DVADESETI VEK

PIŠE: Zoran GRUJIĆ – GRUJA

― Uđi, Milanče, uđi.

― Dobar dan, doktore.

― Dobar dan. Sedi, Milanče, ovo je moj kolega Jović ― reče za lekara koji je sedeo u fotelji kraj prozora ordinacije.

― Kolega Joviću, Milanče je, da vas izvestim, rođen 1. januara 1901. godine, dva minuta posle ponoći. On je prvi Srbin koji je rođen u dvadesetom veku. Sve novine su tada pisale o tome.

― Jako zanimljivo ― reče Jović gledajući u četrdesetogodišnjeg Milančeta.

― Kaži šta te muči, kako je na poslu? ― pita doktor .

― Dobio sam otkaz.

― Pa kako, pobogu?

― Dobri moj, doktore ― započe Milanče priču – ne bih ja sad sedeo ovde, da nije pukla ta sajla, na toj pozorišnoj predstavi. Glumac koji je zakačen na sajlu visio bi na pet metara od poda. Da pređe sa jedne na drugu stranu, pomagao sam ja, scenski radnik, okrećući ručku na vitlu. A glumac je imao nataknuta bela krila, kao on je anđeo. E sad, taj glumac ima strašno, strašno ljubomornu ženu. Kako bi od zgodnog i, kod ženskog sveta, popularnog glumca napravila sasvim nešto drugo, počela je da sprovodi vrlo lukav plan. Nabavila je sve moguće “kuvare” i počela da kljuka raznim đakonijama svog, do tada šlang, bračnog druga. Ovaj se u početku branio kako je znao i umeo. Kradom bi hranio psa ispod stola, šetao čak do Košutnjaka svaki dan, i ništa. Znala bi ta njegova da dođe između činova, na pauzi, sa još toplom štrudlom, ili punom činijom krofni. Nedugo zatim i umetnik pozorišni se predao. Lakše je podleći, nego se odupreti iskušenju. Pa je l` tako, dobri moj doktore?

― Sasvim, sasvim ― potvrđuje lekar.

― Glumac je bio sve deblji i teži, ― nastavlja Milanče ― a sajla ostala ista. Niko od nas nije primećivao da glumac sa onim krilima više liči na letećeg slona, nego na anđela. Možda zato što smo ga viđali svaki dan, a vagu nemamo. Cela scena, dok je lebdeo anđeo, bila bi u mraku. Samo upereni reflektor je obasjavao glumca. Da pre nego što će tresnuti na sto, koji je bio na sceni, nije mahnito zamlatarao rukama, možda se publika ne bi tako smejala. I da vidite šta je dalje bilo. Reflektor je i dalje bio uperen nagore, gde je trebalo da visi nesretni anđeo. Ja, scenski radnik, odmah sam pritrčao da pomognem. U trenutku pada, za stolom su sedeli nosilac glavne role i njegova partnerka, koja je u predstavi glumila njegovu ljubavnicu, ali i u stvarnom životu. Srećom, ostadoše živi. Na vreme se izmakli. U onom mraku, povređenog anđela. lako sam našao po belim pokršenim krilima i jaucima, koje je ispuštao. Upravnik pozorišta, koji je sedeo gore u svojoj kancelariji, kada je čuo smeh, silno se iznenadio. ― Zar večeras nije ona drama na repertoaru, otkud sad komedija, pitao se upravnik. On se često zatvarao u tu svoju kancelariju. Idem da razmislim o tome, govorio bi, kad god je trebalo o nečemu da odluči. Da bolje misli, pomagao mu je konjak, rakija, votka. A te večeri puno je razmišljao. Pogledao je u kalendar, slova i brojke su lelujale i nije mogao da vidi koji je dan i datum. Da bi to saznao, morao je da priđe kalendaru, koji je visio na zidu. Ustao je sa stola. To što je prišao blizu, ništa mu nije pomoglo. Sad je još lošije video. Sve su mu pred očima bile neke linije, krugovi, nigde brojeva. I ko zna, dobri moj doktore, koliko bi on tako zurio u reprodukciju slike Pikasa, da nije začuo kucanje na vratima. U kancelariju je upao sav usplahiren pozorišni vatrogasac, opšte poznati cinkaroš. Glasnik loše vesti, u jakoj želji da što pre saopšti šta se dogodilo, umesto da kaže ime glumca koji je tresnuo, a sa kojim nije bio baš u nekoj ljubavi, samo je izustio, boreći se za dah posle tolikog trčanja uz stepenice: “Upravniče anđeo se otkačio i pao!” Da bi nešto preduzeo, upravniku je bilo jasno da mora za početak da ima neophodne podatke. Ščepao je vatrogasca za revere i snažno ga drmusajući upitao: ”Govori, koji je danas dan, datum, sve mi kaži! Nemoj nešto da si prećutao”, vikao je usplahireni upravnik. Zavesa se spustila. Čuje se i žamor publike koja ustaje. A na, daskama koje život znače, leži nam pali umetnik. Ja, scenski radnik, čim je stigao doktor sa ostalima, stavio sam ga na nosila, na stomak, jer nismo mogli, niti imali kad, da mu skidamo ona anđeoska krila. U hodniku smo sreli upravnika koji, kad nas je video, i ne pogleda ka nosilima, već veselo uzviknu: “Momci, utorak! Danas je utorak, osmi maj 1940. godine”. Sa nogom u gipsu i zavijene glave, glumac se oporavljao kod kuće. Svakim danom njegovoj ženi, tako opružen, ličio je sve više na nasukanog kita. Ubrzo ga je napustila. Zaljubila se u jednog vitkog baletana. I sa sobom ponela sve “kuvare”. Upravnik me posle nagrdio da sam ja, scenski radnik, dobri moj doktore, kriv za sav taj haos, što, cenim, nikako ne
može biti.

― A reci, Milanče, da li si ti proveravao svake večeri pre predstave tu sajlu?

― Dobri moj doktore, što bih proveravao kad dotad nije nijednom pukla? ― čudio se Milanče. ― Nego, dobri moj doktore, mogu li da idem na bolovanje?

― Možeš. Idi, odmori se. I kaži sestri da ti promeni pidžamu.

― Hoću, hoću ―reče Milanče i izađe iz ordinacije.

― I šta kažete, kolega Joviću?

― Šizofrenija, nema sumnje. Nedostatak poimanja realnosti. Bez ikakvog osećaja za odgovornost. Koliko već leži kod vas u bolnici?

― Šest meseci. Ja mu “nalazim” poslove u koje se on sav uživi. I na svakom poslu dosad dobio je otkaz.

― Ako smo sa njim započeli dvadeseti vek, pitam se, kakav li će biti onaj Srbin koji će se roditi prvi u narednom veku ― reče doktor Jović i uzdahnu.