DŽINDŽER

PIŠE: Mila Marčeta

Malo je reći da je bio iznenađen kada je otključao vrata njihovog stana i video je kako stoji na pragu sa mačetom na dlanu. Slika je bila gotovo groteskna.

Ona se vraćala s posla, pa je sva krutost i ozbiljnost njenog korporativnog angažmana bila vidljiva u strogoj punđi i naočarima klasičnog rama od kornjače, u kamilhar kaputu, kožnoj torbi za laptop i u visokim štiklama italijanskih cipela.

Izgledala je skupo i hladno.

I onda, tigrasto riđe mače na dlanu. Pokislo, mršavo, krmeljivo, sa neproporcionalno velikim ružičastim ušima.

“Upoznaj Džindžer”, nehajno mu je dobacila dok je ulazila u predsoblje.

Gledajući kako buve izleću iz krznenog smotuljka, spremao se da iznese svoj zahtev da to što ona zove Džindžer bude vraćeno tamo odakle je doneto. Za to vreme, ona je jednim pokretom skinula šnalu i raspustila kosu. Drugim, isto tako brzim pokretom, skinula je i naočare. A zatim i cipele. I onda ga je pogledala. Video je devojčicu kojoj prvi put u životu niko ne može da zabrani da ima mačku.

I tako je Džindžer ostala.

U danima i mesecima koji su sledili, dok je ona bila u kancelariji, on i Džindžer su drugovali, pričali, delili ručak koji im je ona skuvala predhodne večeri, svađali se, naravno, kao i svaki par koji živi zajedno. Navikavao se na Džindžer, a navikavao se i na sve ono što je ona činila da bi njegov i njihov život bio lep, lak, zabavan i lagodan.

Bila je dobra.

Bila mu je dosadna.

“Kako je glupa”, mislio je.

“Kako je tužan”, mislila je.

Bežala je od teškog mirisa jeftinih žena, cigareta, neprikladnih kafana i njegovog propadanja, koji se više ničim nije mogao isterati iz njihovog stana, u prostor kojim je samouvereno vladala, u posao.

Davala mu je sve više novca i sve manje svoga vremena. Kratke sate spavanja provela bi na sofi u dnevnoj sobi. Džindžer je zauzela njeno mesto na desnoj polovini kreveta u spavaćoj sobi.

Nije mogao sa preciznošću da kaže kada je otišla.

Iskreno, nije ni primetio da je nema.

Ona mu nije nedostajala, pa ni njeno odsustvo nije pobudilo njegovu pažnju.

Džindžer je bila tu.

Seo je za klavir i počeo da prebira po rasutim notnim listovima. Džindžer je skočila na klavijaturu i prošetala po dirkama, proizvodeći neku neprepoznatljivu melodiju. Nervozno ju je odgurnuo. Skočila je opet i prošetala istu melodiju. Treće ponavljanje je bilo znak da mu Džindžer nešto poručuje. Na praznom notnom listu zapisao je reči koje je Džindžer odsvirala.

Umorila se od nadmetanja za mrvice tvoje pažnje. Umorila se od tvog nepoštenja. Umorila se od nevoljenja. Umorila se od tvog samouništenja. Nije htela da bude saučesnik u samoubistvu jednog genija

“Stvarno si glup”, odšetala je Džindžer.

“Ti si mačka, ništa ne znaš”, ljutito je odgovorio.

“Sve znam. Znam da imaš redak talenat da oteraš od sebe sve one koji te zaista vole”.

“Nije tačno. Imam veliki krug poznanika, poznate gradske face su moja ekipa. Žene me obožavaju, bez problema osvajam svaku koju poželim.”

“Zašto si onda tužan i prazan? Prepoznaješ površnost svog života i užasavajući nedostatak iskrenosti? Super ti je ta maska samozadovoljnog bonvivana. Jedino što je lažna. I ti to znaš. Zato nisi ništa dobro i značajno komponovao od onog dana kad si izgubio njenu ljubav. Samo bezuslovna ljubav može tvoju nespornu genijalnost pretočiti u note. Ti si to imao i odbacio. Nisi razumeo osnovnu razliku izmedju nje i svih ostalih tvojih žena.”

“A to je?”

“One su te volele zato što im trebaš. Njoj si trebao zato što te voli. Da li znaš zašto je mene donela?”

“Ne. Zašto?”

“Da bi neko brinuo o tebi kad ona nije bila kod kuće. Zato sam ti sedela na ramenima dok si komponovao ili pokušavao da nešto iscediš iz svog praznog srca. Masirala sam te, gacajući šapama sa uvučenim noktima, da se briga i stres ne skupe u vrhu leđa, da te ne boli. Noću, dok si rasipao svoj blistavi um na besmisleno banalne razgovore sa isto tako besmisleno banalnim ženama, mene je nameštala na tvoju polovinu vašeg kreveta da ti je ugrejem da, kada se vratiš pijan od piva i obožavanja, ne ležeš u hladnu postelju, jer je znala da nećeš poželeti da je sa njom ugreješ. Naučila me je kako da šetam po tebi i tražim bolna mesta i kako da ti bol iscelim koristeći moju, mačiju, sposobnost upijanja tuđe boli.”

“Zašto je onda otišla od mene?”

“Umorila se. Od tvojih gluposti. Bezpotrebnih laži. Obećanja netraženih a neispunjenih. Od tvoje trampe večnosti za trenutni površni sjaj. Od nedostatka elementarne ljudskosti. Umorila se od nadmetanja za mrvice tvoje pažnje. Umorila se od tvog nepoštenja. Umorila se od nevoljenja. Umorila se od tvog samouništenja. Nije htela da bude saučesnik u samoubistvu jednog genija. A danas odlazim i ja.”

“Zašto i ti, Džindžer?”

“Zato što te volim. A ti imaš redak talenat da oteraš od sebe sve one koji te zaista vole.”