KLAVIR

PIŠE: Mila MARČETA

Soba je bila dovoljno velika da izgleda komotno bez obzira što je desetak odraslih i četvoro dece sedelo zavaljeno u velike fotelje i nekoliko stolica poređanih uz zid.

Jedan ćošak sobe zauzimao je trpezarijski sto, prekriven belim damastnim stolnjakom i ovalima sa svakojakom hranom. Sve je na tom stolu, pa i u celoj sobi bilo previše – previše veliko, previše blještavo, previše otmeno. Tanjiri za serviranje su bili poluprazni, jer je slano posluženje već bilo ponuđeno gostima i halapljivo pojedeno.

Tačno na polovini najdužeg zida nadmeno se šepurio „Petrof“ pijanino izglancanih sjajnih stranica od lakiranog orahovog drveta, blještavi statusni simbol.

Domaćica rođendana je najavila muzički intermeco brižljivo birajući trenutak kada su gosti ostavili sa strane tanjire iz kojih su jeli, a pre nego što su posegnuli za sitnim kolačima, naručenim iz stare beogradske poslastičarnice proverenog imena. Neki od gostiju su zapalili cigarete, neki su prihvatili sorbet od limuna kojim su posluženi da bi isprali usta i pripremili nepce za nove ukuse.

Klavirski recital je otvorila slavljenica, a sledili su je i ostali mali gosti svirajući istim vrhunskim kvalitetom, zračeći samouverenošću i starmalom ozbiljnošću. Ivana ih je slušala i gledala bez daha, sa iskrenim divljenjem. Svaki ispravno odsviran C-dur odskočio bi od klavijature, poleteo do viskog plafona i onda se silovito obrušio na Ivanu. Bila je sigurna da je savršenstvo muziciranja imalo samo jedan cilj – da istakne i podcrta Ivaninu neukost i nespremnost. Sva deca su bila virtuozi, Ivana je bila uplašeni mali miš koji se nadao čudu da postane nevidljiva ili, makar, da svi zaborave da i ona uči da svira klavir u muzičkoj školi. Užas neumitne sramote se obmotavao oko Ivane i kao oklop stiskao joj pluća i mozak. Svi su odsvirali svoje unapred pripremljene pokazne vežbe, preostala je samo Ivana i sve glave su se okrenule ka njoj. Noge je nisu držale i izdajnički su klecale dok je pokušavala da napravi jedan korak koji je delio od klavira.

Probrani članovi Srpskog lekarskog društva, njihove žene i uredna, lepo vaspitana deca u kurtoaznoj tišini je čekalo izvođenje sledeće klavirske minijature.

Ivana je sela na klavirsku stolicu,  podvukla noge pod klavir u pokušaju da dosegne pedale, ispravila leđa i postavila obe šake nad klavijaturu.

Dugo je zurila u svoje šake i prste koji su se završavali do krvi izgriženim noktima. Laktove je savila pod uglom od devedeset stepeni, lagano ih odmaknula od tela dlanova podignutih kako bi samo vrhovi prstiju dodirivali dirke. To je bio jedini ispravan položaj ruku. I Ivana ga je čvrsto držala. Svaki drugačiji položaj ruku i tela Ivanina profesorka klavira je kažnjavala udarcem lenjira po prstima.

Užas neumitne sramote se obmotavao oko Ivane i kao oklop
stiskao joj pluća i mozak. Svi su odsvirali svoje unapred pripremljene
pokazne vežbe, preostala je samo Ivana i sve glave su se okrenule ka njoj.
Noge je nisu držale i izdajnički su klecale dok je pokušavala
da napravi jedan korak koji je delio od klavira.

Prvi put je osetila reski bol nakon što se lenjir savio u dodiru sa njenim prstima na drugom času klavira, pre nepunih godinu dana. Profesorka je besno vrištala: „Glupačo, kako si mogla da zaboraviš šta smo prošlog časa vežbale? Savi prste u srednjem zglobu, podigni šake tako da jaje može da stane između dlana i klavijature. Kakve to štapove imaš umesto prstiju. Mekani prsti, gusko, mekani.“ Poslušna Ivana je naučila kako se drže ruke. I ništa osim toga.

