KAKO SAM ZBOG BASARE IZGUBIO VEČERU U “MORNARU”

PIŠE: Aleksandar BEĆIĆ 

Bila su to moja dva najkraća telefonska razgovora: prvi sam obavio sa Karlom Astrahanom, čovekom koji stoji iza čitavog izdavačkog projekta Liberland. “Basara dobio Ninovu”, rekao sam. “Pa da”, odgovorio je. Prekinuo sam vezu. Trebalo je pozvati drugu, mnogo važniju osobu i priznati da sam izgubio opkladu i – samim tim – večeru u “Mornaru”. 

“O, gosn’ Bećiću”, šaljivo se javio naš poznati pesnik Zvonko Karanović.

“Izgubio sam opkladu. Basara je dobio Ninovu nagradu”, odgovorio sam nevoljno.

I tu sam čuo odgovor sličan Astrahanovom. “Pa da. Ipak je Basara po mom mišljenju najbolji srpski pisac”, kroz smeh je prokomentarisao Karanović. A ja sam razmišljao kako je moguće da sam (zapravo prvi put u životu) izgubio opkladu u hranu. Tjah. Za sve postoji prvi put.

Osim za Ninovu nagradu, koju je Basara dobio po drugi put. I koliko god neko to voleo ili ne – kapa dole.

Iskreni čačanski lokal-patriota na stalnom radu u Mladenovcu/Beogradu ove godine je bio zadovoljan: U pretposlednjem krugu za 67-mu Ninovu nagradu bila su čak tri moja zemljaka, od kojih su dva ušla u “veličanstvenih sedam”: Vladan Matijević (Sloboda govora, Laguna), Savo Stijepović (Prekrasne ruševine, Dereta) i Nenad Teofilović (stariji brat Ratka i Radiše Teofilovića, čovek koji je po mnogima mogao da bude novi Tesla, objavio roman Fraktura, Dereta). 

Čovek koji se s druge strane bori za ravnopravnost žena i koji pasionirano čita mnoge autorke u našoj zemlji (Jelena Ćuslović, Anja Mijović, Svetlana Fucić – da – moje prijateljice, ali sjajne spisateljice) podigao je ozbiljno obrvu kada u najužem izboru za najbolji roman godine nije video nijednu autorku.

A bilo ih je u 2020. da se ne lažemo, baš ih je bilo: da izdvojimo samo Ivanu Bodrožić (Sinovi, kćeri, Orfelin), Mariju Ratković (Ispod majice, Kontrast), Katarinu Mitrović (Nemaju sve kuće dvorište, Enklava), i druge.

Zato mi se svidela ideja za pobunjeni izbor za Ninovu nagradu o čemu je tekst objavljen na portalu SEE Cult koji možete pronaći na ovom linku. 

Uz dužno poštovanje prema mišljenju Zvonka Karanovića (ali i drugih koji Basaru smatraju najvećim, najboljim, naj… whatever), nadam se da ovaj put Basara nije dobio nagradu za delo koje je (u najboljem slučaju) – osrednje, kao što je bio slučaj 2006. sa Usponom i padom Parkinsonove bolesti. Roman Endorfin nisam pročitao, ali sada, kada je to “in” ću morati… Da ga ostavim po strani i da se posvetim nekim drugim delima.

Srpska književnost dobila je po 67. put najbolji roman po mišljenju žirija NIN-a.

Nadam se da će uskoro u Srbiji zaživeti još neka nagrada koja će povratiti poverenje u srpske pisce. Neka nagrada koja će, možda, iznedriti nekog novog i dobrog autora. 

PS: Budite sigurni – za dve nedelje više niko, ali niko neće pričati o NIN-ovoj nagradi. Ni oni zavidni, ni oni etablirani, ni oni ravnodušni, ni oni koji o tome ništa ne znaju. 

FOTO: Laguna/Bukmarker