GLEDAOCI

PIŠE: Bojan BRUKNER

Venecija, februar, 2020. U Duždevoj palati, kao uvek što je bilo, sedeli su demon i anđeo i borili se za prevlast nad Venecijom.

U mračnim Duždevim sobama, kao uvek što je bilo, ljudi su prolazili kraj njih ne razlikujući dobro i zlo i ne znajući šta im se sprema.

„Volim turiste“, rekao je demon.

„Njih, ili nesreću koju donose sa sobom“, upitao je anđeo.

„U čemu je razlika“ odgovorio je demon.

Sedeli su u sobi sa Rubensovim slikama. Turisti su slikali svoja lica ispred onih oslikanih. Neko se zakašljao.

„Treći od jutros“, primetio je demon.

„Četvrti“, ispravio ga je anđeo.

„Decu ne računam.“

Anđeo ga je pogledao začuđeno.

„Suviše su nevina za moj ukus“, odgovorio je demon kroz politički korektan osmeh.

Anđeo je odvratio pogled.

„Uostalom, preživeće“, dodao je demon suvo.

Kao uvek što je bilo, demon i anđeo ustali su i prišli najvažnijem delu tvorca u svom vidokrugu, da ga osmotre malo bolje.

Rubensova slika. Manje čuvena. Na njoj Minerva, boginja mudrosti, kopljem je probadala vrat nage i stare žene koja predstavlja Neznanje.

„Koliko ljudi greše čak i kada imaju najplemenitije namere“, rekao je demon zagledan u sliku.

„Na šta tačno misliš“, upitao je anđeo.

„Ako neko na ovom svetu poseduje trunku životne mudrosti, to su stare žene.“

Anđeo se osmehnuo.

„I ta njihova nada da će mudrost pobediti neznanje“, nastavio je demon. „Zaista? Posle svega?“

„Da, posle svega“, ponovio je tiho anđeo. „Ali nada umire poslednja. Zar ne?“

„I umreće. Doduše, prvo će skapati Ekonomija. Zatim Empatija. A poslednja će biti Nada. I umreće na tvojim rukama“, zaključio je demon.

Anđeo je znao da je svetu dolazio kraj; ali znao je i to da je svaki kraj

samo novi početak. Kao uvek što je bio.

„Sećaš li se Asurbanipalove biblioteke“, upitao je anđeo.

„Niniva, ako se ne varam“, odgovorio je demon nesigurno.

„Koliko si samo uživao dok je gorela.“

„Čak i ti moraš priznati da je bilo impresivno“, potvrdio je demon nostalgično.

„I šta se desilo sa njom?“

Demon je prolistao po kartoteci svog sećanja i ubrzo otkrio naum svog sagovornika. Nije odgovorio.

„Podmenuta vatra je ispekla glinene table i tako ih sačuvala kroz vekove“, rekao je anđeo i nastavio: „Najstarije priče na svetu ostale su sačuvane zahvaljujući tome. Ep o Gilgamešu, starozavetne priče starije od Starog zaveta, nauka i poezija koje su inspirisale stvaranje Aleksandrijske biblioteke. Glinene table bi se do sada pretvorile u prah. Vatra koja je trebala da uništi sakupljeno znanje, zapravo ga je sačuvala za večnost.“

„Večnost je prejaka reč“, primetio je demon. „Osim toga, većinu tekstova još uvek nisu ni preveli.“

„Još uvek“, zaključio je anđeo i prišao bliže slici ogledajući se u Minervinom licu.

Demon je više voleo da posmatra sliku sa distance.

„Kad smo već kod vatre“, nastavio je anđeo. „Pamtiš li Pitagorinu školu?“

Demon je prevrnuo očima i duboko uzdahnuo.

„Pamtim da je jako nervirala njegove sugrađane. Moglo bi se reći da je raspirila njihove strasti“, odgovorio je demon. „Njihovi spisi jesu nestali u požaru, zar ne?“

„Spisa nije ni bilo. Pitagora je svoja učenja prenosio usmeno. I to veoma uskom krugu“, ispravio ga je anđeo. „Ali posle spaljivanja škole, svi njegovi učenici su se rasturili po starom svetu. Matematika i geometrija su nakon toga doživela nagli procvat. Kao i pojam ljudske duše.“

„Pretpostavljam da imaš još neke primere“, pretpostavio je demon tmurno.

„Nekoliko.“

„Da skratimo priču. Šta hoćeš da kažeš?“

„Da pored svih svojih mana, slika uopšte nije tako loša“, rekao je anđeo najzad se odmaknuvši od platna na zidu.

Po Duždevoj palati, kao uvek što je bilo, hodali su demon i anđeo dok se svet oko njih borio za vazduh.

Pluća su mu bila zapaljena.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *