FENOMENI: SUZE ZA SONJU

PIŠE: Dušan Darijević

Prethodnu sedmicu obeležila je vest da Sonja Savić neće dobiti ulicu u Čačku, zbog toga “što njen privatan život, nije dobar primer za mlade”.

Reakcija javnosti je bila žestoka, kako na društvenim mrežama, tako i u elektronskim i štampanim medijima. Da bi se javnost umirila, odmah se pojavila i nova vest iz koje smo saznali da će se u gradu na Moravi ipak nešto zvati po Sonji i to ne neka bezimena ulica iz predgrađa koja umesto imena ima sada broj, već Mali park, kod Autobuske stanice, tačnije “parkić” koji je sticajem okolnosti sve manji i manji.

No, bilo kako bilo, ovo nije tema.

Gorak ukus u ustima ipak ostaje, gorak zbog suza za Sonjom koje se slivaju u grlo, kao onog kišnog septembarskog dana 2008. kada nas je slavna umetnica prvi put napustila, otišla je bez kolega u pratnji, ali uz ispraćaj svojih komšija i rođaka iz Donje Gorevnice, prijatelje iz Čačka i okoline i sahranjena na seoskom groblju. Da li će nas napustiti i drugi put i to definitivno, od nas zavisi.

UMETNICI PASTORČAD DRUŠTVA

Nije samo Sonjin slučaj tužan, zbog “moralne nepodobnosti” i zato što se njen privatni život stavlja ispred neprolaznog dela koje je ostavila u svetu umetnosti i nama na brigu i staranje.

Možda će se jednog dana potvrditi da je Sonja prošla i bolje od mnogih zaslužnih umetnika i naučnika. Nije nikakvo čudo da u društvu gde prvenstvo imaju razne vojskovođe, đenerali i vojvode, “paše i subaše”, narodni heroji iz raznih epoha, puni zasluga za narod, a za mnoge se ne zna, ni ko su, ni odakle su, a davno se i zaboravilo šta su to vredno pomena uradili, ali eto, svi oni su najčešće prioritet kad se dodeljuju imena važnim ulicama i saobraćajnicama.

Za umetnike i naučnike ostaju one sporedne, periferije, mračne, a ponekad i slepe sa jedva sedam kuća, kakvu je nedavno dobila Čačanka Verica Barać, zaslužna između ostalog i za raskrinkavanje tranzicijskog lopovluka, protivnica rata i ratovanja na ovim prostorima krajem prošlog veka i mnogo šta još, što se brzo zaboravilo na ovim prostorima.

Čuveni Nikola Tesla je davno dobio pored pruge jedno mračno sokače u Čačku, devastiran vremenom sa propašću industrijske zone, a i pre toga nije služilo baš za ugled.

Nobelovac Ivo Andrić, kao i čuveni Mihailo Pupin, su tek pre sedam dana dobili ulice sa svojim imenom u Čačku i to na dalekoj periferiji grada, druge bolje i da ne spominjemo. Društva u kojima su uvek u prvom planu moćnici, ratnici, a ne oni koji su se zalagali za progres, napredak svog naroda, teško da se u ovom globalizovanom svetu može nadati nekom bržem napredovanja od onog koje ima. Izuzetaka hvala bogu ima, pa su na vreme ulice i to ne bilo kakve dobili znameniti ljudi, poput dr Dragiše Mišovića i vojvode Stepe Stepanovića. Primera dobrih ima još, hvala bogu, ali ne izostaju ni oni loši, koji su uvek mnogobrojniji, a bilo ih je u svim fazama razvoja grada.

PRIMER ZA UGLED

Negde polovinom prošlog veka, jedan čovek sa vizijom, Slobodan Sanader, prvi školovani muzejski stručnjak u Čačku je došao na ideju da Nadežda Petrović dobije dostojno spomen obeležje. Ovu ideju je pratila i ambicija sredine, koja je u novom društvenom poretku želela da se afirmiše u oblasti kulture.

Zahvaljujući tadašnjoj podršci Radojka Krunića, predsednika Gradske opštine grada Čačka i Nadeždine sestre Ljubice Lukić, uspostavljena je veza sa velikim prijateljem naše umetnice, vajarom Ivanom Meštrovićem, koji u to vreme živi u Njujork i koji je pristao da bez naknade uradi spomenik i izlije ga u gipsu, a sve troškove oko transporta, osiguranja livenja u bronzi, izrade postamenta u mermeru snosila je država i čačanska opština.

Bista je postavljena u aprilu 1955. a zahvaljujući Miodragu Paniću, tadašnjem direktoru Zavoda za zaštitu spomenika kulture Srbije, Čačak je dobio i šest Nadeždinih slika. Nešto kasnije 1960.Čačak dobija i hvale vrednu manifestaciju Memorijal “Nadežde Petrović” u slavu čuvene umetnice, ali koja i afurmiše savremenu umetničku praksu jugislovenskih naroda.

