HLEB SA UKUSOM ZEMLJE

PIŠE: Aleksandar BEĆIĆ 
FOTO: Artem Sapegin/Unsplash 

“Hleb naš nasušni daruj nam danas i oprosti nam dugove naše, kao što mi opraštamo dužnicima svojim…” odzvanjao je glas starog pekara kroz njegov dom, tek minut pre početka porodičnog ručka.

Baš taj porodični ručak, kao i molitva, kao i hleb, beše svetinja za starog pekara i za čitavu njegovu porodicu. Nakon molitve, starac je godinama, ako ne i decenijama, svaki put odobravao početak jela jednom te istom rečenicom: “Hleb nas hlebom hrani”.

Okupljenim ukućanima nije bilo teško da ispoštuju njegovo ko-zna-koliko puta ponovljeno mudrovanje. Na kraju krajeva, to je bilo potpuno tačno: Hleb je zaista hlebom hranio čitavu porodicu, u kojoj je bilo pripadnika tri generacije. Porodicu u kojoj su sve odrasle muške glave bile pekarske. Porodicu u kojoj su se deca od malena igrala praveći kifle, perece i đevreke.

Jelo se uglavnom u tišini. Kad se i razgovaralo, prednost se da- vala sedoj glavi. On je ionako, malo pričao. Ali, tog dana, bilo je drugačije. Zveket kašika i pritajeno srkutanje prevruće supe preki- nuo je glas najstarijeg unuka, momka koji tek što je prve ozbiljne brkove pustio.

“Želim da se oženim. Volim je.”

***

Sedela je za stolom okružena svojom porodicom. Ćutala je. Ćutali su. Svi. Ni reč, ni slovo, ni uzdah nije se čuo. Samo ritmično pomeranje vilica i sudaranje zuba sa zalogajima hrane. I povremeno tek, odjek neoprezno spuštenog escajga, koji je pred njenim bratom dodirnuo dno porcelanskog tanjira.

U njenoj porodici molitva se nije izgovarala pre zajedničkog ručka, na koji su se, inače, retko kad baš svi odazivali, makar povod bio svečan.

“Ljudi ne biraju vreme kad će da umru. A naše je da ih na onaj svet što pre i što bolje otpremimo. Ako nećemo mi, ima ko hoće”, govorio je najstariji u njenoj porodici, za kog nije bila sigurna da li je njen deda ili veštac iz dečjih priča. Neki put, kada bi se zagledala u bore na njegovom licu, činilo bi joj se da su dublje od brazdi na stogodišnjoj njivi. Novac mu je bio važniji od svega.

Ništa bolji nije bio ni njen otac, koji je stalno uzdisao pri pomisli kome će da ostavi porodični biznis. Za sve ove godine, koliko je živeo sa svojom ženom, uspeo je da dobije tek dvoje dece. Najpre sina, a potom i nju, usamljenu i utišanu kćerku.

Kako je samo radostan bio kada je prvenac ugledao svetlost dana. Toliko da je sebi dozvolio da se napije i ne dođe u radnju prepunu sanduka i venaca. Nikad pre toga nije preskakao dan na poslu. Čak i kad se ženio, našao je vremena da dvoje umrlih prebaci uz kompletan servis iz domova u lokalnu kapelu.

Ali, zbog sina dozvolio je sebi luksuz, zbog kog mu je najstarija glava porodice mesecima kasnije prebacivala, u najsitniju paru izračunavši koliki su gubitak imali baš tog dana, kada se, eto, čak petoro predalo pred moćnim kosačem.

Pet godina kasnije, kada su lekari nedvosmisleno utvrdili da njegov sin pripada onima sumasišavšim i kada je bilo jasno da nikad neće biti sposoban ni za kakav, pa i za najjednostavniji posao, pao je u očaj. Žena više nije mogla da rađa. Njeno drugo dete, kćerka, umalo je života nije koštalo i lekari su bili izričiti: Možda bi uspela da iznese i treću trudnoću, ali ne bi nikad videla svoje dete.

Nekako se namestilo da je prelepa i prepametna devojka, njena kćerka, bila neka vrsta njenog tihog dželata.

“Hoću da se udam. Volim ga”, odjeknuo je njen glas trpezarijom. Niko nije prekinuo ručak. Ni za tren.

FOTO: Kate Remmer/Unsplash

“Sinko, lepa je ona. I pametna. I smerna. Prosto za poželeti. Bilo kome. Ali ne i nama. Razmisli”, ispotiha je pokušavao da pokoleba svog unuka starac koji je pažljivo kupio i najsitniju mrvicu hleba ispred sebe i strpljivo, gotovo pobožno stavljao jednu po jednu u svoja usta.

“Ne ide, nekako. Mi hranimo. Oni sahranjuju”, dodao je.

“Volim je. Nju volim. A ne neku tamo pekarku”, čvrsto i mirno je odgovorio naslednik.