Ivana je želela da nauči da svira klavir. Zaista jeste, vrlo iskreno. Sama je tražila da je upišu u muzičku školu. Prijemni ispit je položila lako, uz brojne pohvale prijemne komisije. Posebno su hvalili njene „prste rođene pijanistkinje“ – neobično dugačke i vitke, porcelanski bele sa lepo oblikovanim dečjim noktima. Vrlo brzo nakon početka školske godine, prsti su postali crveni i modri od udaraca lenjirom, kaznom za pogrešno pročitanu ili odsviranu notu. Ivanina ljubav prema klaviru nestala je u fijuku lenjira.

Profesorka klavira je bila ružna žena, skvrčenog stasa i stisnutih usana, uvek obučena u crno, kratko ošišane plave, blajhane kose. Bila je drugarica Ivanine tetke. Ivana je puno puta čula kako se u tetkinoj, a i u njenoj kući pominje Olivera kao „duša od žene“.

„Ako tako dobra žena može tako jako da me kazni, znači da sam ja kriva. Da, ja sam glupa i lenja i nesposobna. Ništa ne umem da uradim kako treba. I ja hoću da sviram klavir, fuj, kakva sam glupača,“ govorila je sebi Ivana posle svakog časa, gurajući svoje modre prste što dublje u džepove da mama i tata ništa ne bi primetili. Tada je počela da gricka nokte. Žestoko, do krvi, do nesnosnog bola, da nadjača bol koji je nanosio lenjir, da sakrije ono što je smatrala svojom krivicom i sramotom.

 

Mama ju je grdila što gricka nokte i mazala ih ljutom paprikom. Ivana je bezglasno plakala i umorna od patnje, suza, poniženja, sramote, ubeđivala sebe da je to neka vrsta kosmičke pravde – bila je loša devojčica i zaslužuje svaku kaznu. Na tatino pitanje „Kako napreduješ sa sviranjem?“ , odgovarala je lažima o uživanju u muzici. Pričala je tati o nekim izmišljenim časovima klavira koji su trenuci u kojima Ivana blista, u kojima je ona baš onakva kakvu je tata voli, tatina princeza, lepa, dobra, uspešna. Sa radošću je opisivala kako jedna vesela devojčica besprekorno prebira po dirkama i lagano se njihala u ritmu zamišljene melodije. Dok je glumila sopstvenu laž, poverovala bi da je ona ta devojčica i dozvolila bi ushićenju da je ponese i učini glavnom glumicom, a zatim bi joj se pogled zaustavio na izgriženim noktima. I magični trenutak slave bi nestao. Do tada, tata bi već izgubio strpljenje za Ivaninu priču, prestao da je sluša i okrenuo joj leđa zabavljen nečim drugim. Ivana je bila srećna što tata nikada nije sačekao kraj njene priče. Nikada nije saznao koliko je lagala.

Sve te laži, a i neizgovorene istine, ove večeri na rođendanu, pretvorile su se u suze koje je Ivana osećala kao  slapove sluzave vreline u svom grlu dok su gosti počinjali da gube strpljenje iščekujući da i Ivana odsvira nešto, pa da se vrate svom laganom salonskom ćaskanju, piću i cigaretama.

Skamenjena, sedela je na stolici, sa rukama u idealnom položaju za sviranje i znala da je došao trenutak kada će se njena tajna raspuknuti pred svim tim ljudima. I najstrašnije – pred tatom. Bubnjalo joj je u glavi, toplota joj je pržila obraze, nije bilo nikakvih misli, samo užas i parališući strah od svega onoga što će se desiti. Poslednjim trzajem razuma okrenula se ka tati i mami. „Molim te, tata, ne mogu da sviram, molim te,“ prošaputala je.

„Moraš, ‘ajde, ne izmotavaj se, malo nešto odsviraj, moraš,“ poluglasno je prosiktao tata. Usta su mu bila razvučena u nešto što bi trebalo da bude blagi osmeh i predstava za roditelje koji su bili ponosni na svoju decu, male Mocarte i Paganinije. Ali oči… tatine oči su bile čelično hladne, stisnute u besu. Mama je ćutala.

