GRAD

PIŠE: Mila MARČETA

U grad sam došao jednog četvrtka. Gotovo sam siguran da je bilo poslepodne, mada vreme nisam mogao da pročitam sa časovnika. Kazaljke su pratile pokrete mojih zenica, kao da su očekivale da im ja kažem na kojim brojkama da se zaustave.

Vrućina je bila nesnosna. Sunca nije bilo, samo omorina i jara koja je izbijala iz zemlje i zidova kuća poređanih duž glavne ulice. Teški niski oblaci su polegli po gradu dajući uzaludnu nadu da će iscediti koju kap kiše. Grad mi je izgledao oronuo u prašnjavoj izmaglici. Ne bi me čudilo da sam, zapravo, nabasao na scenografiju nekog špageti vesterna. Ko zna? Posle devet dana lutanja, ni ne znam kako sam se našao ovde.

Glavna ulica je negde na polovini svoje dužine, koliko sam mogao da ocenim, grlila omanji trg. Uredno parkirani oko trga, stajali su jedni pored drugih najnoviji modeli Tesla električnih automobila, Ševi kabrioleti iz kasnih pedesetih, ali i konjska zaprega sa čezom. A onda i gomila kojekakvih krševa od automobila, kombija i malih kamiona. Ispred automobila stajali su parkometri, ispred konja gvozdena horizontalna šipka za privezivanje.

Grad bi izgledao sablasno da nije bilo neočekivano mnogo ljudi na ulici. Ljudi su hodali nekim svojim tempom i svojim putanjama, ne osećajući ni vrelinu ni prašinu koja se lepi za znojava lica i ulazi u svaki otvor na telu. Raznoliko obučeni, kao da su pošli na maskenbal. Primetio sam vitku ženu u savršeno skrojenoj uskoj haljini i na najvišim potpeticama koje sam ikada video. Njoj u susret je išao čovek u odelu kakvo se nosilo pre par vekova. Između njih, proguralo se androgeno biće u srebrnom kombinezonu. Bilo je tu i muškaraca u haljinama veselih boja i žena u sivim odelima na prugice, muškog kroja.

„A možda je u blizini cirkus?”, pomislio sam, pokušavajući da dam neki smisao šarenoj gomili. Prolazili su pored mene, neki me čak u prolazu i dodirivali, ali me nisu primećivali. Među sobom su se pozdravljali, samo se meni niko nije obraćao. Bio sam nevidljivi stranac koji ovom gradu ni na koji način ne pripada.

Naslonjen na zid zgrade za koju sam pretpostavio da je neka zvanična institucija, možda čak i zatvor, stajao je čovek u prašnjavoj uniformi, razdrljen, u košulji podvrnutih rukava, sa naočarima za sunce sa žičanim okvirom. Za razliku od ostalih ljudi koje sam sretao od kad sam došao u grad, on me je primetio i to mi pokazao jednim upitnim podizanjem brade, bez reči.

„Dobar dan“, rekoh, najpristojnije što sam mogao.

„Dan jeste, dobar – kako kome“, odgovorio je i ispljunuo grudvicu duvana koju je žvakao.

„Izvinite, ja ne znam gde se nalazim. Koji je ovo grad?“

„Onaj u koji si došao jer je tako trebalo. Sve što se desi je najbolje moguće rešenje u datom trenutku i datim okolnostima, znaš to?“, odgovorio je, potpuno mirno i nezainteresovan da li sam njegovu banalnu mudrost prihvatio ili joj se podsmehnuo. On je rekao šta je hteo, na meni je da vidim šta ću s tim. A meni i dalje nije bilo jasno gde sam.

„Dobro, recimo da je tako kao što kažete. Možete li mi makar reći kako se zove ovaj grad?“, trudio sam se da zvučim pomirljivo, čak snishodljivo, čovek je, ipak, neka vlast, sudeći po ostacima uniforme koju je nosio.

