INTERVJU – VLADIMIR JOVANOVIĆ: ČITAJTE GLASNIJE!

RAZGOVARAO: Aleksandar BEĆIĆ

Kada mi je pre tri godine do ruku došao roman prvenac Vladimira Jovanovića “Malo nam za sreću treba” pročitao sam ga gotovo u dahu. Kada sam za sobom ostavio poslednju stranicu knjige, pomislio sam da je dobro što knjigu nisam pročitao u prvih 15 dana njenog života među publikom i da ću uskoro biti u prilici da pročitam nešto novo. A onda sam – kao i svi drugi – morao da čekam. Zašto? Zar nisi bio siguran u svoj stvaralački tok i ideju?

– Pre svega, drago mi je da si pročitao moj debi roman i zaista smatram komplimentom što si ga „savladao“ u jednom dahu. Kao pasionirani čitalac volim dobre pripovedače i realne životne priče koje naslovne stranice romana natope onim finim književnim premazom, nalik najjačem lepku, koji jagodice palčeva i prstiju drži čvrsto stisnute uz korice knjige, pojačavajući magiju čitanja; kao autor stremim da se približim tim nedostižnim uzorima.

I sam znaš da prvi roman pišeš čitavog prethodnog  života a onaj sledeći, samo u poluvremenu između dva susedna narativa. Zato se neretko upadne u blagu paranoju, preživelim rokerima poznatiju kao „sindrom drugog albuma“.

Pa te uhvatio sindrom drugog romana?

Koliko god bio siguran u sopstveni kreativni potencijal i ispravnu ideju vodilju ostaju za tobom kilometri besanih unakrsnih preispitivanja i bezbrojni dušebolni testovi otpornosti materijala od kojih gradiš rečenice, likove, konstrukcije…

Uz sve ovo, uvažavajući i činjenicu da sam prilično kasno počeo s ozbiljnijim pripovedanjem, priznajem da i ne gajim nekakvo preterano ushićenje kompulzivnim punjenjem polica regala Ramzes II sopstvenim sabranim delima u kožnom povezu.

Što znači da ćemo se načekati do trećeg dela?

Pored ova dva, u glavi su mi spakovana, najviše, još dva ili tri romana i to će, potpuno sam siguran, biti više nego dovoljno za autora mog kalibra.

Hajde, priznaj: bio si jednim delom lenj. Znam da te je najmanje pet osoba iz književnih krugova požurivalo. Da nisi prerano postao perfekcionista? Čemu to vodi?

Čuj, od požurivanja nema selameta. Neka naročita vrednica svakako nisam ali mi se čini da si za trunku prestrog dok postavljaš ovu literarnu dijagnozu – lenjozis vulgaris.

Bez želje da se pravdam ili da zvučim patetično nije uvek jednostavno navići se na sudbinu autora kao podeljene ličnosti u neželjenoj stvarnosti liberalnog kapitalizma.

Kad ovo kažem mislim pre svega na doktordžekilovsko-misterhajdovsku literarnu travestiju i svakodnevnu transformaciju iz lika zamišljenog krotitelja divljih reči  i uzvišenog  javnog beležnika skrivenih osećanja u lik profanog staratelja i nimalo glamuroznog sponzora koji ovom zgubidanu plaća račune i podiže samopouzdanje omogućavajući mu život o kome je oduvek maštao. Ne smatram da je nemoguće pod uslovom da ti „faktor vreme“ ne predstavlja neku značajnu odrednicu.

Što se tiče perfekcionizma mogao bih da se složim sa tvojom ocenom pod uslovom da si mislio na uredničku „postprodukciju i remiksovanje“ izvornog teksta, da ostanem još malo u terminologiji muzičkih rokerskih vokabulara.

Ako sam išta naučio pripremajući Čiklit za štampu to je da postoji taj predominantni značaj nepristrasnog uredničkog čitanja i dobronamernih sugestija. Imao sam sreće da sarađujem s vrhunskim poetom i nenadmašnim urednikom  koji mi je pomogao da doprem do sopstvene suštine, oslobodim se nepotrebnog balasta digresija i svoj tekst obogatim ritmom koji ne opterećuje čitaoca. Ovu vrstu „perfekcionizma“ ne želim da napuštam ni u budućim književnim pokušajima, ako ih bude.

Kolika je zasluga Karla Astrahana, urednika u biblioteci Milutin Bojić i pokretača izdavačke kuće Liberland što konačno u rukama možemo da držimo (i čitamo, naravno) novo delo Vladimira Jovanovića?

