navedenog, brzine, mesta na kojima se odvija radnja i plejade zanimljivih likova…

Poredi li Vas neko sa Flemingom, Parsonom ili nekim drugim, svetski poznatim autorom? 

Za prvu knjigu sam dobio nadimak srpski Ladlam i to mi je jako prijalo. Čitaoci su prepoznali tu vrstu spisateljskog, avanturističkog duha. Uspeo sam da pobudim onaj osećaj koji vam se javi kada pročitate prvu Ladlamovu knjigu. Kada se uvučete u svet misterije, zavere, funkcionisanja tajnih službi, poznavanja oružja i raznih taktika.

Zaista smatram da bi Srpska krv bila sjajan serijal, upravo zbog svega navedenog, brzine, mesta na kojima se odvija radnja i plejade zanimljivih likova

Bilo je zanimljivih sekvenci kada su me “startovali” ljudi iz tih nekih sfera. Ne mogu tačno da otkrivam, ali nisu sa one strane zakona. Uglavnom, dva ili tri puta sam dobio pitanja odakle mi informacija za “to i to”. Što se tiče “Srpske krvi”, zvučaće neskromno, ali sam sebi sam dao poređenje: Den Braun. On je na mene imao dosta veliki uticaj sa svojim razotrivanjem u “Davinčijevom kodu”. Isto tako će ljudi, kada budu pročitali “Srpsku krv” doći do šokantnih saznanja, baziranih na istinim događajima.

U Vašem romanu kriminalci, negativci pod kontrolom države zapravo postaju superheroji koji brane sopstveni narod. U stvarnosti, nažalost, aktuelni negativci ostaće zapamćeni po zverstvima ravnim zločinima opisanim u Vašem romanu.

Mislim da je u mom romanu izuzetno teško pronaći adekvatnu definiciju negativca ili neprijatelja. Ako neprijatelja naivno i prosto posmatramo kao nekog čije se težnje i ciljevi razlikuju od naših, prilikom čega ujedno radi na tome da se naše ambicije ne ostvare, onda je možda i lako govoriti o tom pitanju, međutim realnost nam nudi kompletno drugačiju sliku. U strukturama podzemnog sveta, koju moj roman prikazuje, videćete da je „negativac“ reč veoma fluidne prirode, gde se odnos prijatelj – neprijatelj, skladno sa kapricioznom prirodom ljudi, konstanto preliva i stvara jedan kompeksan mozaik. U tom svojevrsnom rasulu, rekao bih da je sve moguće. Smatram da je ovo jedna od najlepših strana mog romana, s obzirom na to da nam isti nudi slojevit i bogat prikaz različitih društvenih interakcija.

Autor romana “Još jedno lice u gomili” i “Srpska krv” (privatna arhiva)

Kako je došlo do toga da se predate pisanju romana posle svega što ste radili u životu? Na koricama knjige, u Vašoj biografiji navedeno je zanimljivo objašnjenje. 

Iskreno, ja sam pre svega filmofil. Znam da zvuci kao bogohuljenje, ali u nekom kritičnom periodu u mom životu, filmovi su za mene predstavljali spas. Izlaz. Bežanje od realnosti. Knjige tu umeju da budu veoma, veoma varljive. Ponekad nečije pisanje može da vas baci u “loš trip”. Sa filmovima nisam imao taj problem. Film je akcija ili komedija. Film ili valja ili  ne valja. Nema drame. Kada imam slobodnog vremena, gledam na svaki način da izbegnem “dramu”. I zaista, film mi je poslužio kao terapija. Sve do onog trenutka kada su Srbi zamenili Ruse na mestu glavnih negativaca u Holivudu. Tada se moja romansa sa filmovima naglo i nepovratno prekinula. Apsolutno idiotske scene i scenarija sa mega srpskim kriminalcima. Nadrealno i nerealno. I ta antagonizacija koja traje preko dvadeset godina. Da naša država nijednom ne pokrene postupak protiv tih filmskih studija?! Mi čak prikazujemo na našim TV kanalima i bioskopima filmove u kojima američki “junaci” ubijaju zle srpske kriminalce, policajce ili vojnike. Elem, da se vratimo na moju biografiju koja glasi: Počeo da piše trilere iz revolta. Smučilo mu se da u svakom holivudskom blokbasteru gleda Srbe u eksluzivnoj ulozi negativaca. I zaista, tako je: iz inata sam seo i počeo da pisem trilere. I kao što rekoh gore o fluidnosti, kod mene su Srbi, bez obzira da li bili pozitivci ili negativci, uvek – good guys. I ono što uvek kažem sa “money back guarantee” – lično garantujem da kada neko pročita moju knjigu neće osetiti nijedan negativan vajb. Naprotiv, po okončanju čitanja biće srećni, zadovoljni i tražiće još.

Kako sada stvari stoje? Da li će se Vaši junaci pojaviti u još nekom romanu sa Vašim potpisom? 

Baš sam se pre neki dan konsultovao sa mojim urednikom. Naime, ja sam završio trećinu trećeg nastavka prošlog marta. U međuvremenu, bukvalno me bombarduje potreba da sednem i da pišem četvrtu knjigu. Pitao sam šta da radim? Jer, meni se sada dešava nešto veoma čudno. Do sada, ja kao pisac apsolutno nisam imao predstavu kako će knjiga da se završi. Možete zamisliti taj osećaj kada sednete i jednostavno pišete o liku koji se nalazi u Švedskoj, pa o sledećem koji se nalazi u Beogadu, pa o sledećem… Tek posle ide tok radnje pa se sve spoji, a da vi nemate apsolutno pojma kako će i kada sve to da se spoji. Meni je pisanje mojih romana bilo gotovo isto uzbudljivo kao čitaocu koji ga prvi put pročita.