„Grad se zove onako kako svako od stanovnika hoće da se zove. Vidiš, na primer, za mene se zove „Deadwood“ i nalazi se u Južnoj Dakoti. Pogledaj preko puta, vidiš gospođu u šarenoj cicanoj haljini sa šeširićem na glavi i sa heklanim rukavicama? Za nju, ovaj grad se zove „Ružin pupoljak“ i nalazi se u Oksfordšajru. Za onog jednoroga, grad se zove Persepolis i u njemu se nalazi „Palata četrdeset stubova“ u kojoj on živi sa drugim jednorozima duginih boja. Svako ima svoj naziv za ovaj grad, onaj koji mu je dodelio u svojim snovima.“

„Izvinite, ali ja vas baš ništa ne razumem i bojim se da se vi šegačite sa mnom. Prvo – grad mora imati jedno ime. Oficijelno, pravo, zapisano u knjigama i mapama. Drugo – gospođa preko puta je skvrčena starica obučena u neke rite. Treće, jednorozi ne postoje. Dakle, vi ste ili pobegli iz mentalne ustanove zatvorenog tipa ili pokušavate mene da dovedete do tog stepena ludila.“

Čovek duboko uzdahnu i u nekoj iskrivljenosti usana koja je možda trebalo da bude osmeh,  pokaza mi red crnih zuba, trulih od žvakanja duvana.

„E, što ne volim ove dupeglavce što dođu, a ne znaju ni gde su pošli ni gde su došli, a ne priznaju da su sa razlogom tu gde jesu. Pa mi se, onda, nešto prenemažu. Ja lud? Možda sam ja lud, ali ti si glup, kad još nisi shvatio da si došao u grad obrnute realnosti… Slušaj, papane, stanovnici ovog grada su se dogovorili da su ovde snovi realnost. Ono što ti nazivaš realnošću, ne postoji. To je sve samo dogovor koji su neki ljudi nekada napravili, a svi ostali, kao ovce u stadu, pratite ih i usvajate njihov dogovor kao realnost.“

Grad se zove onako kako svako od stanovnika hoće da se zove.
Za mene se zove Deadwood i nalazi se u Južnoj Dakoti.
Pogledaj preko puta, vidiš gospođu u šarenoj cicanoj haljini
sa šeširićem na glavi i sa heklanim rukavicama?
Za nju, ovaj grad se zove Ružin pupoljak i nalazi se u Oksfordšajru.
Svako ima svoj naziv za ovaj grad,
onaj koji mu je dodelio u svojim snovima.

„Pričate gluposti. Realnost nije dogovor, realnost je ….. je…. realna, opipljiva. Vidim je svojim očima, znam da je stvarna.“

„Sjajan argument – vidiš svojim očima i onda je to istina, jel tako kažeš? Kažeš da je gospođa „Ružin pupoljak“ skvrčena starica obučena u neke rite. Tako je ti vidiš tvojim očima. I ti tvrdiš da je to realnost. A, vidiš, ta ista gospođa sebe vidi kao čilu i veselu bakicu u šarenoj haljini, sa šeširićem na glavi i sa heklanim rukavicama. Još uz to, ona je svetski prvak u uzgajanju Damaskne ruže, starog varijeteta ruže koja je doneta u Evropu iz Damaska, početkom petnaestog veka. Bakicine nežno roze  ruže koje cvetaju čak dva puta godišnje nalaze se u cvetnim aranžmanima u Vindzorskom dvorcu. Za gospođu iz grada „Ružin pupoljak“, to je realnost koju ona vidi svojim očima. Zašto misliš da je tvoja realnost istinitija od njene?“

Razgovor mi je postajao neprijatan, a nisam mogao da smislim pristojan način da ga okončam. Osim toga, i dalje nisam imao nikakvu, meni prihvatljivu, realnu informaciju gde se nalazim. U isto vreme, moj čudni sagovornik je sam sebi podizao uzbuđenje slušajući svoje argumente i posmatrajući moju zbunjenost. I nastavljao da govori.