Karlova uloga je nemerljiva. Pronašavši me, u maju ove godine, u duhovno fragilnom stanju posle više nego polugodišnje neuspešne rašomonijade s jednim poznatim izdavačem, imena sličnog tinejdžerskoj filmskoj utopiji iz osamdesetih – s gologuzom Bruk Šilds i onim kovrdžavim plavušanom u glavnim ulogama – ponudio se hrabro da izda roman, kao jedan od prvih u okviru svoje nove edicije.

Time je na najbolji način zaokružio naše višegodišnje druženje i razmenu kreativnih ideja od kojih su neke, na moje veliko zadovoljstvo i ugrađene u temelje nove zajedničke zemlje slobode – Liberlanda.

Sudbina ljudi njegovog senzibiliteta, odgovornosti i posvećenosti kulturnoj revoluciji je da neretko ponište sopstvene literarne aspiracije pa i identitete i sve svoje kapacitete stave „na polzu“ umetnika koje nesebično promovišu. Prava je sreća da smo se prepoznali – nas nekolicina pisaca, pesnika, novinara, urednika, ne baš u prvoj mladosti – krenuvši pre neku godinu poput književnih zaverenika čajanki iz „Bojića“,  i „kliknuvši“ jedni na druge, upravo kroz poštovanje navedenih vrednosti čineći neprobojni front nove umetničke osećajnojsti, veoma sličan nju vejvu iz osamdesetih godina.

Nadam se da ga neću razočarati. A ni sebe.

Tvoj novi roman nosi naziv “Čiklit”… Mnogima nije poznato da je ova reč u engleskom jeziku – termin kojim se označava petparačka ženska literatura. Treba li povlačiti paralele?

I da i ne. Onako, prvoloptaški, naslov je zaista kempovsko poigravanje ljubavninim vikend romanima tipa „Lišće prekriva Lisabon“ i novelama za plažu Džudit Kranc i Danijele Stil.

Moram priznati, da sam kao klinac, bežeći od lektire, znao da maznem neku takvu knjigu koju bi moja baba Draginja, tadašnja učiteljica u penziji, donosila iz biblioteke, da prekrati penzionerske dane.

Eto svako ima neku mračnu tajnu, a ako još dodam da mi nije bilo strano ni da prekopavam ženske časopise poput Bazara, Praktične žene, Nade, naročito rubrike „U poverenju“, moje „autovanje“ biće potpuno, a na tvoje pitanje delimično odgovoreno.

Roman je savremen, čitljiv, pun obrta i pažljivo nijansiranih likova i na neki način inspirisan crnohumornom, arseničko-staročipkanom pesmom mog brata Nenada i njegove grupe Lutke – Magični frižider gospođe Katić.

 

Hajde malo o zapletu, da privučemo nekog čitaoca, da ne kažemo čitateljku…

Glavna junakinja Caca, blogerka seksi-kolumni i pisac noar trilera, objašnjavajući fabulu kaže na jednom mestu „da je to kao kada bi Mir-Jam i Bora Stanković radili adaptaciju Rezervoar dogsa a da im kroz kadar protrčavaju Nesbeov inspektor Hari Hule i profesor Voland Mihaila Afanasijeviča Bulgakova“.

Možda su u ovom opisu  sadržani i neki drugi nivoi romana, na koji sam se referirao, ne želeći ni jednog trenutka da promovišem nekakav ironični elitizam i šegačenje sa „ženskim pismom“.

Ispovedna proza, žanrovski detektivski trileri, krimi-serije bizarnih tema, Tarantino, Gaj Riči, ali i klasici poput „Majstora i Margarite“, uticali su da se upustim u naraciju najjsličniju filmskoj, tragajući za sopstvenim literarnim izrazazom „muškog pogleda kroz ženske naočare“, ne bežeći od komercijalnosti koju su u svetskim okvirima etablirali autori poput Nika Hornbija, Tonija Parsonsa i ranog Gijoma Musoa.

Naravno neću se ljutiti ako moje pisanje, kao i u slučaju ovih šmekera, bude nazvano „muški čiklit“, da ne kažem – DIKLIT. Važno je samo da čitaocima bude interesantno.

Da li se, “zahvaljujući” pandemiji koronavirusa, kod tebe probudila želja da kreneš – možda ubrzanijim tempom – u treći roman? Kako prolaziš kroz ovo ludilo što nas uhvati pre devet meseci i nikako da pusti?