Od urednika sam dobio “zeleno svetlo” da treću knjigu stavim po strani, na “stendbaj” i da krenem sa četvrtom. Tako da… pripremite se

Tako je bilo. A sada? Čitava priča mi se, razvrstana po scenama, poredala u glavi od početka do kraja. Meni ostaje “samo” da to razmotam od početka do kraja.  Uglavnom, od urednika sam dobio “zeleno svetlo” da treću knjigu stavim po strani, na “stendbaj” i da krenem sa četvrtom. Tako da… pripremite se. Ne znam ko voli knjige o serijskim ubicama. Ono što vam ja garantujem je da niko, nikada nije ni u filmskoj ni u književnoj formi izbacio ubicu takvog formata. Tako da će Ana i Simeon (glavni junaci romana “Srpska krv”, op.aut.)  imati pune ruke posla.

Pitanje koje se, u poslednje vreme nažalost, samo nameće: kakve šanse ima pred publikom dobar krimi roman u odnosu na petparačka izdanja kojima uz brutalan marketing pribegavaju čak i velike, etablirane kuće?

Idemo iz početka: prva knjiga mi je imala sjajnu distribuciju. Druga knjiga mi ima sjajnu distribuciju. Da li sam zadovoljan? Ne! Zašto? Jednostavno, vi kao kupac kada uđete u velike knjižare, vas privlače kao moljca na sijalicu, najjeftinijim marketinškim trikovima. Raznoraznim bojama, sniženjima. Estradnim imenima. Porukama tipa “Prodata u milion primeraka u Americi”. I naravno, gro naše čitalačke publike se uhvati za to. Ja sam bukvalno na nivou očaja kada vidim kada naprave te bookholove pa ih postave na instagramu ili fejsbuku. Ponosno. To što je knjiga prodata u milion primeraka, zaista ne mora da znači da vredi milion. Književnost nema upotrebnu, opipljivu vrednost. Ne može se bodovati. Ne može se reći “ja pišem bolje od ovoga ili onoga”, jer dolazimo do pitanja ukusa. Meni je žao što je tako. Evo, ja zaista nisam imao nijednu jedinu negativnu kritiku za moju prvu, a ni za drugu knjigu. Za sada. Naprotiv, ja znam da imam dobar proizvod, ali ja ne mogu da doprem do cilja.

To što je knjiga prodata u milion primeraka, zaista ne mora da znači da vredi milion

Čitaoci, uveren sam, željno iščekuju promocije romana. Kada Vas i gde možemo očekivati? Da li ćete promovisati roman na Sajmu, ako bude u održan u oktobru?

Da se vratimo na cilj. Moja nova izdavačka kuća Liberland potpuno vodi računa o mom plasmanu. Kako medijskom tako i promotivnom. S druge strane, mnogo toga se promenilo u protekla dva meseca otkada je “Srpska krv” ugledala svetlost dana. Da, biće promocija. U najskorije vreme! Samo zato što možemo! I ja se jako radujem tome. Meni moj Instagram nalog Srpska krv služi isključivo kao vid interakcije sa mojim čitaocima. A najlepša interakcija je oduvek bila “in vivo”. Beograd, Čačak, Smederevo, here we come za početak. Sajam knjiga, obavezno! Jedva čekam! Zaista! Iskreno!

Koje domaće autore volite da čitate?

Mi nemamo kao Ameri ono o petom amandmanu pa da prećutiđ odgovor. Ali, bez ljutnje o ovom pitanju ne želim da se izjašnjavam. Ono što moram da naglasim i ono što je veoma, veoma bitno za mene. Svaka reč u mojim romanima je jedinstvena. Bez ikakvog plagijata. Kada čitam ili gledam film u poslednjih par godina moram to da radim sa respektom i određenom distancom. Ne smem da dobijem ideju ili daleko bilo ukradem. Baš sam pre neko veče odgledao najnoviji akcioni film sa Džejsonom Stethemom i na sav moj užas shvatio da su u filmu iskoristili jednu moju ideju. Uf, ne znam da li sam zadovoljio odgovorom?

Kada možemo očekivati nastavak priče o superherojima koje ste napravili za ovo podneblje?

Kao što rekoh, dobio sam zeleno svetlo od urednika. Radni naslov: “The Rainbow Killer” ili “Ubica duginih boja” uskoro kreće u stvaranje. U proseku mi treba tri do četiri meseca da napišem “prvu ruku” rukopisa, pa onda slede urednike intervencije, lekture, korekture itd….ali, mogu prilično samouvereno da izjavim da će to biti u najskorije vreme. Taman dok se buka oko “Srpske krvi “ još nije stišala, da Liberland izbaci novi naslov “by Djordje Vlajic”. Da li sam vam rekao da takvog serijskog ubicu još uvek niste sreli???

 

2 thoughts on “ĐORĐE VLAJIĆ: PIŠEM TRILERE O SRBIMA JER MI JE DOSADILO DA U AMERIČKIM BLOKBASTERIMA STALNO BUDEMO NEGATIVCI

  1. Arkan, Velja Nevolja, Ljuba Zemunac, Legija, sve pozitivni likovi, svi good guys. Ajde, bre! Opet antiamerikanizam, opet kukanje. Mi smo bad guys, samo nismo toga svesni, u ogledalu iskrivljene realnosti, mislimo da smo good guys. Greska! Narodi koji imaju Milosevica, Mladica, Karadzica, Vucica nisu good guys – NIKADA!

    1. Gospodine, izroda, kriminalaca i zločinaca imate apsolutno u svakom narodu. Istrgli ste izjavu iz konteksta i dali svoj komentar. To je Vaše pravo i mi ga poštujemo. Ipak, preporučujemo da najpre pročitate roman pa ga komentarišete

Comments are closed.