I MI CIGANI IMAMO DUŠU

PIŠE: Svetlana FUCIĆ

– Stani malo, lepojko, kud si zapela, kud tolko žuriš? Savila si glavu, ne mož čovek u oči da ti gvirne! E, jesi vala lepa, da znaš, ko upisana! Što jes-jes. Da ti pogledam malo u dlan? Oćeš? Daj vamo ruku, ne boj se, neću te ugrizem. Lepo ispruži, tako… Juu, dete, ne valja… Neka te tuga stisla, ko da je od smrt došla, ne da ti da dišeš! Ti si nekog, biće, skoro saranila? Vidim… Mlad bijo… Juu, greota od Boga, greota… Zato su tebi ove linije tako bledunjave… Jes… Znam ja, vidim… Al će to da prođe, jel me čuješ, ima da prođe, ne mož odma, al oće, kad ti Mica ciganka kaže… Neš ni primetiti a ono će da prođe. Posle će ti bidne lakše. Nego, slušaj, da se pričuvaš vode. Jes, vode, ne mori iz česme, nego prave, duboke. Nemo da misliš da te mažem i lažem, ništa ne moraš da mi platiš za ovo ako tako misliš. Jes čula? Vode se čuvaj, ostalo će da bidne dobro. Će da čuješ neku lepu vest, sad skoro. Radosna će da bidneš, kad ti kažem, što da te lažem. Al nemo slučajno da zaboraviš vode da se pričuvaš. Idi, neću da ti uzmem pare. Eto, neću. Daj jednu cigaru, ako imaš, ali pare neću. I mi cigani imamo dušu…

– Dobar dan, gospođa, ala si se ti natovarila sas ti cegeri! Stani, der, tu u ladovinu, mal u dlan da ti pogledam, da ti kažem šta ti je u život bilo i šta će ti bidne… Ama, znam, kad ti kažem da znam ondak znam. Kolko košta? Ama, lako ćemo, kolko daš… Nema kod Mice ni tarife ni cenkanja… Tako, rode, daj ruku… Desnu, nego šta. Eve, vako ćemo. Ja ću ti pričam a ti posle presudi jesam li pogodila il nisam. Imaš dvoje dece, veliki oboje. Sin ti visok, nosi uniformu, može biti da je u armiju il među policajci. Mlogo se sekiraš zbog radi njega, a ne treba, dobro mu je tamo gde je. Ostavi se brige, slobodno, kad ti ja kažem. Ćerka će ti puno više muke zadati, će se ufati sas neki stariji čovek koji će bradu da nosi, muke će da rodiš dok ih rastaviš. Al će i to da bidne dobro na kraj, će da vidiš. Ti poboljevaš od želudac, i od glavobolju. Ne boj se, toj ti je od sekiraciju. Jeste. Jesam ti pogodila? Ajd, pravo kaži. Eto, vidiš, a nisi verovala… Fala, gospođa, Bog ti dao svega, neka nije mlogo, dosta je, od srca je. I mi cigani imamo dušu, razumemo situaciju… Živa bila, i ti i deca ti…

– Zdravo da si, gospodine, čekaš aftobus? Sad prođe jedan. Kad ti kažem… Oćeš da ti malo gledim u dlan dok čekaš? Znam, očiju mi, kako da ne znam! To nam je nasledno u familiju, moja ti je baba bila čuvana po dlanu, svi su ondak znali za nju, svoj beogradskoj gospodi govorila šta će im bidne, i bivalo je vazda kako ona kaže… Jes, hvalili su Daru ciganku samo tako… Ona ti je umela i pasulj da baca, i u šolju da gleda, svašta baba umela, šteta što je nisi poznavo… Ja samo u dlan, primetilo se dok sam dete bila da imadem taj dar, pa dok su drugi skakali po polju – ja tumačila šare i linije na dlan… Sve me moja Dara nadgledala, tumačila i lupala po glavu kad omašim, govorila mi da moram da bidnem u taj poso dobra, toj će leb da mi donese… To da znaš… Jes, jes, moj gospodine, ama što mi ne veruješ? Ajd samo da probaš, ako ti ne pogodim – nemo ništa da mi platiš. Pošteno! Pruži ruku, ne boj se… Ti si, moj gospodine, velike škole izučio, i svašta si od sveta vidijo, i po volji se oženijo… Svega imaš gospodine, ama dece nemaš. Toj je tvoja boljka, nikad se od nje ne izleči. Žena ti bolešljiva, vidim, će da leži, al mislim, dobro će ispane. Ima neki veliki poso da završiš, i velike pare da dobiješ, srećan će da bidneš… Jes, kad ti Mica kaže. Će da vidiš, pa će me se setiš. Jel mi sad veruješ? E, ondak je red i da platiš, pošteno. Mlogo je? Kako, bre, mlogo, gospodine? Šta je danaske mnogo sem kad biju? Nemo da si taki, i mi cigani imamo dušu…

– Oj, Mico, završi li za danaske, oćemo kući?

– Oćemo, vala, dosta je.

– Uze li štogođ na dlan?

-Uze, nešto. Dosta je. Ama, ljudi su ti čudo najveće. Samo lepo da im pričaš, da nakitiš, zasladiš, i eto parinja. Ondak sve bidne dobro, samo da se ne prevariš, nevolje da ne pominješ. Ne daj Bože da im kažem ono čega stvarno vidim-ne bi mi niki verovo…

– A šta si vidla, svega ti? De, bar meni kaži, znaš da volem da čujem…

– I-haj, nemaj brige, dosta je toga… Lošo, mlogo lošo, ne pitaj…

– Ama, govori, sad me zagolica da znam… Govori, more!

– Eto, gledala sam jednoj devojki, lepa ko upisana, dobra duša, momka saranila skoro… A smrt joj stoji, njoj lično, od vode. Će se udavi, sto posto. Ondak, jednoj gospoji, ćerka će se okopili, i na drogu da se dadne, crna joj majka… Onom gospodinu neće da mre žena, ko što se uplašio, nego on, ima ga strefi šlog, će da bidne ni živ ni mrtav, a smrt će da traži…

– Juu, daleko bilo, puj, puj! Pa što im ne reče, crna Mico, da zna narod šta im je pisano? Bolje da znadu, da se pripreme… Što nekako ne uvi pa ne reče?

– E jes ti luda žena! Taman poso da govorim take stvari! Valjda i ja imam dušu…