GLAD

PIŠE: Mila MARČETA

Bila je omijeno dete u porodici. Sve babe, tetke i strine su se utrkivale da je stave u krilo i prepunim kašikama hrane ustašca koja je ona poslušno otvarala da primi novi zalogaj, još i pre nego što je prethodni progutala.

Na radost i veselje okupljene familije, pljeskala bi punačkim ručicama i glasno se smejala kada bi na sto bila izneta mirisna štrudla sa makom posuta prah šećerom. Debelim prstićima kupila bi svako zrno maka koje bi slučajno ispalo iz usta, mada se to retko dešavala, jer je štrudlu sa makom jela sa posebnom pažnjom. I pre nego što je razumom mogla da shvati, napravila je svoj mehanizam za dostizanje sreće – ona jede, oni je voli.

Jedne noći probudila je užasna glad. Ljubav baba, strina i tetaka nije više izazivala dovoljno radosti. Bivala je sve gladnija i sve manje srećna. Osećaj gladi se promenio. Nisu joj krčala creva, samo bi joj se stomak skvrčio poput suve šljive ostavljajući veliki prazan prostor od grudne kosti sve do donjeg stomaka. Prostor koji zjapi popunjavala je kolačima koje je halapljivo proždirala u obližnjoj poslastičarnici. Kao stalnom gostu, za nju su svako jutro pekli štrudlu sa makom. Još toplu, posuli bi je prah šećerom, isekli jedno parče koje bi u vitrini čekalo nekog drugog gosta, a ostatak je čekao nju.

Obično je bila jedini gost u poslastičarnici u zabačenoj ulici, starinskog izgleda i starinskih kolača. Prvih nekoliko zalogaja bi halapljivo progutala, nežvačući. A onda bi zastala i čekala da se šećer razlije njenim venama. Unutrašnjim okom je posmatrala kako se toplota širi, sve do vrhova prstiju na rukama i jagodica na stopalima. Prepuštala se nežnosti slatkog zagrljaja koji joj je donosio željeni mir i uljuljkanost. Ostatak štrudle je imao zadatak da osigura da je glad zadovoljena i zatučena, bar za neko vreme. Prevelika količina šećera je činila njen mozak tromim i dovoljno glupim da poveruje da je dobila baš ono za čim je čeznula – ljubav, pažnju i nežnost.

Jednog popodneva u martu, na vratima poslastičarnice se pojavio muškarac. Samouverenost kojom je ušao i nametnuo svoje prisustvu praznoj poslastičarnici izgledala je kao dobro uvežbana poza. Nosio je crne, potpuno neprozirne naočare.

„Možda je slep“, pomislila je podižući pogled sa trećeg parčeta štrudle da odmeri pridošlicu.

Čovek je skinuo naočare i prišao vitrini sa kolačima.

„A, znači ovaj je od onih što je slep kod očiju“, neprimetno je odmahnula glavom i zarila zube u mekano testo. Nisu joj se dopadali ljudi koji se kriju iza tamnih naočara. „Njeni“ ljudi su bili oni što širom otvorenih očiju gledaju svet i ljude oko sebe, neplašeći se iskrenosti i otvorenosti, neskrivajući svoje pukotine iza tamnih naočara.

„Izvinite, mogu li da sednem kod vas?“, u pola zalogaja presekao ju je neočekivano mekan glas.

Sada je bila prinuđena da dobro pogleda muškarca. Nije joj bilo jasno zašto bi on sedeo baš za njenim stolom kad su svi stolovi bili prazni. Pogotovo joj nije bilo jasno zašto bi se tako privlačan muškarac obratio njoj, neprivlačnoj, debeloj, oštećenoj, nagnutoj nad tanjirom sa piramidom napravljenom od parčića štrudle. Ništa nije rekla, a muškarac je seo.

„Vidim da volimo iste kolače. Ja obožavam štrudlu sa makom“, lagano se nagnuo ka njoj i namignuo joj uz jedva vidljivi osmeh. Stidljivost tog osmeha je bila u potpunoj suprotnosti utisku koju se muškarac tako jako trudio da napravi. Kroz sve ograde i zidove, dečak je istrčao na površinu i zavapio za zagrljajem i utehom. Shvatila je da je i on oštećen, raspuknut i nesastavljen.

Usta su joj bila puna zalogaja, isto kao i obrazi. Želela je da se nasmeši, ali se uplašila da će se pokazati zubi sa crnim tačkicama. Bio je dovoljan samo jedan nemerljivo kratak trenutak da se postidi i zamoli Boga da otvori zemlju pod njom kako bi ona propala i potpuno nestala. I pocrvenela je do korena kose.

On se ponašao kao da ništa od toga nije primetio i ležerno je zagrizao svoje parče kolača, ostavljajući je potpuno zbunjenu. Između zalogaja se smestila uobičajena konverzacija i ono što bi za neke druge ljude bilo upoznavanje, za njih dvoje je bilo prepoznavanje.

„Prvi put sam u poslastičarnici, mada svaki dan sate provodim u teretani, odmah ovde, iza ćoška“, rekao je.

„Svaki dan satima vežbaš u teretani?“, iskreno je bila iznenađena.

„Da. Fizički umor, ali onaj najjači, do potpune iscrpljenosti, je najbolji način da ugušim sve misli. Posle treninga idem kući, sručim se u krevet i spavam do jutra, kao beba.“

„Svako ima svoj način da pobegne“, promrljala je, gledajući svoj tanjir i preostale mrvice maka.

„Da pobegne? Od čega?“

„Uglavnom, od sebe.“

„Hajde ne filozofiraj. Ja ne bežim ni od čega“, odgovorio je, i tom rečenicom se vratila njegova previše dobro uvežbana arogancija. Senka je prešla preko lica sa bradom i on je ponovo stavio na nos neprozirne naočare.

Nastavili su da se sreću u poslastičarnici, da sede jedno pored drugog i posle nekoliko dana, štrudlu su jeli iz jednog tanjira, deleći parčiće i smejući se svojim brkovima od prah šećera.

Sa dolaskom leta, izmestili su se iz grada. Pobegli su ne samo od vrućine, već i od svega što ih je oboje već neko vreme gušilo.

„Interesantno je kako smo se sreli baš u trenutku kada smo oboje doživeli potpunu dematerijalizaciju. Kakva slučajnost da nam baš sad ništa više ne znači ni novac, ni kuće, ni veliki poslovi, ni ceo taj blazirani svet u kome smo do sada živeli“, rekao joj je jednog dana dok su u njenom starom automobilu izlazili iz Beograda.

„Slučajnosti ne postoje“, odgovorila je.

„Hajde ne filozofiraj“, začikavao ju je, nasmejan i opušten.

„Koliko se njegov izraz lica promenio za ovih nekoliko poslednjih meseci. Nestalo je arogancije, crte lica su mu opuštenije, nema napetosti, pokazao se onakav kakav zaista i jeste, nežan i brižan, željan bliskosti isto koliko i ja“, razmišljala je posmatrajući njegov profil.

Dane su provodili šetajući šumom, kosmajskom ili fruškogorskom, gde bi se zatekli, noseći ranac u kome je bila štrudla sa makom koju bi jeli sedeći na travi. Brkovi od šećera su ih i dalje beskrajno zasmejavali, a otkrili su da se mak sa zuba najbolje skida poljupcima i isprepletanim jezicima.

Ostavši bez stalnih klijenata, na vratima poslastičarnice i teretane osvanula su obaveštenja „Zatvoreno do daljnjeg“. Trgovci u Rumi i Sopotu su proglasili nestašicu maka.