„Ti misliš da se samo očima vidi? Grešiš. Hajde da uradiš jedan test. Zatvori oči. Zamisli ružičastog slona. Evo ga, stoji ispred tebe. Ne pomeraj se unapred, jer ćeš udariti u njegovu ogromnu nogu. Pravi pravcati ružičasti slon stoji ispred tebe i vitla svojom ružičastom surlom iznad tvoje glave. Opiši mi šta sve vidiš, upravo sad, tako zatvorenih očiju.“

„Vidim nabore na koži noge, u pregibu su malo tamnije ružičasti. Grudi su mu ogromne, moram da podignem glavu da bih ih video. Da, iznad moje glave su i kljove, vidi čuda, i one su ružičaste. Mlati ušima i pravi promaju.“

„Odlično, dakle video si pravog ružičastog slona. Otvori oči. Kaži mi, sad, po čemu je tvoj doživljaj realnosti ružičastog slona drugačiji od doživljaja kada si video sivog slona u zoo vrtu?“

„Pa, svašta pitate, sivi je pravi, ružičastog sam video u svojoj mašti.“

„I jednog i drugog si video, otvorenih ili zatvorenih očiju, nebitno. Tvoj doživljaj je isti. Stvar je samo odluke ili dogovora koji je realnost. E, tako ovaj grad živi. Svako vidi ono što je rešio da vidi. I svako živi svoj život onako kako ga je ranije sanjao. Vrlo jednostavno. Dogovorili smo se da je za nas san – realnost.“

„Onda je ovo grad veselih ljudi? Nema bolesnih, nema umirućih?“

„Ima, svega ima. Pogrešno se veruje da svako sanja samo lepe snove. Svi sanjamo ono što želimo, a to ne mora uvek biti nešto lepo. Imamo jednog čoveka koji je smrtno bolestan. Kancer, terminalna faza.“

„Zašto bi neko došao ovde da živi takav san?“

„Zato što je u „tvojoj“ realnosti bio star, usamljen, zaboravljen od svoje dece. Sanjao je da je jedini način da dobije pažnju, brigu i nežnost za kojom je čeznuo da bude smrtno bolestan i da njegova porodica dođe da ga vidi pre nego što umre. Ovde je njegov san realnost, i on leži u bolnici, smrtno bolestan okružen ljubavlju i pažnjom svoje dece.

Imamo i gospođu V, njen slučaj je vrlo interesantan. Ona je u tvojoj realnosti izvanredno lepa žena. Toliko je lepa da njena pojava izaziva pravu pometnju gde god se pojavi. Vozači su izazivali sudare, perači prozora su ginuli jer bi padali sa skela gledajući u nju, krošnje drveća su se savijale i sastavljale kako bi napravile hladovinu u ulici kojom je ona prolazila. Njena lepota je bila njena sreća i njeno prokletstvo. Muškarci su je saletali i zatrpavali nepristojnim ponudama. Niko nije mogao da se uzdrži u njenom prisustvu. Ali svi su je gledali i obožavali, a niko je nije voleo, jer od lepote tela niko nije želeo da gleda lepotu duše. Bila je usamljena, nesrećna, željna ljubavi i bliskosti. Posle godina mučenja koje nisu ni najmanje umanjile njenu lepotu, gospođa V. je usnula san u kome je njena fizička lepota iščezla i ona je postala sasvim obična žena srednjih godina. Živi ovde, srećno udata za muškarca koji je prepoznao njenu lepotu, onu očima nevidljivu.“

„Čudno, vrlo čudno. A da li neko i odlazi iz grada?“

„Naravno, iznenadio bi se da znaš koliko su ljudi nehajni i površni. Sanjaju san, dođu ovde da bi ga živeli i tek onda shvate da ih san čini duboko nesrećnima. Odlaze i ostavljaju za sobom velelepne palate, skupocene automobile, sefove pune novca i nakita. To su sanjali, to su dobili i otišli. Čudno je to, znaš? Ima, tako, ljudi koji će ti vrlo žustro i sa puno strasti opisivati svoj san. I sve tako dok ih ne upitaš „A zašto je to tebi važno? Šta za tebe, lično, znači da imaš vilu? Kako to tebe čini srećnim?“ Onda se zamisle, neki ispričaju kako vole osećaj da su sami stvorili nešto vredno, na primer. A neki odmahnu rukom, promrmljaju „ništa, baš ništa“ i sutradan odu iz grada.

Nego, kaži ti meni – šta ćeš ti? Imaš li ti snova? Imaš li hrabrosti da ih živiš?“

Njegovo direktno obraćanje mojoj najskrivenijoj žutoj mrlji me je zateklo nespremnog i neraspoloženog da o tome razmišljam, još manje da govorim. Zaćutali smo obojica i čekali prekid glupe tišine u kojoj sam se ja vrpoljio i premeštao sa noge na nogu, a on bio i dalje potpuno miran i opušten.