Mislim da smo se gotovo svi u tom prvom trenutku šoka, suočivši se sa iznenadnom blizinom smrti i viškom slobodnog vremena, krenuli nekritički zaklinjati kako ćemo iz korena promeniti sopstvene, pomalo dosadnjikave živote: naučiti neki strani jezik, tekst Madonine pesme Lajk a prejer unazad, napraviti Ajfelovu kulu od šibica, dizati osamdesetak kilograma iz benča, nabaciti pločice na stomaku ili napisati porodičnu sagu od najmanje hiljadu i po stranica sitno kucanog teksta.

U mom slučaju to je značilo početak visinskih priprema za novi roman.

Pod uticajem različitih teorija zavere koje su se, gore od pandemije, prelivale tih dana sa društvenih mreža odlučio sam da napišem još jedan nastavak priče o policijskom inspektoru Šujici,  jednom od junaka Čiklita.

Ovog puta, stavio sam ga u kontekst duboke države, vampirskih saga, pedofilskih bandi, poigravajući se žanrovima na način kao kada bi reditelj tvrdokornog filma za odrasle glavnim akterima naložio da, odlažući vrhunac, razmene mišljenja o Higsovom bozonu ili figurama preobražaja u delima Danila Kiša.

Nisam naročito religiozan, ali mi se čini da mi samo Bog može pomoći da završim ovo što sam započeo. Da, radni naslov je Evergrin. Nemoj slučajno da bi ga neko lapio!

Nedostaju li ti promocije i ona neobavezna, a ponekad eksplozivna druženja koja se po pravilu dešavaju nakon predstavljanja književnih dela? Kako će se Čiklit promovisati?

I te kako mi nedostaju. Ali, gotovo svakodnevno, pokušavam sebi da objasnim da su naredne dve nedelje kritične i da ćemo se jednom vratiti osvojenoj slobodi i rutini koja nam je solila život pravim začinima.

Ulaskom u Liberland porodicu postao sam privilegovani korisnik svih onih resursa za promotivne aktivnosti, gotovo nezamislivih, čak i ekskluzivcima mnogo poznatijih izdavačkih kuća.

Predstavljanja po bibliotekama, intervjui specializovanim portalima, radio i TV emisijama, učestvovanja na književnim kolonijama u zemlji i regionu samo su neke od aktivnosti sa kojima smo ili već počeli ili koje spremni čuvamo za trenutak kad virus ubaci u niži stepen prenosa a mi ga zašiljenom šimikom šutnemo u mesto gde leđa gube svoje časno ime.

Roman će u najskorije vreme moći da se kupi u Delfi knjižarama, onlajn knjižari Roman, verovatno i Booka storu… A, oni nestrpljivi mogu da ga već sada poruče direktno od izdavača.

Da li će se u nekom sledećem tvom romanu čitalačkoj publici prikazati i onaj Vladimir Jovanović koji je jedno vreme maštao o muzici kao strategiji i načinu života?

Čime god da se ovaj dobroćudni autor sanjivog pogleda i usporenih pokreta bude bavio u budućnosti, bilo to: pisanje romana, tekstova za zvezde estrade ili kopirajta reklama o lekovitim kreditima i supersoničnim ulošcima biće natopljeno kiselinom izvornog rokenrola ili bolje rečeno book&roll-a, izmaštanog književnog pravca a, zašto da ne, i strategije ili načina života, kako si lepo definisao.

Zadao sam sebi i pisanje romana o nasleđu i nostalgičnom sentimentalnom bagažu osamdesetih, inspirisanog pesmama s Paket aranžmana i Artističke radne akcije, ali ako me pitaš kada bi se to moglo pojaviti bojim se da ćeš ostati bez odgovara.

Za sada je jedna od tih priča – Ona se budi po drugi put među Srbima – završila u Čiklitu, pa ako ni zbog čega drugog, potražite ga makar zbog nje.

Bilo, kako bilo, čitajte glasnije!

FOTO: Aleksandar Bećić / Privatna arhiva 

One thought on “INTERVJU – VLADIMIR JOVANOVIĆ: ČITAJTE GLASNIJE!

  1. Сјајно вођен и конципиран интервју баш као што најбоље уме Александар Бећић. Владимирм као и увек у досадашњим иступањима у јавности, прецизан и конкретан. Брук Шилдс и филм из нашег тинејџ доба је јасна асоцијација на препреке које писци морају да избегну да би објавили своје књижевно дело. “Либерланд” је најбољи могући избор. Потврђујем. Желим срећу твом новом роману “Чиклит”.

Comments are closed.