Poražena, Ivana se okrenula ka klaviru. Osećala je sve poglede skupljene u jedan zrak i usmeren na nju. Vrelina pogleda je palila Ivanin potiljak, ono parče roze kože koje je ostalo otkriveno kada joj je mama napravila razdeljak i kosu vezala u dve riđe kike.

„Ne znam ništa napamet,“ prošaputala je još jednom. I shvatila da je to bio samo jadan pokušaj, jer se „Bayer za početnike“ istog sekunda našao na klaviru, otvoren na vežbi broj 25, jer tu vežbu su svi morali znati. Svi oni koji su nešto naučili na časovima klavira. Ne i Ivana.

Nabadanje nekih neartikulisanih zvukova je bilo sve što je Ivana pružila publici. Kad je došla do kraja, zapljeskali su u izveštačenoj ljubaznosti. Ivana je tada prvi put u svom životu shvatila šta je licemerje. I osetila gađenje, jače i intenzivnije čak i od stida.

Pognute glave, posramljena i ponižena, pogleda zakovanog za lakovane crvene cipele pobegla je od klavira i sela na stolicu pored mame.

Nabadanje nekih neartikulisanih zvukova je bilo sve
što je Ivana pružila publici. Kad je došla do kraja,
zapljeskali su u izveštačenoj ljubaznosti.
Ivana je tada prvi put u svom životu shvatila šta je licemerje.
I osetila gađenje, jače i intenzivnije čak i od stida.

„Razočarala sam tatu. Izneverila sam ga. Sad je, napokon, uvideo koliko sam ja loša. I više me neće voleti. Ja sam bila tatina princeza, sada sam ništa, gora sam od Pepeljuge. Ko zna, možda me isteraju iz kuće. Možda tata nađe neku drugu devojčicu, bolju i pametniju od mene, da bude njegova ćerka i princeza. Da, sve sam upropastila. Tata me sigurno mrzi jer mu se prijatelji smeju zbog mene, glupe i nesposobne“, razmišljala je Ivana i puštala mislima da je razaraju. Nadala se da je sve to samo poslednji čin njene drame i da će već sledećeg trenutka umreti. Smrt je izgledala kao spas. Ali joj nije dolazila, bez obzira što se Ivana upinjala da je dozove.

U kolima je bila grobna tišina dok su se vozili ka kući. Tata je stiskao volan toliko jako da su mu prsti pobeleli. Ivana je grickala nokte, ne prestajući ni kada je osetila lepljivu krv na usnama. Mama je ćutala.

„Operi zube i idi na spavanje“, naredio je tata čim su ušli u stan.

„Izvini, tata“, prošaputala je Ivana, ne dižući pogled.

„Rekao sam – peri zube i marš u sobu“, viknuo je tata.

Mama je ćutala.

Sutra ujutro Ivana se probudila u danu koji je izgledao potpuno isto kao i svi prethodni. Mama i tata su otišli na posao, stan je bio tih, Ivana je bila sama. Sve je bilo toliko uobičajeno da je Ivana sa zahvalnošću pomislila kako se prethodno veče nije dogodilo. „Uh, kakav grozan san“, pomislila je. A onda je ugledala crvene lakovane cipelice i svečanu teget haljinu sa crvenom mašnom prebačenu preko naslona stolice i užas sećanja se vratio, čvrsto podržan bezgraničnim osećanjem stida i krivice.

Protrčala je kroz stan zagledajući stolove i komode tražeći pismo ili makar kratku poruku u kojoj joj tata naređuje da se večeras posle škole ne vraća kući, jer za nju, bruku i sramotu porodice, ovde više nema mesta. Ništa nije pronašla, samo joj se zajedljivo smejala uramljena slika sa letovanja. Tata, mama i Ivana na plaži. Tata i Ivana se smeju otvorenih usta pokazujući zube. Mama je pored njih, visoka, lepa, plava, besprekorne figure i uzdržanog osmeha. Svi izgledaju srećni. „Da li je ovo moje poslednje letovanje?“ zapitala se Ivana i stresla se dok joj je prestravljeni mozak vrteo film njenog budućeg života.