„Ne znaš, jel da? Pa da, tako i izgledaš. Ajde, blago meni, pre nego što bilo šta rešiš, idi u hotel, eno onaj sa druge strane trga. Drži ga gospodin R. Tebi verovatno izgleda kao raspala mehana, ali za gospodina R. to je uredan butik hotel uređen u najboljoj tradiciji italijanskih dizajnera. Uzmi sobu, lezi, spavaj, pa onda vidi šta ćeš.“

„Hoću, to je dobar predlog, hvala vam. Samo još jedno pitanje – šta se dešava sa satovima u ovom gradu. Ni jedan časovnik, čak ni ovaj na mojoj ruci, ne pokazuje tačno vreme.“

„Naravno da ne pokazuje. Merenje vremena je samo ljudski konstrukt. Nekad je neko odlučio da vreme treba da se meri. Pa je onda neko drugi odlučio da dan ima 24 sata, sat šezdeset minuta, minut šezdeset sekundi. I sad ti meni kažeš da sunce danas zalazi u dvadeset časova i petnaest minuta. Glupost! Sunce zalazi kada više nije vidljivo na horizontu. I to je jedina realnost.

Ti misliš da se sa nekim sastaješ u jedanaest sati zato što tako pokazuju vaši časovnici. Ne razumeš da se ljudi sastaju onda kad je pravi trenutak da se sretnu, mera trenutka je potpuno nebitna.

Koncept vremena naprosto je iluzija sastavljena od ljudskih sećanja, sve što se ikada dogodilo događa se zapravo sada. Ako išta znaš o fizici, onda znaš da su zakoni fizike u krajnjoj liniji simetrični, što znači da bi vreme moglo lako da se kreće u nazad, kao što ide u napred.“

Sa ozbiljnom vrtoglavicom i glavoboljom, uputio sam se u hotel.

Loše sam spavao cele noći, ako se isprekidani trenuci polusna i bunila uopšte mogu smatrati snom. Slagao sam čoveka sa ulice da ne znam šta je moj san. Znam ga, jer isti san sanjam već godinama.

Svake noći između dva i četiri sata sanjam kako je volim. Nju, jednu jedinu. Ona postoji u realnom svetu. Naša ljubav postoji u mojim snovima. Zapravo, moja ljubav, jer ja o njoj ništa ne znam, pa ne znam ni ume li ona da voli. Volim je onako kako nikad nisam voleo ni jednu ženu. U voljenju sam joj se predao ceo, go kao od majke rođen, spreman da me raspori ako to poželi, ogoljen kao tek rođeno dete spremno da ga drugi svojom ljubavlju i pažnjom obogate ili obogalje.

A ne znam da li ona voli da spava sa glavom u udubljenju ispod moje ramene kosti. Ne znam da li zna da je posmatram dok spava i da su joj sisice kao dva bela zeca sa roze njuškicama. Ne znam da li joj smeta što joj popijem kapljice što orose gornju usnu kad nešto bezobrazno sanja. Ne znam gadim li joj se dok joj jezikom klizim niz butine. Ne znam da li prezrivo otpuhne kad joj kažem da je volim. Ništa ne znam, pa kako onda da je volim u realnom snoviđenju?

A šta ako ona sve to zna i sve to isto voli? Šta ako se ona budi grickajući mi resicu na uvetu? Šta ako veruje da je zagrljaj važan isto koliko i vazduh i voda i hrana? Šta ako ume da voli kako ni jedna žena nikada nije umela da voli? Šta ako baš tako voli samo mene?

Šta ako budem srećan, a srećan nikad u životu nisam bio i ne znam kakav je osećaj voleti i biti srećan? Šta ako mi taj osećaj bude mučan i težak i bljutav? Šta ako ne smem da živim u svom snu?

Iz grada sam izašao u petak. Znam da je bilo rano jutro, jer se sunce još uvek šunjalo iza vrhova drveća na istočnoj strani grada. Na Damasknim ružama presijavale su se kapljice rose. Da, moralo je biti jutro, nisam morao da pogledam u sat.