FLEKA

PIŠE: Danijela VULIĆEVIĆ

Naše ogledalo u donjem desnom uglu ima fleku u obliku vrane. Ona stoji sa blago nakrivljenom glavom i gleda u mene. Krila su joj mirna. Deluje pitomo. Ne verujem joj. Naspram nje, stojim ja. Blago pogrbljen. Jako otvorenih usta. Nemirnih obrva. Odraz mi govori da ne delujem pitomo.

Prvobitno pomislih da je vrana ovih dana doletela na unutrašnje okno naše spavaće sobe, ali sasvim je moguće da je tu oduvek. Možda ju je stvorio najbolji staklorezac. Vreme. Nemam pojma. Ne pamtim kada sam poslednji put stajao pred ogledalom. Bilo mi je potrebno jedino kada sam vezivao kravatu, a obično sam je nosio na svadbama. Proslava venčanja je sve manje, ili bar onih na koje bi bio pozvan neko stariji od mladoženjinog dede. Manje je i ljubavi, ili su moji kriterijumi visoki. Sećam se sjaja u Ljiljaninim očima dok mi je po zna koji put objašljavala koje „krilo“ kravate da prebacim i umetnem, a ja ništa nisam shvatao ošamućen tim bleskom. Dobro, bilo je tu malo i one muške lenjosti i spremnosti da se oslanjamo na žensko čeljade i njegove sposobnosti. Navikao sam da letim na njenim krilima. Vezivanje kravate je bila jedna u nizu naših zaljubljenih igara koje su se uvek završavale najlepšim letom.

Mojih krila davno nema. Nosim lepe košulje sa tankim, uspravnim prugama. Gornje dugme je obavezno otkopčano. Doduše, sve ih teže zakopčavam, ali i dalje ostavljam utisak nonšalantnog, vremešnog gospodina.

Nema ničeg opuštenog niti gospodstvenog u odrazu mojih  razjapljenih usta u ogledalu. Čini mi se da je vrana za nijansu više nakrivila glavu i da mi se podsmeva. Nagrabusiće i ona za par minuta kada u sobu bane vražji logoped. Zagraktaće i ono što nikada nije znala. Unervoziti se. Odleteti. Lako je njoj. Nema kravatu, a ni  motornu afaziju.

Ne pamtim kada sam poslednji put stajao pred ogledalom.
Bilo mi je potrebno jedino kada sam vezivao kravatu,
a obično sam je nosio na svadbama.
Proslava venčanja je sve manje, ili bar onih
na koje bi bio pozvan neko stariji od mladoženjinog dede.
Manje je i ljubavi, ili su moji kriterijumi visoki.

Dobro, priznajem, moja je ideja da angažujemo stručnjaka za govor. Bio sam već na toliko pregleda i raznoraznih tretmana za oporavljanje nakon moždanog udara. Analizirali su pedalj po pedalj mog tela, svaki damar i ćeliju. Protresli sve tečnosti. Stavili su pod mikroskop moj život, navike, bolesti, povrede i stresne situacije. Izvrnuli su me kao krojač postavu. Moji udovi trpeli su igle, struju različitog intenziteta, laserske zrake, baš topao tečni parafin, grube i nežne maserske ruke. Sve sam to podneo. Optimista po vokaciji, bio sam disciplinovan. Čitavo proleće bolnički zatočenik.

Prvog dana leta obreo sam se kod kuće. Manje pokretan, a podjednako tvrdoglav. Hteo sam da opet, kao i čitave zime i svih prohujalih godišnjih doba mojih zrelih godina, bude po mom. Ali, nisu me razumeli. Ni sin, ni ćerka, a ni moja druga supruga Divna. Ime joj pristaje. Blaga je, ljubazna i duhovita. Ne znam da li ume da veže kravatu. Neke naizgled obične stvari su rezervisane samo za posebne trenutke. Zamene su uvek samo zamene. Osim što sam tvrdoglav, prokleto sam iskren i dosledan u tome. Opet odlutah. Tema mi ne beži zbog ishemije sive mase moždane kore. Za taj beg su odavno zaslužni godovi, a budite uvereni da sam jako čvornovat panj. Ne bi  ni Ljiljana shvatila poentu mojih prebrzih i nerazumljivih rečenica. Trebalo bi da budu moje želje, a bili su samo uzaludni lepeti islužene vrane. Nebo je bilo na istom mestu, a ja sam jedino znao da grakćem, a zatim da se zacrvenim, pobesnim i prasnem na sve oko sebe. Ali, i  moja ljutnja nije znala da pravilno uobliči glasove. Sevalo je, ali groma nigde.

Onda smo pozvali logopeda u posetu.

***

– Opustite donju vilicu velikim zevom. Taaako… Gledajte u ogledalo… Probajte da isturite donju vilicu napred.

– Teško je.

– Znam. Probajte.

– Ovako?

– Da. Bravo! Napućite usne u obliku slova O…Sada ih napućite u obliku poljupca…

Kao da mi je do ljubljenja. Fleka na ogledalu još više je iskrenula glavu. Kljunom mi pruža podršku. Zamara me ovo. Prvi susret sa terapeutom za govor bio je zanimljiviji. Sedela je opušteno u fotelji naspram mene i pustila me da pričam o onom što najviše volim. Smešila se, a pramen smeđe kose pao joj je na obraz. Milo stvorenje u četrdesetim. Govorio sam o projektima, instalacijama, čudesnim svojstvima elektriciteta i trudio se da ne slušam Divnino negodovanje iz kuhinje:

– Polako, sporije, ništa te žena ne razume…

Ne znam da li me je razumela jer je ćutala sa ohrabrujućim sjajem na obrazima koji je sažimao fleku u mom velikom mozgu. Pričao sam o velikim i sitnim poslovima, razvoju firme, saradnicima, svojoj predanosti i sviknutosti da upravljam. Prećutao sam da  preduzeće trenutno tapka u mestu jer ne dozvoljavam sinu da zauzme moje mesto. Dobar je on inženjer, ali odluke su samo moje. Odgovorost ne umem da prepustim drugom. Jednom sam popustio i život mi je iskliznuo iz ruku…

– Pokušajte da napravite oštar vrh na jeziku i da njime dodirnete gornje sekutiće…

Milo stvorenje se vremenom pretvorilo u čudovište koje mi se krevelji u ogledalu, a zatim isto to traži i od mene, mašući špatulom oko mojih usta i prosipajući razloge zbog kojih moram da budem istrajan u vežbanju.

Kao da mi je do ljubljenja. Fleka na ogledalu još više je
iskrenula glavu. Kljunom mi pruža podršku.
Zamara me ovo. Prvi susret sa terapeutom za govor
bio je zanimljiviji. Sedela je opušteno u fotelji naspram mene
i pustila me da pričam o onom što najviše volim.

– Hajdete… Još samo pet minuta. Sada je bolje. Probajte još jednom. Bravo!

Aha. Još par minuta. Danas. A sutra? Koliko minuta sutra i svih ostalih dana?! Čak i moj optimizam ima granice. Ovo je najgori deo tretmana…

Ponavljam besmislene slogove, reči, proste i one za „lomnjenje jezika“, rečenice koje uniformnošću suše vreli julski vazduh, opisujem fotografije, a duboko, u stomaku i grudima, priželjkujem da me aždaja pusti da govorim o onom što me tišti pod krastom žarišta koje je udar i izazvalo.

– Ponavljajte za mnom: obor, Obar, obraćanje, saobraćaj, saobraćajna nezgoda…

***

Nisam pio alkohol na svadbama. Žalio sam zbog toga jer bi atmosfera i mene ponela. Bila su to prava veselja, onda kada su i ljubavi takve bile. Neusiljena, sa pesmom iz punih pluća i razgaljenog srca. U kolu živahne žene, jedre grudi im poskakuju ispod čednih svilenih košulja, kolena im se, ispod uskih suknji pristojne dužine, belasaju pri svakom koraku,  na licima im najlepša šminka. Osmeh. A moja Ljiljana najlepša, najrazigranija, skromna a najupadljivija. Ljubav ima najbolji okular.

Uljuljkan u pregibe njene košulje boje breskve, zveket čaša i sevdah, popio sam dva piva. Dva jagodinska. Razgalila me atmosfera srpske kafane koja je tih dana imala istinsku čar, pa sam popustio, i ključeve auta dao Ljiljani. Ako baš hoće da vozi, neka vozi.

Krivina, poludeli kamiondžija, Ljiljanin vrisak,
škripa lima dok klizi po zaštitnoj ogradi, prevrtanje,
centrifuga straha i jarko rumenilo po košulji boje breskve.
I ništa. Ogromno ništa koje se kao fleka proširilo
po svemu što sam bio, po svemu što jesam.

Rominjala je dosadna kiša, pa je vozila sporo i oprezno. Sa kasetofona se čuo Tozovac dok smo razmenjivali utiske sa svadbe. Još uvek mi u glavi, čak i sada kada je bolest unazadila moje sposobnosti, odzvanja poslednja rečenica koju sam izgovorio. Uvek je tako, važne trenutke obeleže neke besmislice: „Starojko je sve vreme gledao u dekolte mladine ujne…“ Magnovenje tek… Krivina, poludeli kamiondžija, Ljiljanin vrisak, škripa lima dok klizi po zaštitnoj ogradi, prevrtanje, centrifuga straha i jarko rumenilo po košulji boje breskve. I ništa. Ogromno ništa koje se kao fleka proširilo po svemu što sam bio, po svemu što jesam.

Dva jagodinska piva i jedna odluka. Mrlja se utisnula kao žig u ostatak mog  života. Jasno definisane ivice sa kojih put neba na kojima sam godinama viđao samo vrane, štrče šiljci kajanja. Na njima sam kao fakir ispekao zanat „u se, i u svoje kljuse.“ Poput gusenice, stisnuo sam se u svojoj čauri iz koje sam posmatrao kao moja deca postaju divni leptiri. Lepršali su oko mene kao oko primamljive svetiljke, ali im nisam osvetlio putokaze. Tražio sam da hodaju po mojoj, davno utabanoj stazi. Dobro je samo ono što je sigurno. Nikada se više nisam našao u ulozi suvozača. Sve okuke bile su samo moje.

