HILJADU REČI O JEDNOM PROBLEMU

PIŠE: Boško PROTIĆ 

Pisanje je intiman čin (u to ne treba sumnjati) ali potreba da se napisano objavi, izlazi iz tog okvira. Ko poželi da podeli doživljaj sveta sa čitaocem kreće u misiju (često i onu nemoguću): kako stići do publike? Uobičajena trasa vodi do neke izdavačke kuće, pa odatle preko štamparije sve do – distributera. Uz tu stazu raste toliko trnja i korova da je teško ne pocepati svečano odelo stvaralačke iluzije a pristići na odredište.

Živimo u vremenima kada svako gleda svoj interes, svako ide za svojim profitom, a ljudi koji se bave pisanjem baš i nisu vešti tim socijalnim igrama i, najčešće, budu namagarčeni u nekom od koraka koje moraju da pređu.

Najveći problem predstavlja proces distribucije, danas, u Srbiji, i privatizovan i monopolizovan (što je činjenica koja ne trpi osporavanje: tako je kako je!).  Apsolutnu kontrolu nad objavljenim delom nema ni autor, ni izdavačka kuća već – trgovac, koji svojim enormnim zahvatanjem, osuđuje naslove koji nisu njegova produkcija, na ležanje u tami sporedne police, i to po bezobrazno visokoj ceni.

Valjalo bi da kupac ima nekakvu orijentacionu predstavu o tome šta se događa sa novcem kojim je platio knjigu u knjižari (recimo 750 dinara).

  • Država – 10% pdv (68 dinara)
  • Distributer – i do 45% rabata (306 dinara)
  • Štamparija – prosečan obim i kvalitet štampe u prosečnom (malom tiražu) (175 dinara)
  • Izdavač – uključiv troškove lektora, korektora, dizajnera, pripreme za štampu, marketinga i organizacije (200 dinara). Ukoliko još isplati autorski honorar (8% – 54 dinara) sve ostale učesnike u procesu treba da zadovolji sa 144 dinara???

Dakle, u pitanju je baš prava Mission Impossible!

Da pogledamo ekonomsku logiku: Kupac je izdvojio 750 dinara (što nije beznačajna suma novca za prosečnog čitaoca) a do kreatora sadržaja koji ga je i privukao je stiglo 54 dinara (mada je ustaljena praksa  da se u Srbiji ne isplaćuju autorski honorari, pa tako i do autora ne stiže – ništa).

Ima li rešenja za bekstvo iz okrilja monopola trgovaca knjigama?

Ne znam. Ali – pokušaj mora da se napravi.

Klasičnom izdavaštvu (štampana knjiga) koje podrazumeva startni investicioni trošak, kao alternativa stoji – elektronska knjiga?!

Njeno izdavanje nije besplatno (odgovoran autor će, svakako, angažovati bar lektora) ali je investicija višestruko manja (da ne pominjem štamparske usluge gde i najmanji tiraž mora da se odštampa odmah, u celosti).

Kupac je izdvojio 750 dinara
(što nije beznačajna suma novca za prosečnog čitaoca),
a do kreatora sadržaja koji ga je i privukao
je stiglo 54 dinara (mada je ustaljena praksa
da se u Srbiji ne isplaćuju autorski honorari,
pa tako i do autora ne stiže – ništa).

„Ali ja volim da, dok čitam, knjigu držim u ruci“ – jedan je od osnovnih argumenata koje slušam kada u razgovoru pomenem soluciju elektronskog izdavaštva. Najčešće prećutim primedbu ali obavezno pomislim da je na ovom svetu bezbroj drugih stvari koje je prijatnije i lepše držati u ruci. Pesma, poema, pripovetka, roman… su u SADRŽAJU a ne u formi. Držanjem „Gorskog vijenca“ u ruci Njegoševa misao neće ući u iskustvo čitaoca. Ne kroz dlanove i jagodice prstiju. Ona ulazi – čitanjem. A medij sa koga se saznaje je, logično, nevažan u odnosu na suštinu. Kamene ploče, papirusi, pergamenti, papir… danas su dobili naslednika u – ekranu. A mi se inatimo pozivajući se na nostalgiju?!