***

“Dobro je. Zadovoljan sam. Samo dva posla na svetu nikad ne mogu da propadnu: Pekari i grobari. Oni hrane. Mi sahranjujemo. A mi imamo priliku da ta dva posla objedinimo pod jednim krovom. Luče dedino. Bravo. Znao sam da će od tebe biti neke koristi. Zadovoljan sam”, mrmljala je za stolom seda glava, dok su drugi, nezainteresovani za razgovor, čerupali poveliko reš pečeno pile za stolom.

“Meni nije bitna korist. Ja ga volim”, mirno je odgovorila naslednica.

***

Venčali su se tri meseca kasnije. Na njihovo slavlje, iako su i jedno i drugo bili čestiti, pola zvanica nije došlo.

S njegove strane – nisu hteli da se mešaju sa grobarima.

S njene strane – sažaljevali su porodicu koja je ostala bez jedne jedine pametne glave koja je mogla da spasi porodičnu firmu.

Njih dvoje se nisu obazirali na to.

Naprotiv: razumeli su svakoga ko je okretao glavu kad ih vidi u varoši. Čak i ako im je bio rođak.

Nisu nikom zamerali, niti su se kome zamerali. Zajedno su činili prve korake u svom životu. Svako jutro su počinjali poljupcem. Svako veče zagrljajem. A valjda je baš to svima smetalo: varoš se pogrdno odnosila prema njima. I slutili su im. Čitava čaršija im je slutila. On je postao grobarkin pekar. Ona je postala pekarova grobarka. A kad čitava varoš sluti, onda se slutnje i ostvare.

FOTO: Panyawat Auitpol/Unsplash

Kažu da je tog dana bila jeziva oluja. Kažu da je vetar duvao tako jako da nijedan krov u varoši nije ostao čitav. Kažu da su munje parale nebo po pet puta na istom mestu. Kažu da je pljuštalo tako jako da nisi mogao da vidiš ni onoga koga si za ruku držao. Kažu da je tog dana nestalo nebrojeno mnogo ljudi iz varoši, ali su se svi, neko pre neko kasnije, vratili među svoje. Umorni, iscepani, izranavljeni, uplašeni, vraćali su se danima, čak nedeljama.

Tek kada se poslednji stanovnik varoši, kog je vetar uhvatio i odneo čak do jezera s druge strane planine, vratio na svoj kućni prag, lokalni hroničar koji je uporno, godinama štampao bilten i nazivao ga nedeljnim magazinom, primetio je da odavno nije video pekarevog sina i grobarevu kćer.

Otišao je najpre do onih koji hrane i pitao šta je sa njihovim sinom. Slegli su ramenima, ubeđeni da se pred olujom sklonio u kuću u kojoj je porasla njegova draga.

Hroničar je potom otišao do onih koji sahranjuju i pitao šta je sa kćerkom. Nisu imali vremena da odgovore na pravi način: trebalo je prevesti tri upokojena iz bolnice na lokalno groblje. Samo su mu rukom pokazali u pravcu pekareve kuće i rekli “valjda je tamo”.

A on i ona više nisu bili među živima. Jedna od onih pet munja koje su parale nebo na istom mestu stigla ih je, kada su čamcem pokušavali da se sklone s jezera. Prastaru barku prepolovila je na pola, a njih iznenadila i postarala se da nikad ne izrone iz dubina. Čak i tamo nisu smetali nikom. Oni skloni bajkama kažu da su i na dnu jezera držali jedno drugo za ruke.

***

Pekarevog sina i grobarevu kći niko nije oplakao. Na kraju krajeva, nije u redu oplakivati one koji su možda živi. A možda su živi zato što nikad niko nije uspeo da ih pronađe mrtve. Niti da im nađe grob u nekom drugom gradu.

Prema priči koju smo čuli, mnogo godina kasnije, na vrata pekare sa svojom majkom ušao je jedan neugledni dečak: bili su to slučajni prolaznici, što su u nepoznatoj varoši poželeli da prezalogaje neku kiflu, perecu ili đevrek, dok se motor njihovog već prastarog automobila malo odmori. Gledao je mališan znatiželjno u vitrinu i na kraju se odlučio.

Pružio je svoju ruku sa nekoliko novčića i izustio “kiflu, molim”. Njegova majka klimnula je zahvalno glavom prodavačici i bez reči izašla iz pekare. Dečak se vratio za svoje sedište, vezao i čekao na polazak. Kad su već izmakli iz varoši po prvi put je zagrizao kiflu.

“Mama, ovo je poseban hleb”, rekao je dok je žvakao svoj zalogaj i gledao pored puta.

“To je kifla, sine”, odgovorila bi mati.

“Ne, mama. To je hleb sa ukusom zemlje”, rekao je mališan ozbiljno.

Automobil je prolazio pored jezera.

Voda se za trenutak zamreškala.

(Priča preuzeta iz zbirke “Alfabet ljubavi i smrti” Aleksandra Bećića)