INTERVJU, VANJA BULIĆ: DOMANOVIĆ DANAS NE BI MORAO NIŠTA DA IZMIŠLJA. SAMO BI PREPISIVAO STVARNOST

RAZGOVARAO: Aleksandar BEĆIĆ 
FOTO: Bookmarker/Laguna

Vanja Bulić, novinar, voditelj, scenarista, pisac, pasionirani sportski rekreativac, višestruki otac… I zadivljujuće normalan čovek koji sa svoje dve noge čvrsto stoji na zemlji. Nedavno je dobio nagradu za satiričnu zbirku priča Rupe u glavi u izdanju Liberlanda. Dovoljan razlog da ga intervjuišem. 

Svi koji te znaju privatno – znaju da je Vanja Bulić veoma duhovit. Međutim, da je dobar satiričar… Za neke je to nepoznanica, pa ova knjiga na neki način predstavlja iznenađenje. Zbog čega si se izmakao od romana i napisao zbirku priča, pri tom – satiričnih? 

Ove priče su nastajale u poslednjih četrdeset godina. Tačnije, ovo je izbor priča koje godinama pišem za “Jež”, satirične strane “Politike” i “Večernjih novosti”, a neke od njih su bile kolumne u raznim listovima. Ja sam “Ježeva” škola novinara, koja i u najozbiljnijim tekstiviuma koriste humor. To je posebno bilo izraženo u “Zum reporteru” i “Dugi”. Profesor Sergije Lukač mi je rekao da obavezno koristim humor i satiru i u političkim tekstovima, jer se tako kupi čitalac koji neće odustati od teksta.

Koliko je teško satirom upirati u negativne pojave nekog društva i koliko sama satira u današnje vreme može da promeni (recimo naše) društvo nabolje? 

Satira ne može bitnije da promeni društvo, ali može da nervira one što nasilno menjaju društvo. A i to je neki dobitak. Da satira zaista može da promeni društvo ne bismo u tekstovima Radoja Domanovića čitali našu današnjicu.

Šta bi danas, po tvom mišljenju, radio Radoje Domanović? Smejao se, plakao ili pisao? 

Siguran sam da je on plakao dok su se drugi smejali čitajući njegove tekstove. Danas Domanović ne bi morao ništa da izmišlja. Bilo bi dovoljno da prepisuje stvarnost. Događa mi se da napišem istinit tekst o onome što se događa u našem društvu, pa dobijem komentar da je to odličan satirični tekst.

Vanja Bulić sa Karlom Astrahanom, pokretačem Liberlanda

Da li će “Rupe u glavi” dobiti svoj nastavak ili se vraćaš pisanju “denbranunovskih” romana kojima si osvojio mnoge čitaoce u Srbiji? 

Ja se nisam udaljio od mog junaka Novaka Ivanovića. Upravo je izašla iz štampe knjiga “Savin osvetnik” u ćiriličnom izdanju sa dodatkom od pedeset strana. Uvek nakon šest meseci od latiničnog izdanja, “Laguna” objavi ćirilično izdanje sa posebnim dodatkom u kome se nalaze istorijske i religijske činjenice, koje se nisu uklapale u literarni deo, a predstavljaju dobar putokaz u čitanju osnovnog izdanja. Nagrada “Radoje Domanović” je velika obaveza, jer se sada očekuje da nastavim sa pisanjem satiričnih priča. Hvala Bogu, glave su nam pune rupa, pa eto inspiracije.

U poslednje vreme mnogo se govori o hiperprodukciji na književnoj sceni Srbije. S druge strane, postoji tvrdnja da se nikad nije manje čitalo? Šta misliš o tome?  

Hiperprodukcija je obično vezana za samizdat knjige, jer izdavačke retko štampaju knjige od kojih neće imati finansijsku korist. Imamo više izdavačkih kuća nego ranije i sve se dovijaju kako da dođu do čitaoca. Nikada kao danas knjige nisu toliko reklamirane, pa otuda privid o hiperprodukciji. Ne mislim da se  knjige manje čitaju nego nekada. Broj pismenih ljudi se povećao. Istina je da televizija krade slobodno vreme, ali književne večeri pokazuju da se povećava broj čitalaca, posebno među ženama.

U razgovoru sa našim zajedničkim prijateljem, Banetom Bjelicom pre izvesnog vremena dotakli smo se baš tebe. I Bane kaže “jednog dana kad porastem želim da postanem Vanja Bulić”. Koliko je zapravo teško biti Vanja Bulić danas? 

Meni nije. Bane je pisac, pa je mene iskoristio kao metaforu za ljude koji imaju više talenata i uspevaju da ih pokažu i, ređe, dokažu. Ljudi sa više talenata su u našem društvu sumnjivi i obično ih prati rečenica – ko ga gura? Evo ga, sad piše i scenario. Vidi, on je kao voditelj. Napisao roman – svašta. To je obično odnos  lenjih prema vrednima. Imaju istu šansu, ali uzalud.

Iza tebe je nebrojeno mnogo intervjua, nezaboravne reportaže, skoro 1.000 Crnih bisera, romani, scenarija, dramski tekstovi… Šta bi od toga odvojio kao svoj najveći uspeh? 

U novinarskom smislu to su tekstovi za “Dugu”, u scenarističkom radu film “Lepa sela lepo gore”, u književnosti roman “Oko otoka”, u televizijskom radu serijal “Biseri”, pozorišni komad – još nerealizovan – “Braća po Hagu”, a u svakodnevnom radu – moja porodica. Inače, moji najčitaniji tekstovi su vezani za porodicu.

Da li bi se Vanja Bulić dosađivao kada bi živeo, recimo, u Finskoj? Ovo te pitam zato što sam svojevremeno, kada su mene intervjuisali, rekao da nikada ne bih otišao iz Srbije zato što je ona nepresušan izvor za pisanje. 

Maštovit čovek može i na Marsu da napiše uzbudljiv roman inspirisan pustinjom. Jer maštovit čovek i svakodnevni život, često dosadan, može pretvoriti u urnebesnu komediju. Problem sa Finskoj je u tome što bih tamo morao da budem fin, a Srbija je zemlja sa hiljadu izazova, koji ne trpe preteranu finoću.

Mnogi mladi pisci od iskusnijih kolega traže “recept za uspeh”. Da li je tvoja “tajna” uspeha u upornom, svakodnevnom radu, ili u kreativnosti, inspiraciji? 

Od tvog pitanja bih složio sledeću rečenicu – kreativnost je inspiracija da budeš uporan. Nažalost, Beograd je pun kreativnih ljudi čija je kreativnost ostala na verbalnom nivou. Napisana reč ostaje, a izgovorenu odnese vetar. Hvala na inspirativniom pitanjima, kroz koja sam ispoljio svoju upornu kreativnost, a može i – kreativnu upornost.