KAKO JE SRBA UPOZNAO DŽONIJA

PIŠE: Nenad BARAKOVIĆ BARA

Znaš, bila je to 1983 godina, letnji raspust. Kada bih znao da pišem pokušao bih da ti dočaram osećaj koji sam tog dana doživeo, ali to je nemoguće. Znači, NEMOGUĆE rečima opisati. Morao si biti taj dan na rukometnom igralištu.

Tada sam napunio 17 godina. Nije se ništa specijalno desilo te godine osim tog koncerta koji ću pamtiti dok sam živ. Bio sam kod tetke u Subotici, letnji raspust i to. Ceo dan drugar i ja igramo fudbal i baš smo se umorili, ako me razumeš. Bio sam tada klinac, nisam još ni cigarete pušio. Bio sportista, trčao, igrao fudbal, navijao za Vošu i to. Navijam ja i sada za Vošu, ali sam propušio u međuvremenu (protegli se i zapali cigaretu). Ubiće me puno duvana.

Nego da ti nastavim. I završili ortak i ja sa fudbalom i odemo kod njega. I ceo dan, ali bukvalno ceo dan slušamo samo Azrine ploče. Azra ti je inače moj omiljeni bend, bili su popularni kada sam bio mlad. Ne znam kako da ti objasnim, nema te muzike ni na Jutjubu, sve je Džoni sklonio. Inače, Džoni je frontmen. Ne vredi da ti objašnjavam. Znaš… Ma znaš ti moj kurac.  On je genije, on je lud. On je svetac. Ali džaba, nećeš ti to razumeti.

I ništa, završimo mi sa druženje i odem ja kod tetke na gajbu da klopam kad ono zvoni fiksni telefon. Da, fiksni, nije tada postojao mobilni i te zajebancije.

,,Hej pa, ja zaboravio da ti kažem, Azra svira večeras na rukometnom igralištu. U osam sati”, kaže meni taj drugar. Ne sećam mu se ni imena, prošlo 100 godina jebem ti život.

,,Nemoj me jebati! Pa da li je moguće da mi nisi rekao. Ja ne verujem! Puši mi kuac” , prekinem mu slušalicu i odmah odjurim na rukometno.

A tamo se već spremao koncert, uveliko. Vidim tamo sprema se ozvučenje, neki momci, tako mojih godina to rade i onda ugledam njega.

Ej, a pazi. Džoni je tada imao još kratku kosu, samo neki repić pozadi. Ima Rej ban cvikere, i one slatke hlačice. Pokazuje jednom od tih tonaca kako je kupio novu gitaru. Neki fender, od ružinog drveta. Mislim da je rekao da je cena bila 600 dolara, ali nisam siguran. I  šta ću, krenem ja prema njemu, hoću da uzmem autogram. A klinac, usrao se tresem se. Dođem ja ispred njega, a iste smo visine. Ja 186cm, on 186, ali ja njega kada pogledam on je viši od mene za dve glave. Znači, kraj. Ja to tebi ne mogu da opišem.

On je genije, on je lud.
On je svetac.
Ali džabe, nećeš ti to razumet
i

Priđem mu i pružim mu ruku, kažem ,,Zdravo Džoni, ja sam Srba i… ma kurac, ne kažem mu ništa, znači odsekao se. Samo mu dao papir, on se potpiše i ja krenem tu da serem kako su najbolji, kako mi je to omiljeni bend.

A on mi samo kaže ,,Fala ljepa” i nasmeje se. Znaš ono njegovo.

I eto, uzmem autogram i reko hajde da se promuvam malo dok ne počne koncert.

Ček, ček. Pored tebe je Džoni Štulić, uskoro počinje koncert i ti ideš odavde? Pa gde ćeš bre u pizdu materinu, pomislim ja u sebi i vratim se.

,,Šta treba da se pomogne?” pitam ja, i  objasne oni meni. Krenemo da nameštamo ozvučenje, zajebavam se tu sa ekipom, upoznajemo se, družimo se i to.  Nekada su se ljudi upoznavali i družili, ne mogu ti objasniti, čudna neka vremena bila. Svi tu obožavaju Azru, dobri likovi, ali je ja volim najviše. I još uvek je volim.

A kako sada da ti objasnim, ja tada klinac i osećam se DO JAJA. Pazi, ceo koncert, znači CEO KONCERT sam ogledao iz kućice za pomoćne igrače. Ne kao ova obična poblika što je bila po tribinama nego tik pored bine. A Džoni tada, u pičku materinu svirao sa nekom čudnom postavom. Tu je bio Leiner, i još neki basista kojeg nije ni predstavljao. Ali dobro su polivali. Pazi, to je svirka od sat i po vremena, znači pravi hard rok. Svirali su tada pesme i sa Fazana, to je i bila promocija tog albuma. Repertoar- ludilo. Nikada žešće nisu prašili.

Ubrzo posle toga sam i ja mogao da budem organizator svirke u mom mestu, mogao sam da dovedem Azru na keca, ali nisam imao muda. Znaš, ovde gde ja živim su uglavnom seljaci i slepci, ne razumeju oni to, došlo bi deset ljudi. I još uvek su seljaci, ali ko ih jebe, nisu oni ni bitni. Oni svi prolaze, ali Džoni ostaje.

Slušao sam ja njih i pre tog dana, slušao sam ih i posle, ali ovo ću pamtiti dok sam živ. Ko god voli muziku znam da me razume. Zamisli, jebote, upoznaš lika koji ti je idol. Kraj priče. Nema dalje. Hvala lepo, doviđenja.

I završi se koncert, završi se i leto, a ja se vratim se iz Subotice u moje mesto. Posle u srednjoj školi kada sam pričao ovim slepcima šta mi se desilo, niko mi nije verovao. Znači, niko. A meni bilo drago. Posle sam opet video Džonija. Bilo je to 1990. radili smo intervju pred koncert na SPENSu u Novom Sadu. I opet sve isto. To mi je najlošiji intervju koji sam uradio, a uradio sam ih mnogo. Klinac, mlad i pojavi se on. Opet stane ispred mene, opet 186cm on, 186cm ja a on izgleda viši od mene za dve glave.

Znaš, moraću to da ispričam ljudima u onoj grupi. Zapravo ne. Tebi ću sve da ispričam a ti ćeš da napraviš priču, i da im onda to pokažem i odjavim se sa: ,,HELLO GOODBYE.”

I bez zajebancije, napiši priču i nemoj zaboraviti da sam koncrrt gledao u kućici za pomoćne igrače. Znači ne na tribinama. Hvala lepo, doviđenja.