GALEB DŽONATAN LIVINGSTON

PIŠE: Jelena ĆIROVIĆ

Velja Pavlović. I opet je smrt povod. Ne smem ni da pitam koliko čovek može da izdrži i da podnese. Toliko divnih ljudi koji prerano odlaze.

Možda je uvek bilo tako, za svaku generaciju, ali to nisam primećivala, dok nisu došli na neki sumanuti red, oni koju su bitni za moju generaciju.

Možda, a možda i nije. Ne mogu da procenim. Čini mi se da je za moju generaciju svaki odlazak preran. I preskup po ljudskost, po blagost, po istinitost, po veru, po postojanje sa svrhom, po smisao. Možda je to tako po svaku generaciju? Možda, a možda i nije.

Da li je korona nešto ubrzala? Verovatno jeste. Ali imam utisak da je po moju i meni bliskim generacijama, ubrzanje dala borba za opstanak normalnog u nenormalnim uslovima.

Ne znam ni da li je ovo prejako, ali umori se čovek od borbe za čovečnost. Toliko dugo traje, bar za tu moju i meni sličnim generacijama. Pa pukne nešto, srce, duša, samo pukne i nema te.

Čula sam pre neko veče “Čovek planira, a Bog se smeje”. Ma planiraj šta hoćeš, bez mog pristanka ne može. Sudbina, ono što je zadato, a što ne razumemo, ili si se baš nacrtao tamo gde ne treba. Kako god. O tome je bolje ne razmišljati, jer je to karta za pakao, koja se nikada ne može platiti, jer nikada nećeš naći odgovor.

Nisam baš mnogo znala o veri, pre nego što sam počela da gledam Veljine Duhovnike. Osnove vere sam dobila od mog prijatelja, cimera iz studentskih dana, Milana Topića, iako će on sada reći, e baš si naučila. Šta god da kaže, tako jeste. Početkom ’90-ih, pa kako tako. Dete iz komunističke porodice i nije moglo drugačije. Pao s neba Milan Topić za učitelja o veri.

Veljini Duhovnici su blagodet za sve, vernike i nevernike, sigurna sam da su bar neka vrata odškrinuli i jedni i drugi. Za sve one koji su otvoreni za više od vaspitanja. Teško je dosegnuti tu njegovu blagost, dostupnost, jednostavnost. Valjda je uvek teško dosegnuti istinu, koja je toliko blizu. E to je Velja uspevao sa Duhovnicima, uspevao je da dosegne lakoću.

“Kultura? Ko jebe kulturu? “, izgovorio je Zoran Radmilović u Radovanu III, početkom ’80-ih i prešao na vremensku prognozu. Koliko je to hrabra rečenica bila u to doba!

Velja Pavlović je nekako ostao u toj “beznačajnoj” kulturi. I opstao u njoj. I otvarao oči mnogima koji su hteli da vide više od vremenske prognoze. Ja ću ga bar po tome pamtiti.

Skroman Veliki čovek. Retko se takvi rađaju. Nivo 23 postavio ga je među znamenite. Duhovnici, među izuzetne. I tu će ostati. Među izuzetnima. Za mene, sigurno.