Memorijal je uprkos svemu opstao do današnjih dana i u septembru ove godine nas očekuje trideseto jubilarnom izdanje. Svoj dom Nadežda je dobila 1965. u zgradi sagrađenoj 1911. u kojoj se nalazi UG” Nadežda Petrović” jedna od najuglednijih galerija ne samo u Srbiji i nekadašnjoj Jugoslaviji, već i u evropskim okvirima.

Eto, to je primer kako se može odužiti značajnim stvaraocima na pravi način, ako se želi. Ništa ne ide jednostavno ni lako, ali može ako ima dovoljno društvene svesti o važnosti za lokalnu i širu zajednicu da se ovakvim postupcima afirmiše kultura i vlastiti identitet.

SLIČNOSTI I RAZLIKE

Sličnosti koje na neki način povezuju dve velike umetnice iz različitih epoha važnih i za dalju afirmaciju njihove umetničke zaostavštine su u tome, da su inicijative za reafirmaciju njihovog umetničkog dela potekle nakon krvavih ratova.

Polovinom prošlog veka nakon sloma fašizma i krvavog bratoubilačkog rata na na tlu Jugosalvije, nakon obnove države iz ratnog pepela, bilo je važno naći nekog ko je simbol istrajnosti i povezivanja među jugislovenskim narodima, što je Nadežda svakako bila.

U akciju afirmisanja Nadeždinog dela su se uključili svi društveni činioci, struka, prijatelji, porodica, nosioci vlasti i odluka, društveni pregaoci. Sonju sa Nadeždom povezuje što je svim svojim bićem volela svoje korene i ono što jeste, govorila je novim umetničkim jezikom i volela bez razlike i povezivala se sa sebi bliskim ljudima sa prostora nekadašnje Jugoslavije. Za taj zajednički kulturni prostor južnoslovenskih naroda zalagala se i Nadežda.

Razlika je u tome, što je splet društvenih okolnosti i društvena svest nakon Drugog svetskog rata išla na ruku Nadeždi i tome da se na dostojan način čuva i neguje sećanje na jedno veliko delo.

Nažalost za života, a ni nakon smrti Sonja nije i imala tu sreću, bar do sad. Na sahranu po kiši u Donju Gorevnici gde je sahranjena, nije došao niko od kolega i ljudi iz sveta filma i pozorišta, sem devojke koju je u to vreme pripremala za prijemni na FDU.

Majka Mikaina je godinama sve do svoje skorašnje smrti bila bitku sa vetrenjačama sa delimičnim uspehom. Uspela je 2011. sa tadašnjim gradskim vlastima da potpiše ugovor o poklonu Gradu Čačku celokupnog imanja i kuće u Donjoj Gorevnici gde bi trebalo u budućnosti da nastane Multimedijalni centar “Sonja Savić” koji bi na pravi način čuvao uspomenu i afirmisani vrednosti u različitim umetničkim disciplinama kojima se slavna umetnica bavila.

Zbog sitnijih problema u okviru ostavinske rasprave sve je do daljnjeg zaustavljeno.

No, ima i pozitivnih pomaka. UG “Nadežda Petrović” je zahvaljujući pomenutom ugovoru preuzela na sebe brigu o umetničkoj zaostavštini Sonje Savić, njenom čuvanju, reprezentovanju u javnosti, ali i restauraciji digitalizaciji Sonjinih dela u saradnji sa Jugoslovenskom kinotekom. U kući Savićevih je i stalna postavka u Spomen sobi, fotografije, lični predmeti, nagrade, novinski tekstovi u čast velike umetnice. Zahvaljujući UG “Nadežda Petrović” i kustosu Predragu Živković pokrenuta i Manifestacija “Sonjin septembar” koja iz godine u godinu dobija na zamahu na celokupnom prostoru nekad zajedničke države. Pre osam godina trojica čačanskih umetnika je pokrenula inicijativu da “parkić” dobije ime po Sonji, ali i skulpturu “Ona šeta sama kroz grad” po njihovom nacrtu.

NADA

Davno, Nadežda je izgubila život u ratu u nadi da će nastati neki novi i pravedniji svet. Sonja je nestala u požaru i u raspadu jednog sveta, bila je za ljubav, umetnost, sinergiju svih koji su za duhovnost u svetu slobode i kreativnosti.

Nismo je dovoljno razumeli podržali kad je trebalo, zato smo je izgubili. Imamo još jednu šansu da joj se odužimo svi zajedno, kao nekad u slučaju velike Nadežde, ako i tu šansu prokockamo izgubićemo je zauvek, a toliko nas volela, Čačak, nas u njenu, svoj Kablar i svoju Donju Gorevnicu.

Oprosti nam Sonja.