GOSTILJSKE VILE

PIŠE: Bojan BRUKNER

Noć pre svoje udaje, Đurđica je provela spavajući sa žabama u travi, maštajući o svojoj budućnosti i slušajući huk Gostiljskog vodopada.

Pre nego što je legla na meku, mahovinom prekrivenu zemlju, pustila je niz zapenušanu ledenu vodu pramen svoje crne kose i prošaptala imena svih sedam vila koje su nastanile ovo vrelo, moleći ih da čuvaju njenu bračnu sreću i otklone svaku nesreću iz njenog budućeg doma.

Kasnije u životu, Đurđica se često prisećala te noći i pitala se šta je uradila pogrešno.

Njen muž, Velibor, voleo ju je onako kako je voleo sva ostala živa bića koja je imao na svom posedu. Obezbeđivao joj je hranu, čuvao od svih opasnosti koje mogu zadesiti ženu u planinskim krajevima i tukao je svaki put kada napravi štetu ili mu stane na žulj, što je ona umela da radi bolje no bilo ko drugi u selu.

Stvar je bila u tome što je Đurđica naučila da trpi, ali ne i da ćuti. Ništa nije moglo da spreči tu ženu da kaže šta misli; a šta je, pa opet, i mogla da misli o Veliboru?

Zatucan i grub čovek, nesrećan i nepoštovan, ali dovoljno lukav da se skloni sa puta i gleda samo svoja posla, baš kako bi i njega drugi ostavljali na miru. Imao je oči vuka, sive kao kamenjar pod mesečinom. I mirisao je divlje, kao da zver u njemu nije potpuno navikla na košulje i mekane postelje. Nekada je taj miris uzbuđivao Đurđicu i podsećao je na šume u kojima se kao mala nikad nije izgubila.

Nisu imali dece. Ona se postarala za to. Nije imala srca da u toj kući na svet donese još jedno nedužno biće, ili još gore, biće koje će naslediti zlokobnu ćud svoga oca. Najbolje za sve, mislila je, bilo je ne mešati dalje tu gustu krv što je tekla u nabreklim venama Veliborovih stisnutih šaka. Sva njena nerođena deca, da su mogla, bila bi joj zahvalna na tome.

Tačno sedam godina nakon što su se uzeli, seoski starci su pozvali sve muške glave na bdenje, kako bi kolačem umilostivili Boga i dogovorili se kako da prehrane selo u nadolazećoj zimi ako se suša nastavi. Velibor je, kao i obično, bio tih tokom savetovanja i obreda, slabo je jeo, ali nije odbijao prepečenicu koja je išla od ruke do ruke. Pripit i tmuran, uputio se kući sam preko ledina, sklanjajući se od ljudi i njihovih odluka.

Sledeće jutro, meštani su našli njegovu glavu ispod Gostiljskog vodopada. Njegove snažne ruke i noge, svaka ponaosob iščupana i slomljena, bile su bačene nešto niže u šipražje koje je okruživalo potok iznad Katušnice. Njegov trup su ugledala deca dok su se igrala u borovim krošnjama, a koga su ptice do tada uveliko oglodale. Još dugo nakon toga, Đurđica je tražila i sedmi komad svog muža u okolini vrela. Na kraju je zaključila da on srca nije ni imao.

Medveda koji je navodno rastrgao Velibora seljani nikada nisu ulovili, mada su ih žene od početka odvraćale od njihovih uzaludnih hajki. Ipak, njegova smrt nikada nije u potpunosti zaboravljena, a ni u potpunosti objašnjena.

Godinama nakon toga, devojke iz sela bi na dan pred udaju ostavljale darove ispred Đurđicine kuće, tada već samodovoljne udovice, a zatim bi odlazile da noće kraj Gostiljskog vodopada, uvek vodeći računa da ih neko sa mladoženjine strane vidi prilikom odlaska na hodočašće.

Sa njega bi se vraćale nešto kraće kose i nešto dužeg jezika. I dalje pune ljubavi, ali i nekog novog, ledenog samopouzdanja.