***

Nisam planirao da milom stvorenju u obličju aždaje ispričam o vrani na ogledalu i vezivanju kravate. Reči su same izletele kao iz katapulta. Dala mi je katalog za izložbe fotografija i zamolila da izgovorim šta prikazuju. Sa vragolastim smeškom naglasila je da bi volela da čuje i koje asocijacije bude u meni. To je bilo prvi put da je priznala da sam čovek, a ne mašina za proizvodnju glasova koji se po obrascu naših misli sklapaju u reči. Nisu najčudniji božji putevi. Mozak nosi štafetu. Mnogo je neistraženih staza punktiranih ganglijama.

Priznajem, uživao sam listajući katalog. Svega je bilo na tim fotografijama: srećni dečak u iznošenoj odeći na ringišpilu u Sloveniji, uboga dečja soba negde u Ukrajini, grub faul na fudbalskoj utakmici u Kuvajtu, smrtonosni susret toreadora i bika u Španiji, čudne igre svetlosti i senke, pregršt simbola koji u oku posmatrača pale fitilj umetnosti. Bez zaustavljanja sam prešao stranu na kojoj je ispod fotografije pisalo „Vrana na grani“ (Norveška) i srećan što  je moje zabušavanje ostalo neprimećeno, pogledao narednu fotografiju, spreman da je opišem do poslednjeg detalja. Umesto toga, najsporije što sam umeo, ispričao sam logopedu zašto ne umem da vežem kravatu. Prirodno, nisam zaobišao ni svog pernatog saveznika sa ogledala u dugim noćima u kojima čekam naredni udar. Nije me prekidala da bi me ispravljala i tražila da ponovim. Nekako je sa svakom mojom rečenicom vraćala obličje milog stvorenja, prećutno priznavši da je svako ko se stara o ljudima, najpre čovek. Dobar čovek. Tišinu koja je nastala kada sam teškom mukom završio priču u koju je stao čitav moj život, prekinula je Divna unevši na poslužavniku slatko od dunja i kafu. Što sam neupadljivije mogao, jer su mi ruke hronično podrhtavale, sklopio sam katalog. Fotografija staračkog doma na kojoj proseda starica nežno spušta poljubac na slepoočnicu iznemoglog starca, ostala je moja tajna.

Tog predvečerja sam se, nekako rasterećen i radostan,
iskrao iz kuće i odvezao automobilom do preduzeća.
Tamo su me ćerka i sin, posiveli od brige,
dva sata kasnije zatekli kako spavam otvorenih usta.

Tog predvečerja sam se, nekako rasterećen i radostan, iskrao iz kuće i odvezao automobilom do preduzeća. Tamo su me ćerka i sin, posiveli od brige,  dva sata kasnije zatekli kako spavam otvorenih usta, glave spuštene na šemu električne instalacije.

***

Iz ptičje perspektive ovo okupljanje bi delovalo smešno, šest ozbiljnih lica izbuljenih u nejakog starca sa najnevinijim izrazom na licu, u meri u kojoj mu oduzetost jedne strane dozvoljava. Najpre se oglasio fizijatar, grmalj sa prijatnim glasom. Za njim i neurolog, dama u ranim šezdesetim. Zatim su zagraktali Divna, ćerka i sin. Svi složni u oceni da bi samo neodgovoran čovek uradio ono što sam ja. Jedino je moj logoped ćutala, dok je sat otkucavao, a vrana klimala glavom prateći senke na ogledalu. Ćutao sam i ja. Ne bi me razumeli, ma šta da sam rekao. Kada se žamor smirio, a lekari bili spemni da iskorače iz ovog neuspelog kamelotskog zasedanja, mila aždaja je prišla „Arturu“, spustila mu šake na ramena i naterala da pogleda u stono ogledalo koje je nekim čudom, poput  Ekskalibura odnekud iskočilo:

– Danas baš dobro izgledate. Oporavićete se vi. Britke su vam misli. Jezik ne može da ih prati, kao ni ljudi oko vas. Lepo vam stoji ta košulja. Pun pogodak bi bio da je upotpunite kravatom. Sigurna sam da bi Vam je sin rado vezao.

Sagla se, poljubila me u obraz, spakovala ogledalo u torbu, klimnula svima u znak pozdrava i otišla. Za sobom je ostavila muk. Mislim da je i sat stao. Nešto me je poput mača, na sekund, preseklo posred stomaka.Onda se neka stena uvrežena na mom temenu otkačila i krenula da se kotrlja po okukama puta za koji sam pogrešno verovao da je jedini.

Ustao sam, oslonivši se na sto.

– Kuda ćeš? – prošaputala je Divna.

– Po ključeve – odlučno sam izgovorio.

Razumeli su me, jer su opet svi, uključujući i medicinske stručnjake, glasno negodovali. Nasmejao sam se, pomalo krivo ali sa stilom mudrog osamdesetogodišnjaka:

– Idem po ključeve i pečat preduzeća. Imam kome da ih dam. Vreme je za penziju.