„Sve bi bilo drugačije da umem da sviram klavir“, pomislila je i sela na taburet pored  niskog stola u dnevnoj sobi.

U potpunoj tišini, postavila je ruke u položaj za sviranje na poliranoj površini stola. Lagano je pomerila palac desne ruke i čula resko C. Zatim i srednji prst iste, desne ruke za Cis. Smenjivali su se kažiprst i srednji prst u preciznom ritmu u prva dva takta, da bi se u trećem taktu pridružili i ostali prsti desne i leve ruke. Prsti su se razleteli po nepostojećoj klavijaturi i napunili sobu zvucima „Za Elizu“. Svaki dur je ubrzavao puls i nagonio Ivanu da jače i brže udara po stolu, svaki mol je neobjašnjivom tugom dovodio do ivice suza. Izgriženi nokti su ponovo prokrvarili, a Ivana nije prestajala da svira po stolu. Videla je tatu. „Bravo, Ivana, tako je. To je moja pametna devojčica kojom se ponosim“, zamišljala je kako joj tata govori. Durovi i molovi su se smenjivali dok je tatin osmeh bivao sve izraženiji. Tata je gledao u Ivanu i ona je znala da je on, napokon, voli. Veličanstvena blistavost je trajala samo trenutak, a onda se sat oglasio reskim zvonom, podsetnikom da je vreme da krene u školu.

Kada se vratila iz škole, večera je bila postavljena na stolu u kuhinji. Proja sa sirom se pušila iz tepsije koju je mama precizno postavila na sredinu stola. Tri tanjira, dve šolje jogurta za Ivanu i mamu i krigla piva za tatu u savršenoj simetriji, čekali su da porodica sedne za sto, kao i obično.

Tata i mama su razgovarali o poslu, kratko prokomentarisali najnovije vesti koje su čuli na „Dnevniku“, a zatim je nastala tišina. Muk se sručio na Ivanu i ophrvao je neizdrživom krivicom. Tata je ni jednom nije pogledao. Mama je krišom pogledala u Ivanu, sa jasno vidljivim prekorom. Ivani se učinilo da je u tom pogledu bilo i straha i napetog iščekivanja da će Ivana reći nešto što će mučnu atmosferu za stolom učiniti još nepodnošljivijom. „Kao da je to moguće“, pomislila je Ivana. Ne znajući koja bi to pogrešna reč mogla biti, Ivana je odlučila da ne govori, prikovala je pogled za tanjir i na silu pokušavala da proturi po neku mrvicu proje kroz stisnuto grlo. Bila je zahvalna što joj tata večeras nije uputio uobičajena pitanja: „Kako je bilo u školi? Jesi dobila neku ocenu? Jesi li završila domaće zadatke za sutra?“ Uvek ista pitanja, uvek u istom redosledu i uvek isto očekivanje da će Ivana reći samo ono što tata želi da čuje. I ona je upravo tako uvek, bez greške, sledila naučenu rutinu. Rekla bi ono što je tati važno da čuje, prećutala sve ono što je njoj bilo važno, a tati se, možda, ne bi dopalo.

Posle večere, tata je ušao u Ivaninu sobu, dok je ona pakovala torbu sa knjigama za sutrašnje časove, proveravajući raspored časova, zabrinuta da slučajno nešto ne zaboravi. Tata joj je već prvog dana škole rekao da dobri đaci uvek uveče spremaju sve što im je potrebno za sutra. I Ivana je to bezpogovorno poslušala. Koliko god bi bila umorna ili pospana, nije otišla na spavanje dok ne spakuje torbu za sledeći dan.

Tatina krupna figura je napunila sobu. Ivana nije smela da ga pogleda, ali je osetila da više nije ljut. Bilo je još strašnije. Tata je mirisao na razočaranje i poraženost. Kad je progovorio, glas mu je bio težak i hrapav.

„Ako ne želiš, ne moraš više da ideš na klavir.“

Bila je to kratka izjava, uputstvo, ne predlog, i Ivana je razumela da je prvi deo rečenice koji upućuje na neku njenu želju, samo retorička podštapalica. Nije osetila olakšanje, ni zadovoljstvo.

Tata je izašao iz sobe. Stid je ostao. Zauvek.