EMILIO ili O KRIVICI

PIŠE: Jelena MILENKOVIĆ 

Ne sećam se da li mu je to bilo ime il produkt neke anegdote koji je ostao prikačen na njegov identitet i vremenom ga progutao. Ne sećam se ni zašto smo počeli da se družimo kad smo bili različiti po svim kriterijumima šesnaestogodišnjaka. Osim ljubavi prema španskoj poeziji, ništa nas nije vezivalo. Tako smo se i upoznali; u knjižari, pored police sa raznim antologijama.

Osim imena, na njemu ništa nije bilo egzotično. Visok , jako tanke noge, jako retka kosa. Tamne, mišljah, i pametne oči. Pričali smo o glupostima uglavnom; nije imao smisla za humor ali jeste za odanost. To više nikad ni kod koga nisam videla. Takvu odanost, tako jako umeće vezivanja.

Nisam znala mnogo o njemu, nismo ni pričali o ličnim stvarima. Nikad me nije pitao imam li dečka, gde živim, s kim se družim. Bilo mu je bitno vreme koje provedemo zajedno. Virus te bitnosti preneo je i na mene.

Jednom su neki opasni momci, drugari nekih još opasnijih momaka , u nedostatku bolje zabave, pokušali da od mene naprave predmet muvanja, sprdačine, čega li! Osim oštrog jezika nisam imala čime da se branim. Društvo je ćutalo; neki inače glasni moji ortaci gledali su svoje nokte i procenjivali treba li im manikir. Onda je ustao Emilijo. Nije ništa uradio, samo je stao između mene i grupice „opasnih“ , uhvatio me za ruku i rekao:“Ajmo! Ne trebaju ti ni ovi,a ni ovi!“-glavom je pokazao na moje društvo.

„Opasni“ nisu reagovali; mislim da ih je toliko iznenadilo kočoperstvo neprimetnog i motkastog Emilija da smo otišli bez problema! A možda su mu se i smejali, šta znam. Uglavnom, spasi on mene. I opasnih momaka i opasnog mog jezika.

„Nije to ništa.“-govorio je.

Meni je bilo.  Za ceo život.

Danas, razmišljajući o Emiliju, prosto sam zgrožena koliko sam naivna budala bila! Njegova ćutanja tumačila sam kao stidljivost. Bezizražaj u očima kao bežanje od navale besmisla s početka devedesetih. To što se ne javlja po dva meseca kao moranje jer oboje smo znali da je on malo zaljubljen a da ja nisam niti ću ikad biti. To je onako, malo zajebana situacija.

Kad se družiš sa dobrim čovekom, vidiš kako u njemu izazivaš emocije ali u tebi se ne rađa ništa. Nikakav odgovor. Poplava odvratnog osećaja krivice, nepravde i potreba za begom jer ti je jasno da ćeš povrediti nekog ko ti je drag. Da ne pominjem kako me takve situacije prate, od kasnog detinjstva do plus beskonačno!

Valjda ga zato nisam ni tražila u periodima kad se nije javljao. Očekivala sam da će se vratiti izlečen od mene pa da možemo da se družimo ko muškarac s muškarcem.

Jednom je potekao i četvrti mesec bez Emilija. Imala sam blizu devetnaest godina i mislila da znam sve a umem još više! Mislila sam da je čist bezobrazluk tako prekinuti kontakt. Bila sam ljuta. Bila sam povređena. Bila sam glupa!
Jednom sam pokušala da ga nađem preko zajedničkih poznanika ali niko nije umeo ništa konkretno da kaže.

Jednom. I tu sam stala.

Život je kipio i žuljao me, otišla sam dalje.

Setila bih se Emilija. I ništa. Bila sam ljuta. I glupa.
*
Slučajan susret kod Doma omladine, ja i Ivana, njegova drugarica. Ćao, Kako si, Šta ima…Čeka ona da pitam, čekam ja da ona kaže. Pitala sam.

Emilijo se predozirao, zar nisam čula? Još prošle godine, neko mu uvalio loš heroin. Kako nisam znala da se drogira?! Jesam li luuudaa?!? Da pokušao je da se skine…Ne zna se zašto nije, imao neku frku s kevom. Ćale?

Nemam pojma gde mu je ćale. Sahranjen? Joj, pitaće pa će da mi javi.

Pišem broj telefona na parče kutije od cigareta. „Molim te, nemoj da zaboraviš da mi javiš!“ – šapućem. Ivana klima glavom i beži. Nešto na mome licu nije zvučalo dobro.

Da sam bolje gledala, da sam se više raspitivala, da nisam svako stanje povezivala sa unutrašnjim traženjima mladih, ostvarujućih ljudi….Da nisam bila toliko samoživa! Da sam znala kako da prepoznam narkomana, koji su simptomi, kako to izgleda…Možda bi preživeo. Da nisam bila tako prokleto glupa!

Ivana je javila. Prošlo je dvadeset godina a ja još nisam otišla Emiliju na grob. Sramota me. Kriva sam što nisam videla da mu treba pomoć iako je krio od mene svim silama. Morala sam da vidim! Kako nisam, kako?!….

Ko sam ja da savetujem? Nemam ni prava, vidite i sami.

Ali gledajte, gledajte dublje, kod prijatelja slušajte ono što vam prećutkuju….

To ih možda neće spasiti ali spasiće vas.

(PREUZETO IZ KNJIGE “ŽIVELI, PRIJATELJI”)