HOĆU DA… (inspirisano pesmom Krokodili dolaze)

PIŠE: Tanja TAUBNER

Dan je, nisam sam.

Gotovo nikad nisam sam i to mi malo smeta.

Zapravo, nikad nisam sam.

Ja uživam u slobodi samo kad sam sam. Priznajem takođe da ne umem da budem sam. A hoću, i baš mi treba da budem sam.

I ne govori mi ono: ako ti ne razumeš sebe, ko će tebe. Ne mogu to da slušam. Odbijaju me takve izjave pogotovo ako su već fraze.

Fraze se koriste kao poštapalice. Poštapalice su štake, a štake se nose kada nisi siguran na nogama. Odbijam poštapalice i štake. Jer sam mlad. Jer volim noć, kad sam sam. Volim, a strah me je. Jer ne umem da budem sam, a želim da znam to, kako da umem da budem sam. Ja moram da budem bar nekad sam.

Da si se vratila, na krokodile uopšte ne bih mislio. Ne bih mislio, na primer, kad će opet da dođu, ili kuda ide ovaj svet kad ja u njemu ne smem ništa da znam. A kako da znam kad nikad nisam sam?! Hoću da skačem, da sviram, da su svi moji prijatelji tu. Nije to ono da bude kao nekad, ne to, već… voleo bih da je lepše.

Nikad nisam bio naročito rečit. Ne umem da budem sam, i ne umem da kažem šta bi to bilo lepše.

Te dve stvari ne umem.

Lepše je kad je nešto staro, a novo, a lepo. Lepo je i što je staro, a opet novo, i što je lepo. A lepše je i kad dišeš duboko umesto da dišeš plitko. Lepše je da si ovde, nego da si tamo. Lepše je napolju nego unutra. Lepšeg bi bilo na tone da se nabraja. Lepše bi bilo da smo sada u klubu, da igramo, da ti kosa miriše na dim, da u uglu tamo gde smo uvek sedeli pušimo šit i razvaljujemo se od basa i bubnjeva, sećaš se? Svi smo bili.

Dođu mi te tako stvari nekad, po danu, po danu jer kad je dan, nisam sam. Kad nisam sam, nisam sam. Kad nisam sam, tu su krokodili. Kad dođu krokodili, ja se zakucam i vrtim o tome, i vrtim, i vrtim zašto želim da sam sam kad se bojim da sam sam. Ili zauzmem pozu inata i dignem nos, što je nekoliko puta upalilo. Umirili se i polako, krajičkom oka sam pratio, i počeli da se povlače. U meni se tada javljala ljutnja, uprkos trijumfu. Bude mi krivo što ne odlaze onako unazad, gledajući me.

Nekad ništa ne upali, pa se ceo dan vrzmaju. Hoće da me zastraše, kruže, ruše stvari, gužvaju papire jer se popnu nekad na radni sto, uništavaju mi imovinu, grebu ulazna vrata, i lome sve što stignu. Shvatam da time šalju nekakve poruke i stvarno ne razumem kako ne odustanu od mene kada je jasno da me ništa osim realnog, a realno je da krokodili ne postoje osim ponekad, apsolutno ne zanima, najmanje secret messages i slične gluposti.

Krokodili me zanimaju isključivo zato što mi ne daju prostor da se krećem, živim, mislim i dišem. Ne plašim se da će me pojesti. Da su hteli, već bi bilo. Guše me, spotiču i izazivaju na sve. Jer ja sam mlad. Hoću da skačem, da sviram, i da su svi moji prijatelji tu, i da si ti tu, i ja neću da sam sam.

(Priča Tanje Taubner biće objavljena u sklopu regionalne zbirke kratkih priča PAKET ARANŽMAN PRINTED EDITION na osnovu rezultata konkursa portala Kultura 381 i Liberland Arta)