Srbija, uz svu larmu oko digitalizacije, nema nacionalni sistem koji bi omogućio distribuciju elektronskih knjiga. Neki inostrani sistemi, ne dozvoljavaju svim jezicima da se ravnopravno pojave u okviru ponude (Amazon), ali postoje i oni koji to dopuštaju.

Takvo postavljanje pruža sledeće mogućnosti (i prednosti):

  • Inicijalna investicija je neuporedivo niža
  • Cene elektronskih publikacija su nekoliko puta niže od standardnih po knjižarama (sadržaj za koji čitalac mora da odvoji 750 dinara u knjižari, najmanje duplo jeftiniji bude u obliku elektronske knjige)
  • Distribucija nije ograničena na broj knjižara monopoliste već na broj računara na Planeti.
  • Autor je, u dobroj meri, zaštićen od zloupotrebe i krađe sadržaja
  • Publikacija je trenutno dostupna kupcu i vidljiva (čitljiva) na više različitih uređaja
  • Iz lanca profita, koji opterećuje cenu knjige, isključen je nepotreban segment i zaobiđen je monopol koji diktira ponašanje na štetu i autora i čitalaca

Nasuprot ovim prednostima stoji već pomenuta mana: „Al ja volim da je držim u ruci“! Volim i ja, ali – stvari se menjaju! Ko voli – neka drži! A za one koji su radoznali da zavire u svetove drugih ljudi (autora) otvorena je nova mogućnost.

Na KOBO (jedan od sistema koji podržavaju srpski jezik) podigao sam dva već objavljena naslova za koja posedujem autorska prava:

„Leptir na bajonetu Jerotija Pavlovića“ i „Leptir na testiji Kosare Pavlović“

Samo postavljanje naslova na jedan takav sistem ne znači puno jer tek treba izvršiti usmeravanje potencijalnih čitalaca, obavestiti o postojanju mogućnosti da po značajno nižoj ceni, bez ikakvih poštanskih troškova i čekanja, nabave SADRŽAJ, koji sam kreirao.

Da li to funkcioniše? Da, funkcioniše. Fercera kod onih naroda koji su blagovremeno izabrali između čitanja i „držanja u ruci“. Okreću se milijarde i milijarde što govori i o obimu ponude i prodaje.

Moje čitalako iskustvo, danas, daje prednost elektronskoj publikaciji iz više razloga (a nije da u startu nisam imao otpor).

  • Obično čitam za ekranom monitora, sedeći, što autoru pruža više šanse da mi zadrži pažnju (he he he).
  • Ne lagerujem nove primerke na već zakrčenim policama koje malo-malo pa vape za praškom-prašinojedcem.
  • Mogu da iskoristim „ler“ situacije (vožnju autobusom, čekanje u ambulanti, predah u šetnji, da bez cegera za tegljenje knjige, nastavim čitanje započetog na telefonu (koji ionako svi svuda vučemo).
  • Željeni naslov nabavljam povoljnije i nisam ograničen ponudom sa polica knjižare, i konačno
  • Imam zadovoljstvo saznanja da sam izbegao da parazitima uteram paricu u džepić

Naravno da pišem dalje i naravno da ću svaki novi naslov, iz čisto formalnih razloga, da štampam i u klasičnoj formi, ali ne više od sto primeraka.

To će biti sasvim dovoljan (i prihvatljiv) trošak kojim će moći da se zadovolje sve obaveze ali i oni koji će zauvek odbijati da prihvate savremeniji, lakši, udobniji i jednostavniji način čitanja. I njima ću imati šta da „stavim u ruke“ uz naravno, plaćanje svih „priraslica“ koje se javljaju u tom procesu, zaključno sa troškom brze pošte.

Živim u svetu kakav jeste. Ne mogu da ga promenim. Jedino što mogu (hoću) to je da ne dozvolim da mi se baš svuda i na svakom mestu vređa – zdrav razum!

NAPOMENA: Tekst je uz dozvolu autora preuzet sa njegovog FB profila